Vlažne zone sveta — ekološke riznice na udaru

INDIJANCI su je zvali Otac voda. Geografi je zovu Misisipi. Kako god je zvali, ona je izvršila svoju osvetu nad onima koji su je čvrsto stegli u korset nasipa i bedema, otimajući joj njene vlažne zone. Nabujala od nedeljâ jakih kiša, ta reka je provalila kroz procenjenih 75 miliona vreća s peskom koje su protiv nje bile naslagane i probila 800 od 1 400 bedema što su uzalud nastojali da je obuzdaju. Te divlje plavne vode povukle su sa sobom kuće, puteve, mostove i delove železničkih šina i ostavile mnoge gradove pod vodom. „Verovatno najgore što se ikada prelilo preko Sjedinjenih Američkih Država“, izvestio je Njujork tajms, od 10. avgusta 1993.

Tajms je sumirao nešto od štete: „U svojoj dvomesečnoj razjarenosti, velika poplava na Srednjem zapadu u 1993. ostavila je zastrašujuće razoran utisak. Uzela je 50 života, ostavila skoro 70 000 ljudi bez krova nad glavom, poplavila područje koje odgovara dvostrukoj veličini Nju Džersija, pričinila procenjenih 12 milijardi dolara štete u imovini i poljoprivredi i nanovo podstakla debatu oko nacionalnog sistema za kontrolu poplava i njegovih politika.“

Ostavljanje netaknutim prirodnog sistema za kontrolu poplava, vlažnih zona koje oivičuju obale Misisipija, spaslo bi 50 života i 12 milijardi dolara. Kad će ljudi naučiti da je s prirodom bolje sarađivati nego pokušavati potčiniti je? Vlažne zone koje se graniče s rekom služe kao ravne plavne površine koje odlivaju i skladište višak vode iz reka što nabujaju od dugih jakih kiša.

Ali, to što služi kao prirodni mehanizam za kontrolu poplava jeste samo jedna od mnogih veličanstvenih usluga koje pruža više od 8 500 000 kvadratnih kilometara zemljinih vlažnih zona — a koje su trenutno pod destruktivnim udarom širom sveta.

Močvare, svetski rasadnici

Od širokih obalskih slatina i malih slatkovodnih močvara, bara, ritova i lokvi u unutrašnjosti, pa do prerijskih kotlina Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, primarni arhitekt vlažnih zona jeste voda. Močvare su područja gde je tlo prekriveno vodom tokom cele godine ili samo u vreme plavljenja. Druga vrsta jesu obalne, ili plimske, vlažne zone. Pošto je većina vlažnih zona karakteristična po bujnom rastu vegetacije — trava, šašâ, vezlica, drveća i žbunja — one podržavaju raznovrstan biljni, riblji, živinski i životinjski svet širom Zemlje.

Brojne obalske ptice i barska živina stane se u vlažnim zonama. Više od stotinu vrsta njih zavise od ovih plitkih oaza u vreme svoje prolećne migracije. Mnoge vlažne zone su rasadnici ogromne populacije gusaka i pataka — gluvara, krža i severnoameričkih pataka. Ova područja takođe obezbeđuju hranu i zaklon za takve životinje kao što su aligator, dabar, ondatra, lasica i los. I druge životinje, uključujući medveda, jelena i rakuna, koriste vlažne zone. One služe kao mesto za mrešćenje i rasplođavanje većine riba koje obezbeđuju komercijalnu ribarsku proizvodnju Amerike vrednu tri milijarde dolara. Procenjuje se da 200 vrsta  riba i velike količine ljuskara u svim ili nekim svojim životnim ciklusima zavise od vlažnih zona.

Uz to što su izuzetni rasadnici života, vlažne zone imaju mnoge ekološke vrline. One su prirodni filteri za uklanjanje otpadaka i zagađivačkih materija iz reka i potoka i za pročišćavanje podzemnih izdana. One prikupljaju vodu tokom kišnih i plavnih sezona i kasnije je lagano ispuštaju u potoke, reke i izdane. Plimske vlažne zone štite obalsku liniju od talasne erozije.

