Zaštićen verom u Boga

BIO je maj 1945, i u Evropi se upravo završio Drugi svetski rat. Samo dva dana ranije, stigao sam kući u Čojnice, u Poljskoj. Put je trajao skoro dva meseca, pošto sam morao da pešačim, a i pravio sam brojna zaustavljanja duž puta da bih posetio ljude. Moje prethodne dve godine protekle su u koncentracionom logoru Štuthof, lociranom blizu Danciga (sada Gdanjsk).

Sedeći u dnevnoj sobi, majka, moje dve sestre i ja uživali smo u poseti. Neko je kucnuo na ulazna vrata, i Elejn, moja najstarija sestra, izvinila se i otišla da otvori. Nismo obraćali puno pažnje sve dok nismo čuli njen vrisak. Istog trena sam skočio iz stolice i otrčao do vrata. Tamo su stajali Vilhelm Šajder i Alfons Licnerski, dva suhrišćanina za koje sam mislio da su umrli ubrzo nakon što sam ih poslednji put video.

Nakon što sam neko vreme zurio u njih u neverici s otvorenim ustima, brat Šajder me je upitao da li ću ih pozvati unutra. Preostali deo dana proveli smo do kasno u veče upoznavajući se nanovo i prisećajući se kako nas je Jehova Bog štitio tokom našeg zatočeništva. Pre nego što s vama podelim neka od tih iskustava, dopustite mi da objasnim kako sam dospeo u koncentracioni logor.

Vera ispitana u mladim godinama

Otprilike u vreme kad sam se ja rodio, 1923. godine, moji roditelji su postali Istraživači Biblije (kako su se Jehovini svedoci onda zvali). Te godine koje su vodile do Drugog svetskog rata nisu bile lake za Svedoke. U školama se naučavala katolička religija, a sa Svedocima se surovo postupalo. Druga deca su me stalno kinjila, a učitelj bi nepromenljivo pristajao uz tu decu protiv mene. Propovednički rad je takođe bio težak. Jednom dok smo propovedali u obližnjem gradu Kamijenu, nas otprilike 20 Svedoka okružila je najmanje stotina građana. Poljski vojnici su stigli upravo na vreme da nas zaštite od te rulje.

Kad je Nemačka septembra 1939. upala u Poljsku, progonstvo se pojačalo. Konačno me je, 1943. godine, Gestapo uhapsio zbog odbijanja da služim u nemačkoj armiji. Dok sam bio u pritvoru, Gestapo me je ispitivao, pokušavajući da me natera da  mu pružim imena drugih Svedoka u tom području. Kad sam to odbio, agent Gestapoa mi je rekao da ću verovatno umreti u koncentracionom logoru.

Prvo su me poslali u Čojnički zatvor, gde me je nekoliko tamničara tuklo gumenom palicom, pokušavajući da me prisile da kompromitujem svoju odlučnost da ostanem lojalan Jehovi. Ovo batinanje nastavilo se nekih 15 ili 20 minuta, i sve to vreme gorljivo sam se molio. Pred kraj batinanja, jedan od tamničara se žalio da će se umoriti pre nego ja.

Koliko god to izgledalo čudno, posle prvih nekoliko udaraca, ja ih zaista više nisam osećao. Umesto toga, bilo je kao da sam ih mogao samo čuti, nalik udaranju nekog doboša daleko u daljini. Jehova me je definitivno zaštitio i odgovorio na moje molitve. Vest o tom batinanju se uskoro proširila po zatvoru, i neki su počeli da me zovu „božji čovek“. Ubrzo nakon toga poslat sam u glavni štab Gestapoa u Dancigu. Mesec dana kasnije odveden sam u koncentracioni logor Štuthof.

Život u Štuthofu

Kad smo stigli rečeno nam je da stanemo u vrstu ispred baraka. Jedan kapo (zatvorenik kome je poveren nadzor nad drugim zatvorenicima) pokazao je na tri ogromna dimnjaka krematorijuma i rekao nam da ćemo za tri dana biti na nebu s našim Bogom. Znao sam da je brat Bruski, iz naše skupštine u Čojnici, bio poslat u Štuthof, pa sam pokušao da ga nađem. Međutim, jedan suzatvorenik me je obavestio da je on umro pre otprilike mesec dana. Bio sam toliko preneražen da sam stvarno pao na zemlju. Mislio sam ako je brat Bruski, jedan fizički i duhovno jak hrišćanin, umro, onda ću sigurno i ja.

Drugi zatvorenici su mi pomogli da se vratim do baraka, i tada sam prvi put sreo brata Šajdera. Kasnije sam saznao da je pre rata on bio nadglednik poljske podružnice. Vodio je sa mnom dugi razgovor, objašnjavajući da kad bih izgubio veru u Jehovu, ja bih umro! Mislio sam da ga je Jehova poslao da me ojača. Zaista, kako je istinita poslovica koja kaže: ’Postoji brat rođen za to kad postoji nevolja‘! (Poslovice 17:17, NW).

