Od hipika autostopera do južnoameričkog misionara

STOPIRAO sam 1974. za Bermingem, u Engleskoj, s mojom devojkom Francuskinjom. Dva Jehovina svedoka, vozeći se kući s posla, prošla su pored nas, i kad se jedan od njih, Džon Hajat, okrenuo za nama, glasno je upitao svog druga, „Kako takvi ljudi ikada saznaju istinu o Bogu?“ Naravno, tek sam kasnije saznao za to. U svakom slučaju, nisu nam stali; ni vi takođe ne biste. Izgledao sam kao tipičan hipik.

Ali dozvolite mi da počnem od početka. Rođen sam 1948. u Ričmondu, u Virdžiniji, SAD. Prva prvcata stvar koje se sećam je da imam pet godina i da nisam u stanju da hodam. Imao sam poliomielitis. Majka me je na nosilima kupala u kadi. Na sreću, uz pomoć mojih roditelja i doktora, oporavio sam se posle četiri ili pet nedelja. Ponovo sam mogao da hodam.

Naša porodica je bila tipično južnjačka — konzervativni, Južni baptisti. Naši roditelji su tražili da mi deca — dva brata, moja sestra i ja — idemo u crkvu dok ne napunimo 18 godina. Sa 18 napuštali smo crkvu. Bio sam kršten kad sam imao sedam godina, na pohodu Bilija Grejema. Svoje krštenje sam ozbiljno shvatio; ono nije učinjeno u nekoj emocionalnoj pomami. Jasno se sećam da sam svoj život posvetio Bogu, iako stvarno nisam znao ko je on.

Roditelji su nas poučavali dobrom moralu, poštovanju prema autoritetu i poštovanju prema Bibliji. Te rane zamisli uticale su na odluke koje ću donositi do kraja života. Do samog ovog dana, zahvalan sam za tu roditeljsku pouku.

U šestom razredu, sećam se osmatranja svetske situacije i razmišljanja: ’Ovo se ne može tako nastaviti‘. Čak ni tada, nisam mislio da će politički sistemi moći da potraju.

Kao tinejdžer, dobio sam skoliozu, neprirodno iskrivljenje kičmenog stuba, koju mi je možda doneo prethodni poliomielitis. Postao sam zamorče kad su doktori utamničili moje telo od kukova do vrata u Riserov steznik, ogrtač koji je delovao kao oklop.

To nije bio izgled koji bih izabrao. Izgledao sam kao pokretna statua. Druga deca u školi bila su ljubazna, ali lekcija koju sam naučio dok sam u prvoj godini srednje škole nosio tu napravu jeste: Prihvatimo ono što ne možemo promeniti.

Od mene se očekivalo da idem na koledž, pa sam i otišao. Bio sam u generaciji iz 1970. U ’60-tim hipi pokret je bio u punom zamahu, a na dnevnom redu su bili nemoral i droge. Radio sam da bih se iškolovao, a moj posao u kancelariji zahtevao je da imam kratku kosu i da nosim odelo. Ali  slobodnjački duh i nonkonformizam mojih prijatelja me je privukao. Oni su bili ispunjeni odvratnošću prema sistemu kao i ja. Obukao sam farmerke ispod mog apsolventskog svečanog ruha.

Obrazovanje se nije pokazalo zadovoljavajućim. Posmatranje mog bogatog strica uverilo me je da novac nije odgovor. On nije bio ništa srećniji od siromašnih ljudi. U čemu je bila stvar? Tako sam istupio, pustio kosu da raste, i otišao u potragu za pravom svrhom života.

Otputovao sam u Evropu na Eurail kartu i uz pomoć palca. Cilj mi je bio da stopiranjem obiđem svet. Možda ću negde pronaći odgovore. U svom rancu sam nosio dva para farmerki, tri košulje i Bibliju.

Sedeći u krčmama, pijuckajući pivo i čitajući Bibliju, postavljao sam pitanja onima oko mene, dobijajući svakojake različite odgovore. Tražio sam, pretresao, pipajući tragao — za čim? Nisam bio siguran.

