On se ’opominjao tvorca svoga u danima mladosti svoje‘

„ADRIJAN je uvek privlačio više roditeljske pažnje nego što mu pripada“, rekao je njegov otac. „U svojoj četvrtoj godini on je odvezao porodični auto u drvo, prouzrokovavši da svi zakasnimo na skupštinski sastanak. U petoj je sakupio desetine žaba i doneo ih u kuću. Trebali su nam dani da se otarasimo tih stvorenja. Osećali smo se kao porodica Egipćana za vreme biblijske nevolje od žaba.

 „Kada je imao 11 godina, pronašao je tri mlada rakuna pored autoputa i poneo ih u školu u svojoj torbi za knjige. Kada je nastavnica ušla, razred je bio u metežu — deca su se tiskala oko Adrijanove torbe za knjige, žamoreći uzbuđeno. Nastavnica je pogledala unutra, spazila rakune, i odvezla njega i njegove ljubimce u objekat koji prihvata siročad životinja. Adrijan je bio u suzama pri pomisli da će izgubiti svoje bebice, ali nakon što je obišao objekat i video da se o malim lisicama i drugim siročićima dobro stara, on je ostavio tamo svoje rakune.“

Njegov otac je nastavio: „Adrijan nije bio loš dečak. Samo je bio vrlo upošljen. Živa mašta koja život održava zanimljivim.“

Adrijanova majka prikazala je njegovu drugu stranu — porodično orijentisan, kućni čovek, veoma mio dečak. Ona priča: „Deca u školi opisala su ga kao osobu koja ne bi nikoga povredila. Jedna devojka u njegovom razredu bila je mentalno ograničena iako ne retardirana. Vozila se školskim autobusom s Adrijanom. Ostala deca su terala šegu s njom, ali njena majka nam je rekla da se Adrijan prema njihovoj kćerki uvek ophodio s poštovanjem i naročitom ljubaznošću. On je imao svoju ozbiljnu stranu — vrlo obziran dečak s dubokim osećanjima koja nije često ispoljavao. Ali kad jeste, iznenađivao nas je primedbama koje su sezale do srži stvari.“

Procenu svog sina ona je zaključila: „Njegova bolest naterala ga je da brzo sazri i proizvela je dublju duhovnost u njemu.“

Bio je nepopustljiv — nikakva krv!

Njegova bolest? Da. Započela je marta 1993, kad je Adrijan imao 14 godina. U njegovom stomaku pronađen je brzorastući tumor. Doktori su hteli da urade biopsiju ali su se plašili prevelikog krvarenja i rekli da će transfuzija krvi možda biti potrebna. Adrijan je rekao ne. Bio je nepopustljiv. Rekao je, sa suzama u očima: „Jednostavno više ne bih mogao da živim s tim ako bi mi se dala krv.“ On i njegova porodica su bili Jehovini svedoci, koji odbijaju transfuzije krvi iz biblijskih razloga zapisanih u Levitskoj knjizi 17:10-12 i Delima apostolskim 15:28, 29.

Dok je Adrijan bio u Dečjem zdravstvenom centru dr Čarlsa A. Džejnveja (Dr. Charles A. Janeway Child Health Centre) u Sent Džonsu, u Njufaundlendu, čekajući na biopsiju — koja bi bila urađena bez krvi — onkolog dr Lorens Džardin (Lawrence Jardine) ga je zamolio da se izjasni o krvi.

„Znate“, rekao je Adrijan, „nema nikakve veze to da li su moji roditelji Jehovini svedoci ili ne. Ja još uvek ne bih primio krv.“

Dr Džardin je upitao, „Shvataš li da bi mogao umreti ako ne primiš transfuziju krvi?“

„Da.“

„I ti si spreman na to?“

„Ako je to ono što je potrebno.“

Njegova majka, takođe prisutna, upitala je, „Zašto zauzimaš takav stav?“

Adrijan je odgovorio: „Mama, to nije dobra trampa. Da budem neposlušan Bogu  i sada produžim svoj život nekoliko godina a onda zbog moje neposlušnosti prema Bogu da propustim vaskrsenje i večni život na njegovoj rajskoj zemlji — to baš nije pametno!“ (Psalam 37:10, 11; Poslovice 2:21, 22).

