Jedinstveni festival Crnog nazarećanina

Od dopisnika Probudite se! s Filipina

NIJE čest slučaj da možete videti neku gomilu tako veliku kao što je ova. Ali ovde u Manili, taj spektakl se može videti svakog 9. januara. Stotine hiljada pobožnih katolika ispunjavaju Trg Miranda kod kijapske crkve, čekajući da se pojavi Crni nazarećanin.

’Crni nazarećanin‘ pitate. Da, ova statua Isusa Hrista koji nosi krst, u prirodnoj veličini, jeste žiža jedne jedinstvene procesije koja je prema knjizi Filipino Heritage „neosporno najzamašnija, najspektakularnija... manifestacija popularne religije u Jedinom hrišćanskom narodu u Aziji“, filipinskom.

Zamašna procesija

Čim se crkvena vrata otvore, gomila poludi uz klicanje usred praska petardi. Dva dugačka užeta puštaju se u gomilu da bi se vukla kola na kojima stoji Crni nazarećanin. Privrženici se bore kako bi se dočepali te užadi. Za njih je to velika čast. Drugi ukrštaju ruke u pokušaju da naprave prolaz kako bi procesija prošla. Svi muškarci su bosi, svaki nosi majicu i ima jedan peškir na glavi ili oko vrata.

S pozornice podignute blizu crkve, jedan objavljivač upravo objašnjava neka pravila gomili koja čeka. Jedna stvar je naročito pojašnjena: U glavnoj procesiji, ženama je pristup zabranjen. Razlog za to postaje očigledan dok Crnog nazarećanina polako dovlače na trg: stvari postaju prilično grube.

Gurajući se i ćuškajući, čak penjući se jedan preko drugoga u svom naporu koji ih potpuno zaokuplja, uzbuđena gomila obožavalaca poseže da dotakne Crnog nazarećanina. Nekolicina muškaraca koja se vozi na kolima mora da odgurava dole veliki broj njih u svom pokušaju da zaštite kip od te uzbuđene gomile. Ukoliko se dozvoli da se previše njih istovremeno popne, platforma se može srušiti. Uprkos takvim merama predostrožnosti, kola se zaista ponekad sruše, i potrebno je od 30 minuta do jednog sata da se ponovo podignu jer toliko mnogo ljudi pokušava da dotakne kip.

Posmatrači se uvrstavaju duž uskih  ulica Kijapa kako bi posmatrali Crnog nazarećanina dok se polako probija kroz tu četvrt. Sveće se drže visoko kako bi se izrazila odanost kipu. Drugi od kuće donose manje kipove. Veliki barjaci se pridružuju toj procesiji identifikujući različite grupe privrženika Crnog nazarećanina.

Neki iz gomile bacaju peškire i maramice jednom od muškaraca koji se s Crnim nazarećaninom vozi na platformi. On ih zatim trlja o kip ili njegov krst i baca ih natrag. Uzbuđeni vernik zatim svoj peškir trlja o lice. Posle glavne procesije sledi dugačak niz kipova, od kojih su mnogi manje verzije Crnog nazarećanina. Tu je bezbedno da se i žene priključe.

U međuvremenu, unutar crkve, vernici, a naročito žene, mole Crnog nazarećanina za pomoć na jedan drugi način. Ulazeći na vrata, oni se priključuju dugačkom nizu drugih koji se na svojim kolenima polako probijaju niz krilo crkve do oltara.

Šta toliko uzbuđuje gomilu?

Kaže se da je statua Crnog nazarećanina izvor bezbrojnih čuda. Dvanaestogodišnji Alberto je rekao da je s roditeljima svojih roditelja išao na festival zato što mu je Crni nazarećanin uvek pružio šta god da je tražio kroz molitvu. Mauricio kaže da se procesiji pridružio nadajući se oproštenju greha kao i olakšanju od problema i napetosti svakodnevnog života.

Prvi put kad se Mauricio priključio tom festivalu imao je 24 godine. Svake godine je bio u mogućnosti da drži užad koja vuku kip. Petog puta, imao je jaku želju da se u stvari popne na kola. Neki od njegovih prijatelja su mu pomogli da se uspne gore, gde je bio u mogućnosti da obriše svoj peškir o stopala Crnog nazarećanina; zatim je uronio natrag u gomilu. Ovo je krajnje iskustvo, čemu se većina samo može nadati.

Poreklo festivala

Kaže se da je Crnog nazarećanina prvobitno izrezao jedan meksički indijanac (drugi tvrde da je to delo jednog filipinskog ili kineskog rezbara) i da ga je velika jedrenjača u 17. veku donela u Manilu. Majstori su ga učinili jedinstvenim ili režući ga iz tamnog drveta ili bojeći kip u tamno braon, što se podudara s tenom i Meksikanaca i Filipinaca. U 18. veku, Crni nazarećanin je bio zatvoren u svetilištu u Kijapu na zahtev Bazilja Sanča (Basilio Sancho), arhiepiskopa Manile, koji mu je dao svoj blagoslov. Zatim je, u početnom delu 19. veka, primio blagoslov od pape Pija VII.