U to vreme moja vera je oslabila, i brat Šajder mi je skrenuo pažnju na Jevrejima 12:1. Tamo se hrišćanima kaže da se čuvaju greha koji za njih lako prianja, naime, nedostatka vere. Pomogao mi je da se prisetim vernih pojedinaca o kojima se govori u 11. poglavlju poslanice Jevrejima i da analiziram svoju veru u poređenju s njihovom. Od tada ostao sam što je bliže bilo moguće s bratom Šajderom, i iako je bio 20 godina stariji od mene, postali smo veoma bliski prijatelji.

Jednom mi je jedan veliki čovek koji je nosio zeleni trougao (što je značilo da je kriminalac) rekao da ustanem za stolom i propovedam zatvorenicima o Jehovi. Čim sam počeo to da radim, drugi zatvorenici su počeli da me ismejavaju. Ali taj veliki čovek je prešao u napad i ućutkao ih — njega se svako plašio. Tokom ostatka te nedelje, kad smo se okupljali da jedemo u podne i uveče, ovaj veliki čova me je podizao za stolom da propovedam.

Iduće nedelje neki zatvorenici, uključujući i mene, bili su dodeljeni različitim barakama. Jedan drugi zatvorenik sa zelenim trouglom približio mi se i upitao me zašto me je moj Bog poslao u ovaj „pakao“. Odgovorio sam da je to zato da bih propovedao zatvorenicima i da to što sam ovde služi da ispita moju veru. Dok sam bio s ovim zatvorenicima, bilo mi je dopušteno dve nedelje da stojim pred njima i svake noći im propovedam.

Jednog dana jedan kapo je rekao nekom suzatvoreniku da me bije. On je to odbio, rizikujući da sam bude prebijen. Kad sam ga upitao zašto me nije pretukao, on je rekao da je bio planirao da izvrši samoubistvo, ali je čuo jednu od mojih propovedi, i to mu je pomoglo da se predomisli.  Računao je da sam mu ja spasao život i da ne može tući nekog ko je to učinio.

Vera ispitana do granice

U zimu 1944, Rusi su se približili Štuthofu. Službenici nemačkog logora su odlučili da zatvorenike presele pre nego što Rusi stignu. Nemci su počeli da u strojevima odvode nekih 1 900 nas, zatvorenika, u Šlupsk. Kad smo stigli na pola puta, preostalo nas je samo oko 800. Tokom tog marša čuli smo dosta pucnjave, pa su očigledno ostali bili ubijeni ili su pobegli.

Na početku tog teškog putovanja, svakom od nas je dato 450 grama hleba i 220 grama margarina. Mnogi su odmah pojeli sve što im je bilo dato. Međutim, ja sam svoju hranu racionisao što sam bolje mogao, znajući da bi putovanje moglo potrajati oko dve nedelje. Među zatvorenicima bilo je samo oko deset Svedoka, a brat Šajder i ja držali smo se zajedno.

Drugog dana našeg putovanja, brat Šajder se razboleo. Od tada pa nadalje praktično sam morao da ga nosim, jer ukoliko bismo stali, bili bismo ubijeni. Brat Šajder mi je rekao da je Jehova odgovorio na njegove molitve time što je mene poslao tu da mu pomognem. Petog dana bio sam toliko umoran i gladan da sam mislio da ne mogu napraviti više ni korak, a još manje da nosim brata Šajdera. On je takođe gubio snagu zbog nedostatka hrane.

Tog ranog popodneva, brat Šajder mi je rekao da mora da se olakša, pa sam ga tako odneo do jednog drveta. Gledao sam unaokolo da bih se uverio da nas nemački stražari nisu primetili. Posle otprilike jednog minuta, brat Šajder se okrenuo s veknom hleba u svojim rukama. „Gde si to našao?“ pitao sam. „Je l’ to visilo na drvetu ili tako nešto?“

Rekao je da mu se približio neki čovek, dok sam ja bio okrenut leđima, i dao mu tu veknu. To mi je izgledalo neobično, pošto uopšte nikog nisam video. U to vreme bili smo toliko gladni da nismo ispitivali kako je isporučena. Ali moram reći da je molba kojoj nas je poučio Isus da svakog dana upućujemo za naš dnevni hleb za mene imala mnogo više značenja (Matej 6:11). Mi ne bismo izgurali još jedan dan bez tog hleba. Takođe sam razmišljao o rečima psalmiste: „Ne videh pravednika napuštena, niti hleba deca njegova da prose“ (Psalam 37:25).

