Kako ljudi mogu živeti zajedno u miru

BIO je septembar 1944, i svet je bio pun mržnje. Besneo je Drugi svetski rat, a milioni su strahovito patili. Ja sam bio nemački ratni zarobljenik u Francuskoj.

Jednom sam bio postavljen pred streljački vod. Ali posle izvesnog vremena ovi tobožnji egzekutori počeli su da odlaze. Samo su blefirali. Bio sam u stanju šoka, a ipak zahvalan što sam živ. Nekoliko nedelja kasnije, prošao sam kroz istu proceduru. Iako sam preživeo, brojni suzatvorenici su bili ubijeni ili su umrli od bolesti i izgladnelosti. Kako sam dospeo u ovakve situacije?

Zarobljavanje

Nekoliko meseci ranije, juna 1944, savezničke trupe su prešle La Manš i uspešno zauzele desantnu osnovicu na Francuskoj obali. Njihov kasniji proboj i upad u severnu Francusku primorali su nemačku armiju da se povuče. Bio sam prvi podoficir Nemačkog vojnog vazduhoplovstva. U avgustu je deo našeg društva, uključujući mene i 16 drugih, zarobio francuski pokret otpora, poznat kao Maki. Posle nekoliko meseci u jednom logoru ratnih zarobljenika, bili smo prebačeni u jedan drugi blizu Monlisona na jugu Francuske.

Zatvorenici su bili prisiljavani da rade fizički posao, ali kao oficir bio sam izuzet. Međutim, dobrovoljno sam se prijavio za rad i bio zadužen za kuhinju. Jednog dana stigla je nova grupa zatvorenika, i među njima bio je jedan mladić po imenu Vili Huperc iz mog rodnog mesta. Pitao sam nadležnog oficira da li bi Vili mogao da mi pomogne u kuhinji, i to je sređeno.

Kasnije, Vili i ja smo došli do tačke da se radujemo onoj vrsti prijateljstva koja može sve ljude vezati zajedno u miru. Pre nego što objasnim kako sam došao do toga da saznam o ovom putu za mir, dopustite mi da ispričam o nedoslednostima u životu koje su me brinule.

Otkud toliko mnogo nejedinstva i mržnje?

Kao dečak odrastajući u Ahenu, u Nemačkoj, bio sam uznemiren religioznim  nejedinstvom, koje je postojalo čak i u mom sopstvenom domu. Otac je bio luteran, a majka rimokatolikinja. Tako je majka gledala da moju sestru i mene vaspita po katoličkoj veroispovesti. Od svojih ranih godina redovno sam išao u katoličku crkvu, iako nikad nisam mogao da razumem zašto se otac držao drugačije vere. Kako je vreme prolazilo, često sam se pitao, ’Zašto postoji toliko mnogo religija ako postoji samo jedan Bog?‘

Kad je 1939. počeo Drugi svetski rat, pozvan sam u Nemačko vojno vazduhoplovstvo. Nakon pripremne obuke u Nemačkoj, poslat sam u Beč, u Austriju, gde sam se priključio pripremnom korpusu za nove regrute. Zatim, decembra 1941, poslat sam u severnu Holandiju. Tamo sam sreo Jantinu, devojku iz Heldera. Uprkos činjenici da su naše zemlje bili zaraćeni neprijatelji, mi smo se zavoleli.

Ubrzo, aprila 1942, iznenada sam prebačen u La Rošel u južnoj Francuskoj. Do tada sam imao čin prvog podoficira, a naš bataljon bio je odgovoran za obuku novih regruta i zaštitu lokalne poletno-sletne staze. Kao rezultat toga, ja nikada nisam video bitku u bilo koje doba rata. Zahvalan sam zbog toga, pošto nikada nisam želeo da bilo koga ubijem.

Ipak, ono što me je uznemiravalo tokom tih ratnih godina bilo je to što sam posmatrao sveštenstvo praktično svih denominacija — katoličke, luteranske, episkopalne, i tako dalje — kako blagosilja letelice i njihove posade pre nego što uzlete na misije da ispuste svoj smrtonosni tovar. Često sam razmišljao, ’Na čijoj je strani Bog?‘ Pa ipak, nikada u stvari nisam upitao kapelane, jer sam bio siguran da ionako ni oni ne znaju.