U Londonu su „Deca Božja“ privukla moje zanimanje. Ali kao i poruka svih mladih hipika, cela njihova poruka bila je detinjasta — indiskriminisana ljubav. Tu nije bilo nikakvih odgovora za mene.

Na jednom obilasku veoma lepe anglikanske crkve, bivše katoličke katedrale, bio sam obuzet strahopoštovanjem. Zapitao sam vikara koji je vodio obilazak zašto je postao sveštenik. Podigao je ruku i protrljao palac o prste kao gest onoga koji opipava novac! Bio sam preneražen. Kakvo licemerstvo! Sit, pokupio sam svu svoju religioznu literaturu i spalio je.

Septembra 1973, bio sam ponovo na drumu, s ispruženim palcem — napred za Liverpul da se vide Bitlsi i čuje njihova muzika. Povezao me je Gordon Marler. Biblija je postala tema našeg razgovora jer smo je obojica pročitali, i tako smo izmenili neke poznate stihove.

Posle toga, Gordon je postao moja veza s „istinom“. Ostali smo u kontaktu preko pisma, a u proleće 1974. pisao mi je kako ima biblijski studij s Jehovinim svedocima. Nisam nikako reagovao na ime Jehovini svedoci, jer u Ričmondu s njima nikad nisam imao kontakt. Mesecima kasnije stiglo je jedno pismo s pozivom: „Navrati na biblijski studij“. Kazao je da je njegov studij sredom uveče. Tako je palac u sredu ujutro ponovo bio ispružen. Prisustvo moje devojke Francuskinje olakšavalo je da nas neko pokupi.

Otišli smo s Gordonom na njegov biblijski studij. Ispalo je da je domaćin bio Džon Hajat, čovek koji je ranije prošao pored nas i pitao se ’Kako takvi ljudi ikada saznaju istinu o Bogu?‘ Kad sam bio predstavljen, on je uzviknuo: „O, onaj par hipika s puta, Jenkiji!“

I tako je moj studij započeo. Imao sam gomilu pitanja kao rezultat mog čitanja Biblije. Pošto je trebalo da sutra rano ujutro počne veliki kongres Svedoka nije bilo dovoljno vremena za dobijanje odgovora. Džon mi je dao jednu knjigu, Istina koja vodi do večnog života, i rekao mi da izaberem neko poglavlje, sakupim sva svoja pitanja, i vratim se sledeće srede. Pozvao me je na kongres u nedelju. Ti čisti, učtivi ljudi impresionirali su me. Moja devojka nije bila zainteresovana. Kad sam joj rekao da više volim Boga nego nju, ona je otišla.

U sredu, ponovo sam bio u Džonovoj kući, izabravši poglavlje o Isusu Hristu. Imao sam specifična pitanja u vezi sa seksualnim ponašanjem i Danijelovim proročanstvom o 70 godišnjih nedelja. Džon je bio punovremeni jevanđelizator, koji je zaista znao Bibliju. Rekao mi je da je biblijsko gledište da je seks ograničen na venčane osobe, i objasnio mi je Danijelovih 70 nedelja. Svi slobodni krajevi mog čitanja Biblije lepo su se povezivali. U dva ujutro, rekao sam: „Ovo je istina“. Nameravao sam da spavam u parku, kao što sam to često činio u prošlosti, ali Džon je rekao ne i namestio mi postelju na podu dnevne sobe.

Izgledalo je kao proviđenje što je to učinio, jer je te noći jedna grupa skinheda  pravila pripiti urnebes u liftu. Moj izgled bi me sigurno učinio metom divljeg batinanja.

Kako je proučavanje napredovalo, saznao sam da sam kao dete bio u pravu. Ovaj sistem ne može ovako nastaviti. On naginje prema zaboravu. Sam Bog će ispraviti stvari uz pomoć svoje vladavine, Kraljevstva za koje sam se molio ali nikad razumeo (Danijel 2:44; Matej 6:9, 10). Moje gađenje prema licemerstvu našlo je potvrdu. Ni Isus ga nije voleo (Matej, poglavlje 23). Pipajući sam tražio Boga, i on je dopustio da ga nađem (Dela apostola 17:27, DK).

