Našao sam pravo bogatstvo u Australiji

BIO je april 1971. Nakon što sam proveo sedam godina u Australiji, nedavno sam se vratio u Grčku da bih posetio svoju porodicu. Bilo je veče, i ja sam mirno sedeo za jednim kafanskim stolom na trgu sela Karies kad su lokalni sveštenik i predsednik opštine došli i seli naspram mene. Očito su bili željni da zapodenu svađu.

Uz jedva neki pozdrav, sveštenik me je optužio da sam se odselio za Australiju samo da bih zaradio pare. Kazati da sam bio iznenađen bilo bi premalo. Odgovorio sam što je moguće mirnije da sam dok sam živeo u Australiji, bio u mogućnosti da steknem bogatstvo koje je mnogo vrednije od para.

Moj odgovor ga je iznenadio, i onda je zahtevao da zna na šta sam u stvari mislio. Odgovorio sam da sam između ostalih stvari, saznao da Bog ima ime. „I to je nešto što ste vi propustili da me poučite“, rekao sam, gledajući ga pravo u oči. Pre nego što je mogao uzvratiti, upitao sam, „Možete li mi, molim vas, reći ime Božje na koje je Isus mislio kad nas je poučio da se molimo u uzornoj molitvi: ’Nek se sveti ime tvoje‘?“ (Matej 6:9).

Reč o raspravi brzo se proširila po seoskom trgu, i za deset minuta se okupilo otprilike 200 ljudi. Sveštenik je počeo da se oseća nezgodno. Nije odgovorio na moje pitanje o Božjem imenu, i imao je slabe odgovore na daljnja biblijska pitanja. Njegova nelagodnost ispoljavala se time što je stalno dozivao konobara da donese još ouza, grčkog alkoholnog pića.

Prošla su dva interesantna sata. Moj otac je došao tražeći me, ali kad je video šta se dešava, mirno je seo u jedan ugao i posmatrao scenu. Živa diskusija nastavila se do 23.30, kad je jedan pijani čovek počeo ljutito da viče. Na to sam društvu predložio da s obzirom na kasne sate, svi treba da idemo kući.

Šta je izazvalo ovu konfrontaciju? Zašto su sveštenik i predsednik opštine pokušali da zapodenu svađu sa mnom? Mala pozadina mog odrastanja u ovom delu Grčke pomoći će vam da to razumete.

Rane poteškoće

Rođen sam decembra 1940. u selu Karies na Peloponezu. Bili smo izuzetno siromašni, i kad nisam bio u školi, ja sam  s majkom radio od izlaska do zalaska sunca na pirinčanim poljima, stojeći u vodi do kolena. Kad sam s 13 godina završio osnovnu školu, moji roditelji su sredili da radim kao šegrt. Da bih dobio poduku za vodoinstalatera i postavljača prozora, roditelji su poslodavcu dali 500 kilograma brašna i 20 kilograma biljnog ulja, što je bio skoro celi njihov godišnji dohodak.

Šegrtski život — pošto sam živeo kilometrima daleko od kuće i često radio od zore do ponoći — bio je daleko od lakog. Ponekad sam razmišljao da se vratim kući, ali nisam to mogao učiniti svojim roditeljima. Oni su se tako nesebično žrtvovali u moju korist. Zato nikada nisam dozvolio da saznaju o mojim problemima. Rekao sam sebi: ’Moraš istrajati, bez obzira koliko teško bi moglo postati.‘

Tokom godina, s vremena na vreme sam bio u mogućnosti da posetim svoje roditelje, i konačno sam završio svoje šegrtovanje kad sam imao 18 godina. Tada sam odlučio da idem u Atinu, glavni grad, gde su izgledi za posao bili veći. Tamo sam pronašao zaposlenje i iznajmio jednu sobu. Svakog dana nakon posla, vraćao sam se kući, kuvao za sebe, pospremio sobu, i zatim proveo malo slobodnog vremena koje sam imao učeći engleski, nemački i italijanski.

Nemoralan govor i ponašanje drugih omladinaca smetali su mi, tako da sam izbegavao njihovo društvo. Ali to je učinilo da se osećam prilično usamljeno. Kada sam napunio 21 godinu, od mene se zahtevalo da odslužim vojni rok, u toku kojeg sam nastavio svoje učenje jezikâ. Zatim, u martu 1964, nakon što sam završio s armijom, iselio sam se u Australiju, nastanjujući se u Melburnu.