Nemački vojnici su nosili opasač s kopčom (vidite gore levo na 12. strani) na kojoj je bilo urezano Gott mit uns (Bog je s nama), ali ja sam se pitao, ’Zašto Bog ne bi bio s vojnicima na drugoj strani koji su iste religije i koji se mole tom istom Bogu?‘

Godine su prolazile, a rat se otezao. Povremeno sam bio u mogućnosti da skočim do Holandije da vidim Jantinu, poslednji put decembra 1943, kad smo se verili. Do 1944. talas bitke je počeo da se okreće, i uz iskrcavanje savezničkih trupa u Francuskoj, prvi put nam je blesnula kroz pamet mogućnost da će Nemačka izgubiti rat. Ta pomisao bila je popriličan šok! Tada je došao taj avgust kad je 17 nas zarobljeno.

Zatvorski život

Konačno je nama, zatvorenicima u logoru blizu Monlisona, bilo dopušteno da se dopisujemo s voljenima. Tako smo Jantina i ja ponovo uspostavili kontakt. S vremenom, zajedno s nekoliko drugih zatvorenika, dobrovoljno sam se prijavio da radim u zemljoradničkoj zadruzi gde smo još uvek bili smatrani ratnim zarobljenicima. Čak sam utvrdio da je život na farmi počeo da me privlači. Bila je to poprilična promena u načinu života za jednog gradskog dečaka.

Rat se u Evropi završio u maju 1945, ali kao ratne zarobljenike francuska vlada nas je držala do decembra 1947. Pružen nam je izbor da se priključimo Francuskoj legiji stranaca ili da ostanemo u Francuskoj kao dobrovoljni radnici do kraja 1948. Izabrao sam ovo drugo, postavši zemljoradnik u jednoj zemljoradničkoj zadruzi zajedno s nekolicinom drugih zatvorenika. Pod ovakvim rasporedom, imali smo više slobode nego kad smo kao ratni zarobljenici radili na farmi. Međutim, još uvek smo bili sputani i pod ograničenjima. Zato je naša najveća radost bila dobijanje pošte od voljenih.

Ponovno sjedinjenje s Jantinom

Jednog dana 1947, dobio sam pismo od Jantine u koje je ona omaškom stavila mali štampani list koji je navodio nekoliko kućnih brojeva i izveštaj o knjigama i časopisima. ’Pa‘, razmišljao sam, ’Jantina zarađuje nešto para prodajući knjige.‘ Ono što nisam znao bilo je da su s njom  stupili u kontakt Jehovini svedoci i da je sada aktivna u propovedanju od kuće do kuće i distribuciji biblijske literature, a ne u ’prodavanju knjiga‘.

Ubrzo posle toga, decembra 1947, mi zatvorenici doživeli smo prijatno iznenađenje — dato nam je četiri nedelje samilosnog odsustva da posetimo svoje domove. Naravno, ovo je dato pod uslovom da se vratimo u Francusku da završimo našu radnu dodelu. Jantina je putovala iz Holandije za Nemačku kako bi te nedelje provela s mojim roditeljima i sa mnom. Kao što možete pretpostaviti, nakon više od četiri godine odvojenosti, to je za nas bilo vrlo emocionalno ponovno sjedinjenje. Tada sam saznao za značenje štampanog lista koji sam našao u njenom pismu. Jantina mi je rekla da je Jehovin svedok i gorljivo objasnila divne stvari koje je naučila.

Iako sam mogao osetiti zvuk istine u onome što je govorila, rekao sam joj da sam srećan da ostanem katolik. Nisam shvatao kako bi ona mogla znati više od sveštenika koji su studirali religiju mnogo godina. I da bi stvari bile još teže, moja porodica nije ljubazno dočekala Jantinina nova verovanja. U stvari, oni su se veoma protivili, a njihova predrasuda uticala je i na mene.

Prekretnica u mom životu

Kad su se završile četiri nedelje mog odsustva, vratio sam se u Francusku. Prilikom raspakivanja moje odeće, pronašao sam među njima knjigu zvanu Izbavljenje. Jantina ju je tamo stavila kad mi je pakovala kofer. Da bi je zadovoljio seo sam te noći i počeo da je čitam. Nije prošlo dugo kad sam utvrdio, što me je zadivilo, da se odgovara na mnoga pitanja o kojima sam razmišljao tokom mog zatočeništva. Jedva sam čekao da pročitam čitavu knjigu.

Stih koji je Jantina citirala javio se u sećanju: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32). Stvarno, osećao sam da počinjem da saznajem istinu o mnogim stvarima. Svi ljudi su jedna porodica, bez obzira na rasu (Dela apostola 17:26-28). Pravi hrišćani vole jedan drugog i ne bore se i ne ubijaju nikoga kao što sam video da toliko mnogo navodnih hrišćana rade (Jovan 13:34, 35; 1 Jovan 3:10-12). Dakle, jasno je da je nacionalizam Đavolov instrument koji razdvaja ljude i sprečava pravo bratstvo.