O ovoj istini pričao sam svakome koga sam sreo. Želeo sam smesta da idem kući i da to spoznanje podelim s mojom porodicom. Kad sam se ponovo obreo u Ričmondu, učinio sam upravo to.

Takođe sam pozvao Dvoranu Kraljevstva. Na telefon se javio brat Herbert Lovaser. On je radio na novoj dvorani, pripremajući je za posvećenje. Rekao sam mu da želim biblijski studij. On me je obavestio o sutrašnjem velikom sastanku na koji je pozvan ceo grad da čuje biblijsko predavanje. Otišao sam.

Štrčao sam kao rog iz vreće, a moja pojava je obznanjivala da sam stranac u poseti. Tu mi se predstavio jedan mladi neoženjeni pionir po imenu Majk Boulz i pozvao me da sednem pored njega baš u prvom redu. Kasnije je masa zujala pitanjem „ko je ta devojka s divnom dugom kosom što sedi pored Majka Boulza?“ To sam bio ja!

Posle svog trećeg studija, ošišao sam se i promenio stil oblačenja. Moja spoljašnost je počela da se usklađuje s mojom unutrašnjošću. Uključio sam se u Školu teokratske službe u oktobru, a u novembru u javno delo propovedanja. Uskoro sam vodio biblijske studije s drugima. U martu 1975, ponovo sam bio kršten, ovog puta u znak predanja Jehovi, Bogu kojeg sam konačno upoznao.

Započeo sam s punovremenom službom, kao i oni koji su mi toliko pomogli. Bruklinski betel, svetska centrala Jehovinih svedoka, postao je moj dom u maju 1976. Imao sam dva zaduženja, upravljanje liftom i isporučivanje pošte. Oba su mi pružala prednost svakodnevnog razgovaranja s duhovnom braćom.

Posle dve godine, vratio sam se kući u Virdžiniju i jedno vreme bio punovremeni propovednik. Konačno postao sam starešina u skupštini. Taj rad bio je zadovoljstvo, ali u meni je postojao neki nelagodan osećaj. Stalno sam razmišljao: ’Mora da postoji nešto više što bih mogao učiniti u Božjoj službi‘. Možda misionarska služba? Da li bi to moglo biti to? Poslao sam molbu za Biblijsku školu Gilead Kule stražare i bio pozvan na obuku za misionare u zimski razred 1983.

Pre diplomiranja, objavljena je moja misionarska dodela: Kolumbija, Južna Amerika. Ponovo sam bio na putu ali ovog puta nisam putovao na palac.

Prva moja stanica bila je kancelarija podružnice Watch Towera u Santa Fe de Bogoti, gde sam tri meseca intenzivno učio španski. Zatim sam dodeljen misionarskom domu u Medelinu, gde se španski učio četiri sata dnevno, šest dana u nedelji.

Započinjanje propovedanja na novom jeziku ima svoje momente. U početnoj fazi otišao sam da kucam na vrata sam samcat dok je jedna sestra koja je govorila španski  posmatrala s udaljenosti dokle dopire glas. Ponudio sam jednoj ženi naše hrišćanske časopise za 30 pezosa. Žena je izgledala ljutito i zalupila je vrata! Vrativši se do sestre, dobio sam objašnjenje. „Pazi na svoj izgovor“, rekla je. „Rekao si bezos, a ne pezos.“ Od te žene ja sam tražio 30 poljubaca!