Zbog same prirode njihovog često bujnog biljnog sveta, vlažne zone obavljaju bitne, suštinske funkcije. Na primer, u procesu fotosinteze sva zelena vegetacija apsorbuje ugljen-dioksid iz vazduha a vraća u njega kiseonik. To je neophodno za podržavanje života. Međutim, biljke u vlažnim zonama su jedinstvene po tome što su u ovom procesu naročito efikasne.

Vekovima mnoge zemlje priznaju neprocenjivu vrednost korišćenja vlažnih zona za proizvodnju hrane. Na primer, Kina i Indija su prve u svetu po proizvodnji pirinča, uz druge azijske zemlje koje ne zaostaju mnogo. Pirinač, koji raste u vlažnim zonama zvanim pirinčana polja, jeste jedan od svetskih najvažnijih prehrambenih useva. Otprilike polovina svetske populacije jede pirinač kao svoju glavnu hranu. Sjedinjene Američke Države i Kanada su s vremenom počele da shvataju značaj vlažnih zona i ritova za proizvodnju pirinča i brusnica.

Životinjski svet takođe učestvuje u gozbi koju obezbeđuju vlažne zone. Ne samo što za ptice ima u izobilju semenki i insekata već oni takođe prehranjuju i ribe i ljuskare što se razmnožavaju i rastu do zrelosti u vlažnim zonama. Patke, guske i druge barske ptice se zatim hrane tim podvodnim stvorenjima koje u obilju plivaju u ovim oazama života. Do izvesne mere trenutna ekologija uravnotežuje stvari time što četvoronožna stvorenja koja lutaju po vlažnim zonama tražeći obrok poslužuje raznovrsnom živinom. U vlažnim zonama postoji nešto za sve. One su zaista svetski rasadnici.

Trka da se vlažne zone unište

U Sjedinjenim Američkim Državama, čovek koji je postao njihov prvi predsednik otvorio je ustave masovnog uništavanja vlažnih zona kada je 1763. obrazovao jednu kompaniju da isuši 16 000 hektara močvare Dismal — divljeg barskog tla, utočišta za životinjski svet — na granici između Virdžinije i Severne Karoline. Od tada se američke vlažne zone smatraju smetnjom, barikadom na putu napretka, izvorom bolesti i oboljenja, neprijateljskom okolinom koju treba pobediti i uništiti po svaku cenu. Farmeri su bili podsticani da isuše vlažne zone i koriste ih kao obradivo zemljište a za to im je davana kompenzacija. Tamo gde su nekada bile vlažne zone koje su vrvele od egzotičnog života izgrađeni su autoputevi. Mnoge su postale prostori za urbani razvoj i šoping centre ili su upotrebljene kao pogodne plitke depresije za istovarivanje otpada.

U poslednjih nekoliko decenija ovog veka, Sjedinjene Američke Države uništavaju svoje vlažne zone stopom od 200 000 hektara godišnje. Danas je ostalo samo oko 40 000 000 hektara. Osmotrite, na primer, jednu severnoameričku kotlinu. Na 800 000 kvadratnih kilometara luka zemlje koji se proteže od Alberte, u Kanadi, do Ajove u Sjedinjenim Američkim Državama, hiljade prerijskih vlažnih zona bile su legla miliona i miliona pataka. Kaže se da bi one u letu zatamnile nebo kao gusti oblaci. Danas, njihov broj je alarmantno splasnuo.

Međutim, dugoročni problem jeste sledeći: Kad se vlažne zone unište, nestaju mesta prehrane. Bez adekvatne hrane, patke polažu manje jaja, a stopa izleganja onih koja su položena primetno je pogođena. Kako se njihova staništa uništavaju, sve se više pataka skuplja u onih nekoliko što preostaju, postajući tako lakši plen lisica, kojota, tvorova, rakuna i drugih životinja koje se njima hrane.

 U Sjedinjenim Američkim Državama, 50 posto vlažnih zona kotlinaste regije nestaje. Kanada zaostaje za manje od 10 posto, ali destruktivni napadi koje ona doživljava postaju veći. Delovi Severne Dakote u Sjedinjenim Američkim Državama 90 posto su suvi, izvestio je časopis Sports Illustrated. Mnogi farmeri, neupućeni u njihovu ekološku vrednost, smatraju da su vlažne zone neproduktivne i da su smetnja što stoji na putu njihovoj farmerskoj opremi.