Religiozna potraga u Novoj zemlji

Uskoro sam pronašao posao, sreo još jednog grčkog iseljenika, po imenu Aleksandra, i za šest meseci od mog dolaska, bili smo venčani. Nekoliko godina kasnije, 1969, jedna starija gospođa, Jehovina svedokinja, svratila je do naše kuće i ponudila Kulu stražaru i Probudite se! Našao sam da su časopisi interesantni, pa sam ih stavio na sigurno mesto, upućujući svoju ženu da ih ne baci. Godinu dana kasnije dva druga Svedoka svratila su i ponudila mi besplatan biblijski studij. Prihvatio sam, i ono što sam saznao iz Pisma bilo je upravo ono za čim sam tragao da bih popunio prazninu koja je postojala u mom životu.

Čim je moja komšinica otkrila da proučavam sa Svedocima, ona me je uputila na Evangeliste, tvrdeći da su oni bolja religija. Kao rezultat, počeo sam takođe da proučavam s jednim starešinom iz Evangelističke crkve. Uskoro sam počeo da prisustvujem sastancima i Evangelista i Svedoka, jer sam bio odlučan da pronađem pravu religiju.

Istovremeno, iz poštenja prema svom grčkom vaspitanju, počeo sam da gledam dublje u pravoslavnu religiju. Jednog dana sam otišao u tri grčke pravoslavne crkve. Kad sam u prvoj objasnio svrhu moje posete, sveštenik me je polako otpratio do vrata. Dok je to radio, on je objasnio da smo mi Grci, i da je pogrešno da se družim bilo sa Svedocima ili Evangelistima.

Njegov stav me je iznenadio, ali sam mislio: ’Možda baš ovaj sveštenik nije dobar predstavnik crkve‘. Na moje iznenađenje sveštenik u drugoj crkvi reagovao je slično. Ipak, on mi je rekao da postoji razred za proučavanje Biblije koji vodi jedan teolog u njegovoj crkvi svake subote uveče. Kad sam pokušao u trećoj crkvi, bio sam nadalje razočaran.

Međutim, odlučio sam da prisustvujem razredu za proučavanje Biblije koji se održavao u drugoj crkvi. Uživao sam u praćenju čitanja iz biblijske knjige Dela apostolska. Kad je bio pročitan deo o Korneliju koji je klečao pred Petrom, teolog je prekinuo čitanje i istakao da je Petar ispravno odbio Kornelijev  postupak obožavanja (Dela apostolska 10:24-26). Na to sam podigao ruku i rekao da imam pitanje.

„Da, šta želiš znati?“

„Pa, ako je apostol Petar odbio da bude obožavan, zašto mi imamo njegovu ikonu i obožavamo je?“

Nekoliko sekundi bila je mrtva tišina. Zatim, kao da je pala bomba. Temperamenti su se rasplamsali, i bilo je povika, „Otkud si ti došao?“ Dva sata je trajala užarena debata, uz mnogo vikanja. Konačno, kad sam odlazio, data mi je knjiga da je ponesem kući.

Kad sam je otvorio, prve reči koje sam pročitao bile su: „Mi smo Grci, i naša religija je prolivala krv kako bi sačuvala našu tradiciju.“ Znao sam da Bog ne pripada samo grčkom narodu, pa sam tako odmah prekinuo sve veze s Grčkom pravoslavnom crkvom. Od tada sam nastavio svoj studij Biblije samo sa Svedocima. U aprilu 1970, simbolizovao sam svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi, a moja žena se krstila šest meseci kasnije.

Kontakt sa seoskim sveštenikom

Pred kraj te godine, sveštenik iz mog rodnog sela u Grčkoj poslao je pismo tražeći novac kao pomoć u popravljanju seoske crkve. Umesto da pošaljem novac, ja sam mu poslao knjigu Istina koja vodi do večnog života, zajedno s pismom koje je objašnjavalo da sam sada Jehovin svedok i da verujem da sam pronašao istinu. Primivši pismo, on je objavio u crkvi da se iseljenik u Australiju pobunio.

Posle toga, majke koje su imale sinove u Australiji stalno su pitale sveštenika da li je to njihov sin. Moja majka je čak otišla u njegovu kuću i molila ga da joj kaže. „Nažalost, to jeste tvoj sin“, rekao je. Kasnije mi je majka rekla da bi više volela da ju je ubio nego da joj kaže to za mene.