Biopsija je izvedena 18. marta. Pokazala je da je Adrijan imao veliki limfni tumor. Naredna biopsija koštane srži potvrdila je strahovanje da je dobio leukemiju. Dr Džardin je sada objasnio da je jedini način da Adrijan ikako ostane živ vrlo agresivan program hemioterapije uz transfuzije krvi. Međutim, Adrijan je još uvek odbijao transfuzije krvi. Hemioterapija je započeta, bez transfuzija.

Ipak, sada kad je ova kritična faza lečenja bila u toku, postojalo je strahovanje da bi se Odeljenje za dečju dobrobit moglo umešati i dobiti sudski nalog za starateljstvo i ovlašćenje da se daju transfuzije krvi. Zakon dopušta svakom ko ima 16 ili više godina da donosi svoje sopstvene odluke o lečenju. Za bilo koga ko ima manje od 16 godina jedini način da ima to pravo jeste da bude ocenjen kao zreli maloletnik.

Na Njufaundlendskom vrhovnom sudu

Tako je u nedelju ujutro, 18. jula, vršilac dužnosti direktora Odeljenja za dobrobit dece zaista pokrenuo sudski proces kako bi dobio starateljstvo. Brzo je uzet jedan izuzetan i visoko cenjen advokat, Dejvid Dej (David C. Day), Q. C. Sent Džonsa, Njufaundlend, da zastupa Adrijana. Tog istog popodneva, u 15.30, Njufaundlendski vrhovni sud se sastao, sa sudijom Robertom Velsom kao predsedavajućim.

Tokom popodnevne sesije, dr Džardin je veoma dobro objasnio sudiji da on Adrijana smatra zrelim maloletnikom koji ima duboka uverenja protiv upotrebe krvi i da je on, dr Džardin, obećao Adrijanu da neće uključiti transfuziju krvi u bilo kom tretmanu. Sudija Vels je upitao doktora da kad bi bio izdat sudski nalog za transfuziju krvi, da li bi je on dao? Dr Džardin je odgovorio: „Ne, ja lično to ne bih uradio.“ Spomenuo je da Adrijan misli da bi to bilo pretnja njegovoj biblijskoj nadi o večnom životu. Iskreno svedočanstvo ovog izuzetnog doktora bilo je i  zadivljujuće i dirljivo i izmamilo je suze radosnice Adrijanovim roditeljima.

„Molim vas, poštujte mene i moje želje“

Kada se sud ponovo sastao u ponedeljak, 19. jula, Dejvid Dej je podneo primerke pismenog iskaza koji je Adrijan — previše bolestan da bi se pojavio na sudu — pripremio i potpisao iznoseći svoje sopstvene želje u vezi s lečenjem njegovog raka bez krvi ili krvnih produkata. U njemu je Adrijan rekao:

„Mnogo razmišljaš o stvarima kad si bolestan, a ako si bolestan od raka, znaš da bi mogao umreti i razmišljaš o tome... Neću pristati na krv ili dopustiti da se upotrebi; nema šanse. Znam da bih mogao umreti ako se uopšte ne upotrebi krv. Ali to je moja odluka. Niko me na to nije nagovorio. Veoma mnogo verujem dr Džardinu. Verujem da je on čovek od reči. Kaže da će mi pružiti intenzivno lečenje a da nikad ne upotrebi nikakvu krv. Rekao mi je o rizicima. Razumem to. Znam i o najgorem... Osećam se tako da ukoliko mi se da bilo kakva krv to bi bilo kao da me siluju, zlostavljajući moje telo. Ne želim svoje telo ako se to desi. Ne mogu s tim živeti. Ne želim nikakvo lečenje ako će se krv upotrebljavati, čak ni kao mogućnost. Odupreću se upotrebi krvi.“ Adrijanov iskaz se završio ovim pozivom: „Molim vas, poštujte mene i moje želje.“

