Napori da se deca spasu

„Sakupili smo se na Svetskom samitu za decu da bismo preduzeli zajedničko angažovanje i da bismo stvorili jedan hitan univerzalan apel — da svakom detetu damo bolju budućnost“ — Konferencija Ujedinjenih nacija, 1990.

PREDSEDNICI i premijeri iz više od 70 zemalja sakupili su se 29. i 30. septembra 1990. u gradu Njujorku, da bi raspravljali o teškom položaju dece sveta.

Ova konferencija je usmerila međunarodnu pažnju na žalosno paćenje dece, globalnu tragediju koja se prikriva. Delegat Sjedinjenih Američkih Država Piter Tili (Peter Teeley) istakao je: „Kad bi 40 000 pegavih sova umiralo svakog dana, bila bi to sramota. A 40 000 dece umire, i to se jedva primećuje.“

Svi okupljeni šefovi vlada složili su se da se nešto mora učiniti — hitno. Oni su dali „svečanu obavezu da visoki prioritet daju pravima dece, njihovom opstanku i njihovoj zaštiti i razvoju“. Koje su konkretne predloge izneli?

Preko 50 miliona mladih života na vagi

Prvenstveni cilj je bio da se spase preko 50 miliona dece koja bi verovatno umrla tokom 1990-tih. Mnogi od ovih mladih  života mogli bi biti spaseni sprovođenjem sledećih zdravstvenih mera.

• Kad bi se sve majke u zemljama u razvoju uverile da doje svoje bebe najmanje četiri do šest meseci, milion dece bi godišnje bilo sačuvano.

• Široka upotreba terapije oralne rehidracije (ORT) mogla bi prepoloviti stopu smrtnosti od dijareje, koja svake godine ubija četiri miliona dece. a

• Široko rasprostranjena vakcinacija i upotreba jeftinih antibiotika mogla bi sprečiti milione drugih smrtnih slučajeva od oboljenja kao što su male boginje, tetanus i upala pluća.

Da li je ovakva vrsta zdravstvenog programa izvodljiva? Cena će do kraja decenije verovatno dostići 2.5 milijarde američkih dolara godišnje. U globalnim terminima ovaj trošak bio bi minimalan. Američke duvanske kompanije potroše tu sumu svake godine — samo na reklamiranje cigareta. Svakog dana nacije sveta rasipaju tu istu sumu na vojne izdatke. Da li bi se ti fondovi mogli bolje potrošiti za zdravlje ugrožene dece? Deklaracija Ujedinjenih nacija o pravima deteta istaknuto navodi da „čovečanstvo detetu duguje najbolje što ima da pruži“.

Naravno, davanje „bolje budućnosti svakom detetu“ uključuje mnogo više od njihovog spasavanja od prerane smrti. Sandra Hofman (Sandra Huffman), predsednik Centra za prevenciju neishranjenosti u detinjstvu, objašnjava u časopisu Tajm da „ORT ne sprečava dijareju, ona samo spasava decu da ne umru od nje... Ono što treba sada da uradimo“, dodaje ona, „jeste da se usredsredimo na to kako možemo da sprečimo ovu bolest, a ne samo smrt.“

Da bi se životi miliona dece — osim spasavanja — i poboljšali, započeto je nekoliko ambicioznih programa. (Vidite okvir na 6. strani.) Nijedan neće biti lako ostvariti.

Čista voda na pešačkoj udaljenosti

Felišija Onu obično je provodila pet sati svakog dana u donošenju vode za svoju porodicu. Voda koju je ona nosila kući često je bila zaražena. (Takva voda donosi sa sobom godišnju kaznu zaraze gvinejskim crvom i doprinosi počecima dijareje.) Ali 1984, u njenom selu Ugvulangvu u istočnoj Nigeriji, iskopan je bunar i instalirana ručna pumpa.

Sada treba da pešači samo nekoliko stotina metara da bi imala čistu vodu. Njena deca su zdravija, i njen život je postao mnogo lakši. Više od milijarde ljudi dobili su kao i Felišija pristup ka čistoj vodi tokom 1980-tih. Ali milioni žena i dece još uvek provode mnoge sate svakog dana vukući kante koje sadrže manje vode nego što je količina koju obično ispusti prosečan zapadnjački toalet.

Usponi i padovi u obrazovanju

Maksimino je bistar 11-godišnji dečak koji živi u jednom udaljenom području  Kolumbije. Uprkos tome što nekoliko sati dnevno provodi pomažući svom ocu da obrađuje useve, on je dobar u školi. On ide u jednu Escuela Nueva, ili Novu školu, koja poseduje fleksibilan program osmišljen da deci pomogne da stignu ostale, ukoliko moraju propustiti nekoliko školskih dana — što je uobičajena pojava, naročito u vreme žetve. U Maksiminovoj školi učitelji su luksuz. Postoji nestašica udžbenika. Deca se podstiču da pomažu jedni drugima u onome što nisu razumeli, i oni sami urade većinu poslova povezanih s radom škole. Ovaj inovatorski sistem — naročito skrojen da udovolji potrebama siromašnih seoskih zajednica — isprobava se u mnogim drugim zemljama.