Povratak u Grčku

Posle našeg krštenja, moja žena i ja smo želeli da se vratimo u Grčku i ispričamo našim porodicama i prijateljima dobre stvari o kojima smo saznali iz Biblije. Tako smo se aprila 1971, u društvu naše petogodišnje kćerke, Dimitre, vratili na produženi odmor, odsednuvši u gradu Kiparisija, nekih 30 kilometara od mog rodnog sela Karies. Naše povratne avionske karte važile su za šestomesečni ostanak.

Druge večeri kod kuće, majka je briznula u plač i kroz suze mi rekla da sam pošao pogrešnim putem i da sam osramotio porodično ime. Plačući i jecajući, ona me je preklinjala da se vratim sa svog „grešnog“ puta. Zatim se onesvestila i srušila mi se u ruke. Sutradan sam pokušao da to raspravim s njom, objašnjavajući da sam jednostavno povećao svoje spoznanje o Bogu o kome nas je ona od malih nogu poučavala s puno ljubavi. Iduće večeri imao sam taj nezaboravni susret s lokalnim sveštenikom i predsednikom seoske opštine.

Moja dva mlađa brata, koja su živela u Atini, došla su da bi bili tu za Uskrs. Obojica su me izbegavali kao da sam gubavac. Ipak, jednog dana, stariji od te dvojice počeo je da sluša. Posle nekoliko sati razgovora, rekao je da se slaže sa svim što sam mu pokazao iz Biblije. Od tog dana, on me je branio pred ostatkom porodice.

Posle toga često sam posećivao Atinu kako bih bio s mojim bratom. Svaki put kad sam to učinio, on je pozvao druge porodice da dođu i čuju dobru vest. Na moju veliku radost, on i njegova žena, zajedno s tri druge porodice s kojima su vodili biblijske studije, kasnije su simbolizovali svoje predanje Bogu krštenjem u vodi!

Te nedelje su brzo prošle, i baš pre nego što se navršilo naših šest meseci, posetio nas je jedan Svedok koji je služio u skupštini nekih 70 kilometara od našeg sela. On je ukazao na pomoć koja je potrebna u delu propovedanja u tom području i zapitao da li sam razmišljao o  tome da trajno ostanemo. Te noći sam s mojom ženom razgovarao o toj mogućnosti.

Oboje smo se složili da bi bilo teško ostati. Ali bilo je očito da postoji velika potreba da ljudi čuju biblijsku istinu. Konačno, odlučili smo da ostanemo najmanje godinu ili dve. Moja žena bi se vratila u Australiju da proda našu kuću i kola i donese šta može od stvari. Pošto smo doneli odluku, otišli smo idućeg jutra u grad i iznajmili jednu kuću. Takođe smo upisali našu kćerku u lokalnu osnovnu školu.

Eksplozija protivljenja

Uskoro je objavljen doslovni rat protiv nas. Protivljenje je dolazilo od strane policije, direktora škole i nastavnika. U školi Dimitra nije htela da se prekrsti. Školski službenici su pozvali jednog policajca kako bi pokušao da je zaplaši da bi se povinovala, ali ona je stajala čvrsto. Pozvan sam da se vidim s direktorom, i on mi je pokazao pismo od arhiepiskopa koje je nalagalo da uzmem Dimitru i odem. Ipak, nakon što sam imao dug razgovor s direktorom, njoj je dozvoljeno da ostane u školi.

S vremenom sam saznao da postoji jedan par u Kiparisiji koji je prisustvovao jednom većem skupu Jehovinih svedoka, i mi smo bili u mogućnosti da obnovimo njihov interes. Moja žena i ja takođe smo pozivali Svedoke iz obližnjeg sela u naš dom radi biblijskih studija. Međutim, ubrzo, došla je policija i sve nas odvela u stanicu radi ispitivanja. Optužen sam da bez dozvole upotrebljavam svoju kuću kao mesto za obožavanje. Ali pošto nismo bili pritvoreni, mi smo nastavili s našim sastancima.