Tokom čitavog saslušanja Adrijan je bio vezan za svoju bolničku sobu, i sudija Vels je vrlo ljubazno došao da ga poseti tamo, u prisustvu Dejvida Deja. Dajući izveštaj o tom razgovoru, g. Dej je govorio o Adrijanovim usmerenim i neodoljivim primedbama upućenim sudiji o samoj ovoj temi, u suštini: „Znam da sam veoma bolestan, i znam da bih mogao umreti. Neki medicinari kažu da će krv pomoći. Mislim da nije tako, uz sve opasnosti o kojima sam pročitao u vezi s njom. Bez obzira da li ona hoće ili neće pomoći, moja vera se suprotstavlja krvi. Poštujte moju veru i poštovaćete mene. Ako ne poštujete moju veru, osećaću se napastvovanim. Ako poštujete moju veru, ja se sa svojom bolešću mogu suočiti s dostojanstvom. Vera je otprilike sve što imam, a sada je ona najvažnija stvar koja mi je potrebna da bih se borio s bolešću.“

G. Dej je imao neke sopstvene komentare o Adrijanu: „Bio je to klijent sposoban da se nosi sa svojom bolešću strpljivo, stoički i hrabro. Postojala je odlučnost u njegovim očima; skromno izraženo poverenje u njegovom glasu; odvažnost u držanju. Iznad svega, njegov govor i gestovi saopštili su mi jednu postojanu veru. Njegova svojstvena karakteristika bila je vera. Beskompromisna bolest zahtevala je od njega da izgradi mostove između mladalačkih snova i realnosti odraslih. Vera mu je pomogla da to učini... On je bez oklevanja bio otvoren i, po mom mišljenju, istinoljubiv... Bio sam budan na osmatranje da li su mu njegovi roditelji [nametnuli] svoje protivljenje upotrebi krvi u njegovom medicinskom lečenju... Bio sam uveren [da] je pokazao svoje sopstveno razmišljanje prilikom izražavanja svoje želje za medicinskim lečenjem bez krvi.“

U jednoj drugoj prilici g. Dej je prokomentarisao o Adrijanovim verovanjima koja „su mu bila draža nego sâm život“, a zatim dodao: „Ovaj nepokolebljivi mladić, pred takvim problemima, stvara u meni osećaj da svi jadi mog života nisu ništa. Zauvek će biti urezan u mom pamćenju. On je zreo maloletnik ogromne hrabrosti, uvida i inteligencije.“

Presuda — Adrijan zreli maloletnik

U ponedeljak, 19. jula, saslušanje je zaključeno i sudija Vels je doneo svoju odluku, koja je kasnije objavljena u Žurnalu zakona o ljudskim pravima (Human Rights Law Journal), od 30. septembra 1993. Slede izvodi:

„Iz sledećih razloga molbe direktora Odeljenja za dobrobit dece su odbijene; detetu nije potrebna zaštita; upotreba  krvi ili krvnih produkata u svrhu transfuzije krvi ili ubrizgavanja ne pokazuju se bitnim, i u specifičnim okolnostima ovog slučaja, mogu biti štetne.

„Ukoliko promena u okolnostima ne učini neophodnim daljnji nalog, upotreba krvi ili krvnih produkata u njegovom lečenju je zabranjena: a dečak je proglašen zrelim maloletnikom čija se želja da bude medicinski lečen bez krvi ili krvnih produkata treba poštovati...

„Nema sumnje da je ova ’mlada osoba‘ veoma hrabra. Smatram da ima podršku brižne porodice pune ljubavi, i smatram da se on suočava sa svojom nevoljom s mnogo hrabrosti. Deo njegovog religioznog verovanja jeste da je za njega pogrešno da upotrebi krvne produkte time što bi ih uneo u svoje telo, za bilo koju svrhu... Imao sam prednost da pročitam pismeni iskaz koji je juče sastavio A., i imao sam prednost da čujem njegovu majku, koja je pružila dokaz, i imao sam prednost da razgovaram s A. lično.

„Uveren sam da on svim svojim srcem veruje da bi primiti krv bilo pogrešno i da bi biti prisiljen da primiš krv u okolnostima o kojima govorimo bio napad na njegovo telo, napad na njegovu privatnost, i napad na čitavo njegovo biće, do te mere da bi ozbiljno uticalo na njegovu snagu i sposobnost da se bori sa strašnim iskušenjem kroz koje mora proći, šta god da bio ishod.