 Međutim, tek 1923. bio je prvi put iznesen da postane deo religiozne procesije koja dostiže svoj vrhunac na fijesti kijapske četvrti. Otada se te procesije nastavljaju.

Može li se to smatrati idolopoklonstvom?

Obično, Crni nazarećanin se može videti na svom mestu u prozoru blizu ulaza u crkvu. Ovaj prozor je baš između dve ploče koje navode Sampung Utos, odnosno Deset zapovesti. Za neke hrišćane, to može izgledati ironično, pošto je druga od Deset zapovesti: „Nećeš graditi sebi kipa rezana niti slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji... Nećeš im se klanjati niti im služiti“ (Izlazak 20:4, 5). Zar nije Crni nazarećanin rezani kip kome pobožni katolici služe?

Većina katolika to ne bi gledala na taj način. Nova katolička enciklopedija kaže: „Pošto obožavanje upravljeno nekom kipu dostiže osobu koja je predstavljena i okončava u njoj, ista vrsta obožavanja koju toj osobi dugujemo može se upraviti kipu koji tu osobu predstavlja.“ To je ono što mnogi filipinski katolici kažu — da oni obožavaju, ne taj kip, već Isusa Hrista, koga ta statua navodno predstavlja. Hajde da ispitamo na čas ovo rezonovanje.

U stvari, takvo relativno obožavanje nije svojstveno katolicima. Paganske religije već vekovima rezonuju na isti način. Na primer, prema Laktantijusu, crkvenom ocu iz četvrtog veka, takvi pagani bi rekli: „Mi se ne bojimo samih kipova, već onih po čijem su obličju napravljeni, i čijim su imenima oni posvećeni.“

Da li to onda znači da se Božje zapovesti u vezi s obožavanjem idola ne primenjuju u njihovom slučaju? Može li takvo rezonovanje zaista biti ispravno kad pokušava da Božju Reč učini nevažećom? Na kraju krajeva, ukoliko većina obožavalaca idola rezonuju na taj način, onda kome su zapovesti bile namenjene?

Prisetite se da su Izraelci, dok je Bog Mojsiju davao Deset zapovesti, napravili jedno zlatno tele i klanjali mu se. Ti ljudi možda to što su radili uopšte nisu smatrali idolopoklonstvom. U njihovim mislima, tele je predstavljalo Jehovu (Izlazak 32:4, 5). Ali, da li je Bog bio zadovoljan s tim što su oni činili? Mi čitamo da je Jehova sada rekao Mojsiju: „Idi, siđi, jer se narod tvoj koji si izveo iz zemlje egipatske, pokvari. Brzo zađoše s puta koji sam im odredio. Načiniše sebi tele liveno i pokloniše mu se, prinesoše mu žrtve“ (Izlazak 32:7, 8).

Još jedno pitanje koje zaslužuje pažnju jeste da li je razumno poštovati neki kip. Biblija o ovoj temi uvek otvoreno govori. Ona kaže: „Ne znaju, niti razumiju, jer su im oči zaslijepljene da ne vide, i srca, da ne razumiju... nema znanja ni razuma da bi koji rekao: ...eda li ću načiniti gad, i panju drvenom hoću li se klanjati?“ (Isaija 44:18, 19, DK).

Može li kip pomoći svojim privrženicima?

Jedan katolički sveštenik je napisao: „Ljudi koji svoje pouzdanje stavljaju u silu iza Crnog nazarećanina iz Kijapa sigurno imaju više razloga za svoje uverenje nego oni koji se oslanjaju na potkovice ili zečje šapice.“

Biblija, s druge strane, kaže o takvim kipovima: „Ako ga ko zove, ne odziva se niti ga izbavlja iz nevolje njegove.“ Jehova Bog nam jasno kaže da „[su] nemoćni... da dobra čine“. (Isaija 46:7; Jeremija 10:5).

Nema sumnje da pobožni katolici koji se penju jedan preko drugoga u nadanju da će dotaći Crnog nazarećanina „imaju revnost za Boga“, ali „bez pravilnog spoznanja“, (Ča) (Rimljanima 10:2). Ohrabrujemo sve takve da steknu tačno spoznanje time što će ispitati Božju Reč, Bibliju, odajući se ’čistoj i neokaljanoj pobožnosti pred Bogom i Ocem‘ (Jakov 1:27).

[Slike na 26. strani]

Ljudi navaljuju kako bi dali peškire i maramice da se protrljaju o statuu