Međutim, zabrinuti pojedinci i organizacije za zaštitu životinjskog sveta danas glasno i jasno dižu sveopštu galamu kako bi spasli staništa životinjskog sveta u vlažnim zonama. „Kotline su apsolutno presudne“, rekao je jedan zabrinuti službenik. „Ako nameravamo da sačuvamo ikakvu dugotrajniju nadu za patke, moramo očuvati vlažne zone.“ „Barske ptice su barometar ekološkog zdravlja kontinenta“, rekao je jedan službenik organizacije za zaštitu Ducks Unlimited. Časopis U.S.News & World Report pridružuje svoj glas: „Brojnost [pataka] koja se smanjuje odslikava nasrtaje na tu okolinu na mnogim različitim frontovima: Kisela kiša, pesticidi, ali najviše od svega, uništavanje miliona jutara vlažnih zona neprocenjive vrednosti.“

„Uništeno je devedeset posto kalifornijskih obalskih slatina“, izvestio je časopis California, „a svake godine nestane više od 18 000 jutara. Losovi Cervus nannodes preživljavaju samo na nekoliko raštrkanih mesta. Patke i guske se svake godine vraćaju u manjem broju u svoje krajeve za prezimljavanje koji se stalno sužavaju. Mnoge vrste iz vlažnih zona blizu su istrebljenja.“ U tišini, oni čije preživljavanje zavisi od vlažnih zona sveta viču u pomoć.

Kriza s vodom

Na čovekovom putu ka uništavanju vlažnih zona zemlje dešava se jedna užasna stvar. On škodi svom najdragocenijem i sudbonosnom izvoru — vodi. Voda je esencijalna za svako živo biće. Mnogi svetski naučnici predviđaju vreme kada će čista voda biti najređi zemljin resurs. „Ili ćemo uspeti da ograničimo rasipanje vode, ili ćemo do 2000. godine umirati od žeđi“, objavila je Svetska konferencija OUN o vodi 1977. godine.

S ovim zloslutnim upozorenjima o mogućim oskudicama ovog dragocenog resursa, konvencionalna mudrost treba da diktira dostojanstveno rukovanje vodama zemlje. Međutim, u čovekovoj trci da uništi vlažne zone, on ozbiljno ugrožava ovaj najneophodniji resurs. Vlažne zone pomažu u pročišćavanju površinske vode — reka i potoka. Neki izdani se više ne dopunjavaju čistom vodom već su sada zatrovani otpacima i materijama koje zagađuju, sve na čovekovu štetu. Voda koja je nekad postojala u mnoštvu vlažnih zona isušena je, doprinoseći toj oskudici.

Da li će odgovorni ljudi čuti ove izbezumljene pozive u pomoć života koji  zavisi od vlažnih zona? Hoće li biti preduzeta akcija spasavanja takvog života pre nego što bude prekasno? Ili će ljudi i dalje ostati gluvi na ove pozive, s ušima otvorenim samo za jadikovke pohlepnih?

Napad je svetskih razmera

Na otvaranju jedne svetske kampanje za spasavanje vlažnih zona, koju unapređuje OUN, spomenute su pretnje brazilskom ekosistemu Pantanal. On je jedna od najvećih vlažnih zona sveta. Časopis BioScience je naveo: „Pantanal, sa svojom izuzetnom raznovrsnošću i obiljem životinjskog sveta, jeste regija kojoj se preti. Ogoljavanje šuma; širenje poljoprivrede; nezakonit lov i ribolov; i zagađivanje vode herbicidima, pesticidima i nusproizvodima proizvodnje alkohola kao goriva izazivaju progresivno propadanje prirodne okoline, dovodeći u opasnost jedan od brazilskih najvažnijih ekosistema.“

Njujork tajms je istakao pretnju i za vlažne zone duž mediteranske obale. „Gubitak vlažnih zona se u prošle tri decenije ubrzava kako mediteranske obale postaju poželjnije nego ikad i široke obalske linije bivaju pokrivene betonom u ime obožavanja sunca, komfora i profita. Ispitivanja Ujedinjenih Nacija navode znatne gubitke u Italiji, Egiptu, Turskoj i Grčkoj.“