Počeo sam da shvatam da će pravi mir doći samo onda kad svi ljudi primene učenja Isusa Hrista. Pošto nacije to nikada neće učiniti, jedina nada za mir je kroz Božju vladavinu, za koju je Isus naučio svoje sledbenike da se mole (Matej 6:9, 10). Već sam počeo da doživljavam osećanje prave slobode i zadovoljstva od spoznavanja ovakvih stvari. Kako sam bio zahvalan mojoj dragoj Jantini što je stavila knjigu u moj kofer! Ali šta je sada trebalo da učinim?

Duhovno napredovanje

Pa, nije trebalo brinuti. Nekoliko dana kasnije, jedan čovek po imenu Lisjen došao je na farmu na kojoj sam radio i predstavio se kao sluga Jehovinih svedoka. Objasnio je da ga je uputila kancelarija podružnice Svedoka u Parizu da stupi u kontakt sa mnom na zahtev moje verenice. Lisjen je bio ljubazan, pravi čovek, i odmah sam se osećao prijatno u njegovom društvu. Na sreću, do sada sam tečno govorio francuski, i to je uveliko olakšalo stvari.

Složio sam se da imam biblijski studij s njim, i tako su me svake nedelje Lisjen i njegova žena, pokupili s farme i vodili me u njihov dom radi studija. Posle toga odlazili bismo u šetnje, tokom kojih bismo pričali o Jehovinom čudesnom stvarstvu. Oboje su bili dobri učitelji, a takođe su mi pružili nešto što mi je tako dugo nedostajalo — pravo prijateljstvo. I to je pružio jedan francuski par — ljudi na koje sam ja obučavao muškarce da bacaju bombe i ubijaju ih!

Dobro sam napredovao u svojim studijama, i Lisjen me je pozvao da prisustvujem godišnjoj proslavi Memorijala Hristove  smrti 25. marta 1948. Bio sam veoma impresioniran ovim jednostavnim a ipak ozbiljnim sastankom i otada nisam propustio nijedan Memorijal.

Jantina je bila oduševljena mojim duhovnim napretkom, i tako mi se pridružila u Francuskoj. Tamo smo se venčali novembra 1948. Lisjen i Simon su nam obezbedili divan svadbeni obrok, a dva pionira (dvoje punovremenih slugu Jehovinih svedoka) podelili su s nama ovaj srećan događaj. To nezaboravno veče osnažilo je moj zaključak da Svedoci zaista pokazuju onu vrstu ljubavi za koju je Isus rekao da će identifikovati njegove prave učenike (Jovan 13:35).

Za Nemačku, a zatim u Novu zemlju

Decembra 1948, vratili smo se u Nemačku, i hrišćanska služba postala je naš način života. Iako je moja porodica nastavila da se protivi našoj aktivnosti, nismo dozvolili da nas to zaustavi. Nastavili smo da pomažemo krotkim, poniznim pojedincima da spoznaju jedini način na koji se čovečanstvo može radovati pravom miru i bezbednosti.

Jantina i ja smo 1955, emigrirali za Australiju. Prvobitno smo se nastanili u lepoj ostrvskoj državi Tasmaniji, preko Basovog prolaza od južnog špica tog širokog kopna. Uz pomoć punu ljubavi i strpljenje naše duhovne braće i sestara odatle, konačno smo bili u mogućnosti da jezicima koje smo već znali dodamo engleski.

Godine 1969, nakon što smo 13 godina proveli u Tasmaniji, preselili smo se u severnu državu Kvinslend, gde otada živimo. Trenutno služim kao skupštinski starešina u jednoj lokalnoj skupštini i radujem se Jantininom društvu dok zajednički služimo Jehovi. Kad god se vratimo u Nemačku na odmor, mi potražimo Vilija Huperca i s njim studiramo Bibliju. Konačno i on je posvetio svoj život služenju Jehovi, i mi smo došli do tačke da se radujemo onoj vrsti prijateljstva koja može povezati sve ljude zajedno u miru.

Kad se osvrnem na svoj život od onih godina kad sam bio ratni zarobljenik u Francuskoj, zaista sam zahvalan što sam bio u mogućnosti da upoznam našeg Stvoritelja punog ljubavi, Jehovu Boga. Kako sam sada srećan što je Jantina preuzela inicijativu da mi stavi knjigu Izbavljenje u kofer a zatim piše Svedocima u Francuskoj da urede da se sa mnom stupi u kontakt! Kao rezultat toga, moj život lično i naš zajednički život kao muža i žene obogaćen je i nagrađen na mnogo načina. — Ispričao Hans Lang

[Slika na 15. strani]

S Jantinom danas