„Slažem se da je doktor rekao nešto vrlo razborito kad je rekao da pacijent mora biti kooperativnog i pozitivističkog raspoloženja u vezi s hemioterapijom i drugim načinima lečenja raka kako bi postojala ikakva nada, ikakva stvarna nada, za uspeh, i da bi pacijent kome se nešto nametne nasuprot njegovim najdublje ukorenjenim verovanjima bio pacijent čija bi podobnost za lečenje bila drastično umanjena...

„Mislim da je ono što se desilo A. njega razvilo do stepena koji bi bio nezamisliv za 15-godišnjaka koji se ne suočava i ne živi s onim s čime on živi i s čim se mora suočiti i suočava se. Mislim da je njegovo iskustvo najgore koje mogu zamisliti, i pretpostavljam da je njihova vera jedna od stvari koje održavaju njega i njegovu porodicu. Mislim da je ono što se desilo učinilo A. zrelim iznad normalnih očekivanja ili zrelosti kod 15-godišnjaka. Mislim da je dečak s kojim sam razgovarao ovog jutra veoma drugačiji od običnog 15-godišnjaka, zbog njegovog tragičnog iskustva.

 „Mislim da je dovoljno zreo da izrazi ubedljivo gledište, i on ga je meni izrazio... Takođe sam ubeđen da je ispravno... da uzmem u obzir njegove želje, i ja to činim. Njegove želje su da se krvni produkti ne primenjuju, i takođe sam uveren da ukoliko direktor po nalogu ovog suda poništi te želje da će njegovi najbolji interesi očito i u veoma stvarnom smislu biti nepovoljno pogođeni... Nadalje, ako bi — a to je veoma moguće — on zaista podlegao ovoj bolesti, on bi to učinio u takvom stanju uma koje bi, uzimajući u obzir njegova religiozna uverenja, bilo vrlo žalosno, vrlo nesrećno, i nipošto željeno. Sve ove stvari uzimam u obzir...

„U svim ovim okolnostima, smatram da je ispravno da odbijem zahtev da se krvni produkti upotrebe u lečenju A.“

Adrijanova poruka sudiji Velsu

Bila je to izuzetno obzirna poruka koju je ovaj mladi dečak, koji je znao da umire, poslao sudiji Robertu Velsu, koju je preneo g. Dejvid Dej, kao što sledi: „Mislim da bih bio nemaran kad se ne bih, u ime svog klijenta s kojim sam samo nakratko razgovarao nakon što ste danas napustili bolnicu, zahvalio iz dna njegovog srca, a to je jedno veliko srce, za to što ste obavljali ovu stvar ekspeditivno i s osećajnošću i velikom nepristrastnošću. On vam je uvek tako zahvalan, g. sudijo, i želeo bih da to ovaj izveštaj pokaže. Hvala vam.“

Adrijanova majka se priseća završnih događaja ove priče.

„Nakon suđenja Adrijan je upitao dr Džardina, ’Koliko mi je još preostalo?‘ Doktorov odgovor je bio: ’Jedna ili dve nedelje.‘ Videla sam svog sina kako je pustio jednu suzu, koja se provukla između čvrsto zatvorenih trepavica. Pošla sam da ga zagrlim, a on je rekao: ’Nemoj mama, molim se.‘ Posle nekoliko trenutaka, upitala sam ’Kako se nosiš s tim, Adrijane?‘ ’Mama, ionako ću živeti, čak i ako umrem. A ako imam samo dve nedelje života, hoću da im se radujem. Zato se moraš razveseliti.‘

„Želeo je da poseti podružnicu Watch Towera u Džordžtaunu, u Kanadi. Učinio je to. Tamo je plivao u bazenu s jednim od njegovih drugara. Otišao je na utakmicu bejzbol tima Blue Jaysa i slikao se s nekima od igrača. Što je najvažnije, u svom srcu on je sebe posvetio da služi Jehovi Bogu, i sada je želeo da to simbolizuje uranjanjem u vodu. Do tad se njegovo stanje pogoršalo, i on je ponovo bio u bolnici i više je nije mogao napustiti. Tako su bolničarke ljubazno pripremile za njega da upotrebi jedan od rezervoara od nerđajućeg čelika na fizioterapiji. Tamo je kršten, 12. septembra; umro je sutradan, 13. septembra.