Hiljade kilometara od Kolumbije, u jednom velikom azijskom gradu, živi još jedan bistar 11-godišnjak, po imenu Melinda. Ona je nedavno napustila školu kako bi 12 sati dnevno posvetila skupljanju delova metala i plastike iz jednog velikog gradskog stovarišta đubreta. „Želim da pomognem svom ocu kako bismo imali obrok svaki dan“, kaže Melinda. „Ako mu ne bih pomagala, ne bismo bili u stanju da sebi priuštimo da uopšte jedemo.“ Čak i u dobrom danu, ona kući donosi samo oko 56 para novih dinara.

Deca zdravstveni radnici

Na periferijama indijskog grada Bombaja nalazi se jedno naselje od straćara nazvano Mulvani, gde je bolest odavno endemična. Konačno, stvari se popravljaju, zahvaljujući energičnim zdravstvenim radnicama kao što su Nitu i Aziz. One posećuju porodice kako bi ustanovile da  li su mala deca vakcinisana ili pate od dijareje, šuge ili anemije. Nitu i Aziz imaju samo 11 godina. One su se dobrovoljno prihvatile da rade u jednom programu u kojem se starijoj deci dodeljuje da kontrolišu zdravlje dece ispod pet godina. Zbog napora Nitue i Azize — i napora desetina druge dece slične njima — skoro svi omladinci u Mulvani su imunizovani, većina roditelja zna kako da primeni terapiju oralne rehidracije, i opšta higijena je poboljšana.

Po celom svetu, čine se ogromni koraci kako bi se mala deca vakcinisala protiv najuobičajenijih bolesti. (Vidite tabelu na 8. strani.) Bangladeš sada imunizuje 70 posto svoje populacije odojčadi, a Kina imunizuje puno više od 95 posto. Kad bi svaka zemlja u razvoju mogla da dostigne tačku od 90 posto, zdravstveni stručnjaci veruju da bi rezultat bio kolektivni imunitet. Kad je velika većina imunizovana, bolest se mnogo teže prenosi.

Siromaštvo, rat i sida

Uprkos tome, žalosna stvarnost je da dok se u zdravstvenoj nezi i obrazovanju napreduje, drugi problemi ostaju ukopani kao što su bili. Tri najtvrdoglavija su siromaštvo, rat i sida.

U nedavnim godinama siromašni ljudi sveta postaju siromašniji. Stvaran dohodak u osiromašenim područjima Afrike i Latinske Amerike opao je u protekloj deceniji za 10 posto ili više. Roditelji u ovim zemljama — gde se 75 posto porodičnog dohotka troši na hranu — jednostavno ne mogu sebi priuštiti da svojoj deci pruže uravnoteženu ishranu.

’Dajte svojoj deci povrća i banana‘, rečeno je Grejsi u njenoj lokalnoj klinici. Ali Grejs, majka desetoro dece, koja živi u Istočnoj Africi, nema nikakvih para za hranu, a tamo nema dovoljno vode da bi te useve uzgajala na porodičnom parčetu zemlje od 10 ari. Oni nemaju nikakvog izbora već da žive na kukuruzu i pasulju i da s vremena na vreme budu gladni. Ako se sadašnji trendovi nastave, malo je verovatno da će se izgledi za Grejsinu porodicu ili izgledi miliona drugih sličnih njoj popraviti.

Grejsina deca, iako toliko siromašna, bolje prolaze od osmogodišnjeg Kim Zena  iz jugoistočne Azije, kome je otac ubijen u bratoubilačkom građanskom ratu i kome je posle toga majka umrla od izgladnelosti. Kim Zen, koji je takođe skoro umro od neishranjenosti, konačno je pronašao sklonište u izbegličkom logoru. Mnoga od pet miliona dece koja čame u izbegličkim logorima po svetu preživljavaju slične nevolje.

Na početku veka, samo 5 posto ratnih gubitaka u ljudstvu bili su civilni. Sada je taj broj skočio na 80 posto, a većina ovih ratnih žrtava jesu žene ili deca. Oni koji možda izbegnu fizičko ranjavanje još uvek trpe emocionalno. „Ne mogu zaboraviti kako je ubijena moja majka“, kaže jedno dete izbeglica iz jedne zemlje na jugu centralne Afrike. „Oni su ščepali moju mamu i učinili joj loše stvari. Posle su je vezali i uboli... Ponekad to sanjam.“

Dok nasilni sukobi nastavljaju da izbijaju u jednoj zemlji za drugom, izgleda neizbežno da će nedužna deca i dalje trpeti ratna pustošenja. Nadalje, međunarodna napetost takođe šteti i deci koja nisu direktno uključena u te sukobe. Vojska halapljivo guta novac koji bi se mogao potrošiti na obezbeđivanje boljeg obrazovanja, bolje sanitacije i zdravstvene nege. Svetski vojni trošak industrijskih zemalja premašuje zajednički godišnji dohodak najsiromašnije polovine čovečanstva. Čak i 46 najsiromašnijih zemalja sveta troše isto toliko na svoje vojne mašine koliko i za zdravlje i obrazovanje zajedno.