Iako mi je ponuđen jedan posao, čim je episkop čuo za to, on je pretio da će zatvoriti radnju mog poslodavca ukoliko me ne otpusti. Jedna vodoinstalaterska i limarsko-metalska radnja bila je na prodaju, i mi smo bili u mogućnosti da je kupimo. Skoro istog trena dva sveštenika su došla s pretnjama da će nam zatvoriti posao, a nekoliko nedelja kasnije arhiepiskop je naložio da naša porodica  bude ekskomunicirana. Prema svakome ko je tada bio ekskomuniciran iz Grčke pravoslavne crkve ophodilo se kao prema totalnom izgnaniku. Jedan policijski službenik postavljen je ispred naše radnje kako bi odvratio bilo koga da uđe unutra. Iako nije bilo mušterija, mi smo uporno držali radnju otvorenom svakog dana. Naša nezgoda uskoro je postala gradska priča.

Uhapšen i izveden pred sud

Jedne subote još jedna osoba i ja krenuli smo njegovim motociklom kako bismo svedočili u obližnjem gradu. Tamo nas je zaustavila policija i odvela u stanicu, gde smo držani u pritvoru celog vikenda. U ponedeljak ujutro odvezeni smo vozom natrag u Kiparisiju. Novosti da smo bili uhapšeni su se proširile, i mnoštvo se okupilo na železničkoj stanici da bi videlo kako stižemo s policijskom pratnjom.

Nakon što su nam uzeli otiske prstiju, odvedeni smo do javnog tužioca. On je otpočeo postupak rekavši da će naglas pročitati optužbu protiv nas koju su sastavili seljaci koje je policija ispitala. „Rekli su nam da je Isus Hrist postao Kralj godine 1914“, navodila je prva optužba.

„Odakle vam ta čudna ideja?“ pitao je tužilac ratoborno.

Koraknuo sam napred i uzeo Bibliju koju je imao na svom stolu i otvorio je na Mateju, 24. poglavlju i predložio da ga on pročita. Oklevao je jedan tren ali onda je uzeo Bibliju i počeo da čita. Nakon što je nekoliko minuta čitao, rekao je uzbuđeno: „Hej, ako je ovo istina, onda treba sve da ostavim i da se priključim nekom manastiru!“

„Ne“, rekao sam tiho. „Treba da saznate istinu Biblije i zatim pomognete drugima da isto tako nađu istinu.“

Stiglo je nekoliko advokata, i takođe smo bili u mogućnosti da i njima svedočimo tokom tog dana. Ironično, to je rezultovalo još jednom optužbom — za prozelitiziranje!

Tokom te godine, imali smo tri sudska slučaja, ali konačno smo bili oslobođeni svih optužbi. Pobeda je izgleda probila led barem što se tiče stava ljudi prema nama. Od tada oni su počeli da nam slobodnije pristupaju i slušaju ono što smo imali reći o Božjem Kraljevstvu.

Konačno je mala grupa za proučavanje u našem domu u Kiparisiju osnovana u skupštinu. Jedan hrišćanski starešina je premešten u našu novu skupštinu, a ja sam naimenovan za slugu pomoćnika. Uskoro je sastancima u našoj kući redovno prisustvovalo 15 aktivnih Svedoka.

Nazad u Australiju

Nakon što su prošle dve godine i tri meseca, odlučili smo da se vratimo u Australiju. Te godine, ovde su brzo prošle. Moja kćerka Dimitra sačuvala je svoju veru i venčana je za slugu pomoćnika u jednoj melburnskoj skupštini. Ja sada služim kao starešina u grčkoj skupštini u Melburnu, koju posećujemo moja žena, ja i naša 15-godišnja kćerka, Marta.

Ona mala skupština koju smo ostavili u Kiparisiji sada je mnogo veća, a mnogi dostojni pojedinci tamo otvorili su svoja srca biblijskim istinama. Tokom leta 1991, posetio sam Grčku na nekoliko nedelja i održao javni biblijski govor u Kiparisiji, i bilo je 70 prisutnih. Na sreću, moja mlađa sestra Marija postala je sluga Jehove uprkos porodičnom protivljenju.

Zahvalan sam što sam u Australiji imao tu priliku da dobijem pravo bogatstvo — spoznanje i razumevanje o našem Stvoritelju, Jehovi Bogu, i o njegovoj vladi Kraljevstva. Moj život sada ima stvarnu svrhu, i moja porodica i ja očekujemo tu blisku budućnost da vidimo blagoslove Božje nebeske vladavine proširene po čitavoj zemlji. Ispričao Džordž Katsikaronis.

[Slika na 23. strani]

Kiparisija, gde sam živeo nakon povratka iz Australije

[Slika na 23. strani]

S mojom ženom, Aleksandrom