„Njegova sahrana bila je najveća koju je pogrebni zavod ikada imao — bolničarke, doktori, roditelji pacijenata, školski drugovi, komšije i mnogi od njegove duhovne braće i sestara iz njegove skupštine i iz ostalih skupština. Kao roditelji, mi nikada nismo shvatali sve divne osobine koje su postale vidljive u našem sinu dok je podnosio svoja mnoga iskušenja ili ljubaznost i obzirnost koje su bile deo njegovog razvijanja hrišćanske ličnosti. Nadahnuti psalmista je rekao: ’Deca [’sinovi‘, NW] su nasleđe koje od Boga dolazi.‘ Ovaj sin je to sigurno bio, i mi iščekujemo da ga vidimo u Jehovinom novom svetu pravde, koji će se sad uskoro uspostaviti na rajskoj zemlji“ (Psalam 127:3; Jakov 1:2, 3).

Očekujmo za Adrijana ispunjenje Isusovog obećanja iz Jovana 5:28, 29: „Ne čudite se ovome jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega i izlaziće iz njih. I izićiće koji su činili dobro u uskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suđenja.“

Odbijajući transfuzije krvi koje bi moguće produžile njegov sadašnji život, Adrijan Jejts se pokazao kao jedan od mnogih mladih koji Boga stavljaju na prvo mesto.

[Okvir na 5. strani]

’Život je... u krvi‘

Krv je neverovatno složena, i stiže do svake ćelije u telu. U jednoj jedinoj kapi, 250 000 000 crvenih krvnih zrnaca nosi kiseonik i uklanja ugljen dioksid; 400 000 belih krvnih zrnaca traže i uništavaju neželjene uljeze; 15 000 000 pločica se trenutno skuplja tu gde postoji posekotina i počinju da se zgrušavaju kako bi zatvorili pukotinu. Sve ovo lebdi u bistroj plazmi boje slonovače, koja je sama sačinjena od stotina sastojaka što igraju bitne uloge s dugog popisa dužnosti krvi. Naučnici ne razumeju sve što krv čini.

Nije čudo što Jehova Bog, Stvoritelj ove čudesne tečnosti, objavljuje da je ’život... u krvi‘ (Levitska 17:11, 14).

[Okvir na 7. strani]

Beskrvno presađivanje srca

Prošlog oktobra, trogodišnja Čandra Šarp je primljena u jednu bolnicu u Klivlendu, Ohajo, SAD, sa srcem koje ne samo što je bilo uvećano već je i otkazivalo. Bila je neishranjena, zakržljalog rasta, teška svega 9 kilograma, i bilo joj je potrebno presađivanje srca. Davano joj je samo nekoliko nedelja života. Njeni roditelji su pristali na presađivanje ali ne i na transfuzije krvi. Oni su Jehovini svedoci.

To nije bilo sporno pitanje za hirurga, dr Čarlsa Frejzera (Charles Fraser). Mičigenska publikacija The Flint Journal izvestila je 1. decembra 1993: „Frejzer je rekao da Klivlendska klinika i drugi medicinski centri postaju vični u izvođenju mnogih operacija — uključujući presađivanja — bez infundiranja pacijentu krvi drugih osoba. ’Saznali smo više o tome kako da sačuvamo krv, i kako da ispunimo aparat srce-pluća rastvorima koji nisu krv‘, rekao je Frejzer.“ On je zatim dodao: „Neke specijalizovane bolnice decenijama vrše ozbiljne kardiovaskularne operacije bez transfuzija krvi... Mi uvek pokušavamo da izvršimo operaciju bez (transfundirane) krvi.“

Dana 29. oktobra, on je izveo presađivanje srca na Čandri bez krvi. Mesec dana kasnije izvešteno je da je Čandra dobro.