Vlažne zone španskih neverovatnih 50 000 hektara Nacionalnog parka Donjana postaju ptičji aerodrom kad stotine hiljada ptica na putu iz Afrike ka Evropi svraćaju u njegove močvare i šumarke da bi se gnezdile, razmnožavale i hranile. Ali, veliki broj hotela, igrališta za golf i zemljišta za farme što okružuju park crpu toliko mnogo vode da je opstanak parka ugrožen. U prošlih 15 godina, takvi projekti već su ispumpali toliko vode da je gornja granica podzemne vode opala za 2 do 9 metara, a nekoliko laguna se isušilo. „Bilo kakav daljnji rast ovde“, kaže rukovodilac ispitivanja parka, „biće smrtna presuda za Donjanu.“

Publikacija State of the World 1992 izveštava: „Mangrovi, od onih vrsta vlažnih zona koje su najugroženije i koje su najdragocenije, doživljavaju teške gubitke u Aziji, Latinskoj Americi i zapadnoj Africi. Na primer, skoro je polovina ovih zaštitnih močvarnih šuma u Ekvadoru iskrčena, većinom radi jezeraca za gajenje račića, a planovi predviđaju pretvaranje sličnih razmera preostalih područja. Indija, Pakistan i Tajland, sve one gube najmanje tri četvrtine svojih mangrova. Indonezija izgleda odlučna da učini to isto: u Kalimantanu, njenoj najvećoj provinciji, 95 posto svih mangrova treba da se iskrče za proizvodnju drvene kaše.“

Vrednost mangrova istaknuta je u tajlandskom Bangkok Postu od 25. avgusta 1992: „Mangrove šume su sastavljene od različitih vrsta drveća koje rastu u gornjim plimskim zonama duž ravnih, zaštićenih tropskih obala. To drveće [raste] u surovoj okolini slane vode i promenljivih morskih mena. Njihovo posebno prilagodljivo vazdušno korenje i glavno korenje koje filtrira so zasnivaju bogat i kompleksan ekosistem. Osim što široka područja obale štiti od erozije, ono je presudno za obalsko ribarenje, za industriju drvnih proizvoda i životinjski svet.

 „U mangrovoj šumi život obiluje. Čovek može pronaći obalske ptice, majmune rakojede, mačke ribolovce i ribe skokunice koje skakuću preko blata močvare kako bi našle svoj put između lokvi za vreme oseke.“

Kakav će biti ishod?

Ova kriza je svetska. Časopis International Wildlife navodi: „Ritovi, lokve, rukavci, mangrove močvare, obalske slatine prerijske kotline i lagune što su nekada prekrivale više od 6 posto Zemljine kopnene mase, u ozbiljnoj su nevolji. Toliko mnogo ih je isušeno radi poljoprivrede, uništeno zagađivanjem ili su ih graditelji stambenih naselja zatrpali tako da je nestala otprilike polovina površine vlažnih zona planete.“

Da li će ljudi sklopiti mir sa zemljom? Do sad pokazatelji nisu ohrabrujući. Ipak, neki se junački bore i tvrde da će postići cilj. Jehova, Stvoritelj zemlje, kaže da oni neće uspeti. On obećava da će intervenisati i zaustaviti taj nasrtaj na njegovo čudesno zemaljsko stvarstvo. On će ’uništiti one koji kvare zemlju‘, i umesto njih na njoj će ostaviti one koji će je ’čuvati‘. Takvima koji su puni cenjenja, on će je podariti kao poklon: „Blagoslovio vas [Jehova], tvorac neba i zemlje! Nebo je nebo [Jehovino], a zemlju je sinovima čovečjim dao.“ (Otkrivenje 11:18; Postanje 2:15; Psalam 115:15, 16).

[Slika na 15. strani]

Vlažne zone u Švajcarskoj

[Slike na stranama 16, 17]

Dalje levo i iznad: Vlažne zone u Sjedinjenim Američkim Državama

[Izvor]

H. Armstrong Roberts

Levo: Mangrove šume u Tajlandu

[Izvor]

Ljubaznošću Tajlandskog nacionalnog istraživačkog saveta

Stanovnici vlažnih zona: krokodil, žaba bukačica, vilin konjic, barska kornjača koja kopa rupu da bi polagala jaja