Nakon otprilike jedne nedelje, kad smo bili skoro na pola puta do Šlupska, zaustavili smo se u hitlerovom omladinskom logoru. Tamo je trebalo da se sastanemo sa zatvorenicima iz drugih logora. Brat Licnerski je dobio tifusnu groznicu i stavljen je u posebne barake s drugim bolesnim zatvorenicima. Svake večeri ja bih se iskradao iz baraka u kojima sam ja bio i odlazio bih kod brata Licnerskog. Da su me primetili, ubili bi me, ali bilo mi je važno da učinim što sam mogao da smirim njegovu groznicu. Nakvasio bih neku krpu, seo pored njega i brisao mu čelo. Zatim bih se odšunjao natrag u moje sopstvene barake. Brat Šajder se takođe razboleo od tifusne groznice i stavljen je u barake s bratom Licnerskim.

Rečeno nam je da Nemci planiraju da nas odvedu na Baltičko more, ukrcaju nas na neki brod, i transportuju u Dansku. Međutim, Rusi su se sve više približavali. Čim su se Nemci uplašili i počeli da beže, zatvorenici su iskoristili priliku da pobegnu. Nemci su mi naredili da odem, ali pošto su brat Šajder i brat Licnerski bili previše bolesni da bi putovali a ja nisam mogao da ih nosim, nisam znao šta da radim. Tako sam otišao, moleći se da se Jehova pobrine za ove drage kompanjone.

Jedan sat nakon što sam otišao, Rusi su ušli u logor. Jedan vojnik je pronašao brata Šajdera i brata Licnerskog i naredio jednoj Nemici koja je živela na obližnjoj farmi da ih svaki dan hrani pilećom supom dok se ne oporave. Ta žena je rekla vojniku da su Nemci uzeli sve njene piliće. On je zatim njoj rekao da će  je ako ne nahrani ove ljude, ubiti. Ne treba ni reći da je brzo pronašla neke piliće, i moja draga braća su bila na svom putu ka ozdravljenju!

Nastavljeno rafiniranje vere

Dok smo bili u dnevnoj sobi moje majke, razgovarali smo o ovim i drugim iskustvima sve do ranih jutarnjih časova. Braća su ostala nekoliko dana a zatim su se preselila u svoje sopstvene domove. Jehova je brata Šajdera moćno upotrebio da reorganizuje propovedničku aktivnost u Poljskoj, i on je ponovo preuzeo mnoge od svojih prvobitnih odgovornosti. Međutim, zbog toga što su komunisti preuzeli vlast, propovednička aktivnost je postala vrlo teška.

Uvek iznova Svedoci su hapšeni zbog propovedanja o Božjem Kraljevstvu. Često sam i ja bio među njima i ispitivali su me oni isti koji su me oslobodili od nacista. Tada smo shvatili zašto su vlasti bile tako upoznate s našim aktivnostima. Komunisti su podmetnuli špijune unutar organizacije kako bi nas kontrolisali. Ta infiltracija bila je toliko uspešna da su u jednoj noći 1950, uhapšene hiljade Svedoka.

S vremenom moja žena Helena i naša rastuća porodica odlučili smo da se preselimo u Sjedinjene Američke Države. Stigli smo 1966. godine. Dok smo posećivali Bruklin, u Njujorku, bio sam u mogućnosti da odgovornima u centrali Jehovinih svedoka pružim informacije koje su im pomogle da odrede ko su ti što su ih komunisti ubacili unutar organizacije. (Uporedite Dela apostola 20:29).

Sada imam 70 godina i živim u državi Kolorado, gde služim kao starešina u lokalnoj skupštini. Zbog lošeg zdravlja, više nisam u stanju da obavljam stvari koje sam nekad mogao. Međutim, ja se još uvek veoma radujem govorenju ljudima o Jehovinom Kraljevstvu. Kad radim s mlađima u službi, takođe koristim priliku da im pomognem da shvate da bez obzira kakva nedaća došla na njih, Jehova je uvek tu da pokaže svoju silu u korist onih koji imaju potpunu veru u njega.

Kad se osvrnem na svoj život, cenim što je Jehova izbavio mene i moje drugove iz opasnih situacija. Ti događaji definitivno su ojačali moju veru u njegovu zaštitničku brigu. Nema ni jedne sumnje u mom razmišljanju da će ovaj sistem stvari uskoro doći kraju u „velikoj nevolji“ koja se brzo približava i da će oni koji prežive imati veličanstven izgled ponovnog pretvaranja ove planete u jedan globalan raj (Otkrivenje 7:14; 21:3, 4; Jovan 3:16; 2. Petrova 3:13).

Iščekujem da imam učešća u ovom veličanstvenom ponovnom uspostavljanju rajskog stanja na zemlji, a to možete i vi ukoliko vršite Jehovinu volju najbolje što možete i verujete u njegovo obećanje da štiti one koji iskazuju veru u njega. — Ispričao Feliks Boris

[Slika na 20. strani]

Godinu dana posle izlaska iz koncentracionog logora

[Slika na 23. strani]

S mojom ženom, Helenom