Kad je detinjstvo noćna mora

Od dopisnika Probudite se! iz Španije

U današnjem danu — tipičnom danu u 1990-tim — 200 hiljada dece boriće se u gerilskim ratovima, 100 miliona dece školskog uzrasta neće ići u školu, 150 miliona dece otići će gladno u krevet, 30 miliona dece spavaće na ulici i 40 hiljada dece će umreti.

AKO gornji brojevi izgledaju zastrašujuće, lica iza tih brojeva su srceparajuća. Dole su kratke pričice o petoro dece čiji nam beznadežan položaj pomaže da razumemo značenje ovih sumornih statistika.

Dete vojnik. Muhamed ima samo 13 godina, ali je već oprobani vojnik u jugozapadnoj Aziji, veteran sedam bitki. Pre nego što je otišao u rat on je čuvao koze — u uzrastu od deset godina. Sada, Muhamed rukuje lakom napadačkom puškom AK-47, i ne ustručava se da je upotrebi. U jednoj čarki ubio je dva neprijateljska vojnika s male udaljenosti. Kad je bio upitan šta misli o ubijanju, odgovorio je: „Bio sam srećan što sam ih ubio.“ Deca su bolji vojnici, objašnjava njegov oficir, „jer ih nije strah“.

Dete radnik. Četvorogodišnji Vudkabi živi u kući od blokova od šljake na jednom karipskom ostrvu. Ustaje u 6.00 kako bi se pobrinuo za svoje svakodnevne kućne poslove: kuvanje, donošenje vode i čišćenje kuće njegovog gospodara. Ne dobija nikakvu platu i verovatno nikada neće ići u školu. Vudkabi kaže da mu nedostaju njegovi roditelji, ali da ne zna gde su oni. Njegov dan se završava u 21.30, i ako ima sreće, u krevet neće otići gladan.

Gladno dete. U afričkom selu Komosava, 11-godišnja devojčica provodi svaki naporan dan rijući za korovom. Lukovice francuskog ljulja — praktično sve što na tom sasušenom tlu može rasti — služe da nju i njenu porodicu održe na životu. Lukovice se ili kuvaju ili zgnječe a zatim prže. Smrtonosna kombinacija suše i građanskog rata seljake dovodi na ivicu gladi.

Dete ulica. Edison je samo jedno od hiljada ulične dece u jednom velikom južnoameričkom gradu. On zarađuje nešto novca čisteći cipele, a spava na trotoaru blizu autobuske stanice, zajedno s drugom decom koja se šćućuruju jedni uz druge tokom hladnih noći. Ponekad se okreće sitnom kriminalu kako bi podupro svoje prihode kao čistača cipela. Dva puta ga je policija tukla, i tri meseca je proveo u zatvoru. Edison snažno tvrdi da je sada „skoro“ prestao s drogom i duvanjem lepka. On sanja o tome da bude mehaničar, da izuči neki zanat.

Smrt jednog deteta. Hladno je i vlažno jutro na planini Dugen na Srednjem istoku. Jedno odojče, umotano u pogrebnu tkaninu, položeno je u uzani grob. Ta beba je umrla od dijareje — uobičajenog uzroka mortaliteta odojčadi. Majka je izbeglica i njeno mleko je presušilo za vreme njenog iscrpljujućeg proboja do sigurnosti. U očajanju ona je svoje dete hranila šećerom i vodom, ali voda je bila zaražena, i  beba je umrla. Kao i 25 000 druge dece koja su sahranjena tog istog dana, on nikada nije navršio svoju prvu godinu.

Uvišestručeni hiljadama puta, ovi tragični izveštaji ilustruju kako izgleda život mnoge dece sveta. Detinjstvo, vreme za učenje i dozrevanje pod okriljem porodice pune ljubavi, za ovu decu postalo je noćna mora iz koje se mnoga nikada neće probuditi.

Piter Adamson (Peter Adamson), urednik izveštaja The State of the World’s Children, objavio je 1990: „Smrt i patnja u ovoj razmeri jednostavno više nisu neophodni; zbog toga više nisu prihvatljivi. Moralnost mora marširati zajedno s mogućnostima.“

[Izvor slike na 3. strani]

Foto: Godo-Foto