Kolumbija je divno mesto. Ljudi su velika atrakcija. Oni su srdačni, bliži zemlji nego ljudi u industrijalizovanijim društvima. Zato je i poučavanje Bibliji drugačije. Kolumbijski narod se odaziva na priče, ilustracije, iskustva iz stvarnog života bez komplikovanih detalja. Oni su naviknutiji na stvaran život. Ovde ljudi žive jedni blizu drugih. Imaju jaka osećanja i pristupačni su. Moja publika je kao publika kojoj je Isus govorio, ljudi zemlje; to me podstiče da nastojim da pažljivo oponašam Isusa u poučavanju. Ovi ljudi mi dozivaju u sećanje Efescima 3:19, gde je Pavle govorio o ’ljubavi Hristovoj, koja ide preko svakog poznanja‘.

Godine 1989, data mi je nova dodela, pokrajinski nadglednik. To podrazumeva da putujem u različite skupštine Jehovinih svedoka svake nedelje i stanujem s njima, da idem od vrata do vrata u potragu za onima koji žele da upoznaju Boga, držim govore u Dvorani Kraljevstva i pridružujem se lokalnoj braći i sestrama na biblijskim studijima.

Jehova nastavlja da me disciplinuje i prečišćava na mnoge načine. Jedan događaj mi naročito dolazi u misli. Moskera, van Bogote, bila je skupština u kojoj je trebalo da služim, i, kao i obično, braća su uredila da stanujem kod neke porodice — jedne sestre, njenog muža nevernika i dva deteta.

Stigao sam da bih našao, u osnovi, jednosobnu kuću s nekom vrstom tesne kancelarije, što je imala uzane krevete, koji su od ostalog dela kuće bili odvojeni samo tankom zavesom. Bio sam upućen u taj prostor, i kad mi je rečeno da izaberem svoju postelju, izabrao sam donji uzani krevet. To je bio utorak. Dok sam ležao čitajući Bibliju negde oko 9.30 uveče, ušla su dva deteta, i hop, hop, oboje su bili u gornjem krevetu.

Moje misli su se utrkivale. ’O ne! Potrebno mi je više privatnosti od ovoga. Šta ja, čovek koji je uvek imao svoju sopstvenu sobu (ili u krajnjoj liniji svoje sopstveno privatno mesto u parku), radim ovde?‘ Odlučio sam da ću u sledećoj poseti sigurno tražiti drugi smeštaj i otišao na spavanje. Ali u četvrtak dok sam čitao, jedna mala glava provirila je s gornjeg kreveta. Bio je to Andres, devetogodišnjak. „Brate Flit“, pitao je „je l’ spavaš?“ Moj odgovor je bio kratko ne. Usledilo je još jedno pitanje. „Brate Flit, jesi li se već pomolio?“ Sledilo je još jedno ne.

Onda je Andres zapitao, „Kad se budeš molio, mogu li sići dole, da se i za mene pomoliš?“ Bio sam ganut. Moj stav se promenio. U stvari, moj stav prema čitavoj poseti se promenio. Tu je bio jedan mali „sirotan“ koji je želeo da se neki čovek pomoli s njim. Taj čovek sam bio ja. Molio sam se s njim. I kod ove porodice sam ostao i u kasnijoj poseti. Mali Andres mi je pomogao da se usredsredim manje na svoje sopstvene potrebe a više na lične potrebe braće. Počeo sam da tražim ’siročad‘ — one koji pipajući traže Boga, baš kao što sam ja to činio kao dete (Psalam 10:14). Andresov otac sada posećuje sastanke u Dvorani Kraljevstva i pridružio nam se u javnom delu propovedanja.

Otkada sam stigao u Kolumbiju, broj onih koji obožavaju Jehovu porastao je s 22 000 na 55 000. Više se ne borim s onim nelagodnim osećajem da postoji nešto više što bi trebalo da učinim. Zadovoljan sam da budem na ovom dobrom mestu. Zauvek ću biti zahvalan milosrdnom Bogu koji je gledao pravo kroz moj spoljašnji hipi izgled i video osobu koja se borila da nađe istinitog Boga, čije je ime Jehova. — Ispričao Ričard Flit.

[Slika na 14. strani]

Ričard 1973. godine

[Slika na 16. strani]

Ričard Flit, južnoamerički misionar