Osim siromaštva i rata, još jedan ubica vreba decu sveta. Tokom 1980-tih, dok je učinjen značajan napredak u borbi protiv malih boginja, tetanusa i dijareje, pojavila se jedna nova zdravstvena noćna mora: sida. Svetska zdravstvena organizacija računa da će do 2 000. deset miliona dece biti zaraženo. Većina od njih neće nikad napuniti dve godine, a jedva koje će živeti više od pet godina. „Ukoliko se uskoro nešto ne učini, sida preti da izbriše sav napredak koji smo napravili u opstajanju dece u poslednjih 10 godina“, jadikuje dr Ridžanal Bulos (Reginald Boulos), haitski pedijatar.

Iz ovog kratkog pregleda, očito je da uprkos nekim hvale vrednim dostignućima, cilj ’pružanja bolje budućnosti svakom detetu‘ ostaje mamutski zadatak. Postoji li ikakva nada da će se jednog dana ovaj san obistiniti?

[Fusnota]

[Okvir na 6. strani]

Ciljevi za ’90-te — Izazov spasavanja dece

Nacije koje su prisustvovale Svetskom samitu za decu ustanovile su nekoliko konkretnih obaveza. Evo čemu se nadaju da će postići do 2 000. godine.

Vakcinacija. Sadašnji vakcinacioni programi svake godine spasavaju tri miliona dece. Ali dva miliona još uvek umire. Imunizovanjem 90 posto ili više dece sveta na najuobičajenije bolesti, većina od ovih smrtnih slučajeva mogla bi se izbeći.

Obrazovanje. Tokom 1980-tih, upis u škole je u stvarnosti opao u mnogim od najsiromašnijih zemalja sveta. Cilj je obrnuti taj trend i osigurati da do kraja ove decenije svako dete ima šansu da ide u školu.

Neishranjenost. Zvaničnici Fonda za decu Ujedinjenih nacija veruju da „uz prave politike... svet je sada u poziciji da hrani svu decu sveta i da prevaziđe najgore oblike neishranjenosti.“ Izneseni su predlozi da se broj neishranjene dece prepolovi tokom ove decenije. Jedno takvo dostignuće izbavilo bi 100 miliona dece od tegoba gladi.

Čista voda i sanitacija. U 1987, Izveštaj Bruntland je objasnio: „U svetu u razvoju, broj neudaljenih izvora vode jeste bolja indikacija o zdravlju zajednice nego broj bolničkih kreveta.“ Sada više od jedne milijarde ljudi nema pristup ka čistoj vodi, a dvostruko više njih su bez sanitarnog uklanjanja izmeta. Cilj je osigurati opšti pristup bezbednoj pijaćoj vodi i sanitarnim sredstvima za uklanjanje ljudskog izmeta.

Zaštita. U ovoj poslednjoj deceniji, ratovi su prouzrokovali ranjavanje ili smrt preko pet miliona dece. Pet miliona druge dece postali su beskućnici. Ovim izbeglicama, kao i milionima ulične dece i deci radnicima hitno je potrebna zaštita. Konvencija o pravima deteta — koju je sada ratifikovalo više od stotinu zemalja — gleda da zaštiti svu ovu decu od nasilja i iskorišćavanja.

[Tabela na 7. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

GLAVNI UZROCI SMRTI DETETA

(Deca ispod pet godina)

MILIONI SMRTNIH SLUČAJEVA SVAKE GODINE (procene iz 1990.):

Veliki kašalj 0.51 MILION

Neonatalni tetanus 0.79 MILIONA

Malarija 1.0 MILION

Male boginje 1.52 MILIONA

Ostale respiratorne zaraze 2.2 MILIONA

Dijareja 4.0 MILIONA

Ostali uzroci 4.2 MILIONA

Izvor: SZO i Unicef

[Tabela na 8. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

NAPREDAK U VAKCINISANJU DECE U SVETU U RAZVOJU OD 1980. DO 1988.

Procenat dece ispod 12 meseci koja su vakcinisana

GODINE

1980. 1988.

DPT3* 24% 66%

POLIOMIELITIS 20% 66%

TUBERKULOZA 29% 72%

MALE BOGINJE 15% 59%

* DPT3: Kombinovana vakcina protiv DIFTERIJE, VELIKOG KAŠLJA (PERTUSISA), I TETANUSA.

IZVOR: SZO i Unicef (podaci iz 1980. ne uključuju Kinu)

[Izvor slike na 4. strani]

Foto: Godo-Foto