Današnje igračke — čemu one uče našu decu?

DECA imaju prirodni nagon da se igraju. Prema knjizi Choosing Toys for Children, zdrava deca „spontano stvaraju svoje vlastite svetove istraživanja i fantazije“. Tako je bilo i u drevnim vremenima. Tada je bilo uobičajeno videti decu koja se ’igraju po gradskim ulicama‘ (Zaharija 8:5). Ovakva igra često je uključivala kreativne, maštovite igre. (Uporedi Matej 11:16, 17.)

Prikladno je zato da se igra naziva dečjim poslom, a ako je to tačno, onda se za igračke može reći da su dečje alatke. Časopis Parents kaže: „Igra je način na koji deca uče o svetu... Igranje igračkama smanjuje svet na proporcije dečje veličine, svet kojim dete može baratati i kontrolisati ga. Igranje razvija mišiće i koordinaciju, unapređuje socijalizaciju, ispituje barijere između stvarnosti i mašte, i pomaže deci da nauče da međusobno komuniciraju, da se zamenjuju s drugima, da dele stvari. Igranje stimuliše maštu i daje iskustvo u veštinama rešavanja problema.“

Igračke su bile važne i za decu u biblijska vremena. Iskopavanja u Izraelu pronašla su jednu malu vrednu kolekciju dečjih igračaka, kao što su čegrtaljke, zviždaljke, i minijaturne zemljane posude i kočije. The World Book Encyclopedia navodi: „U drevnoj Africi, deca su se radovala loptama, životinjama igračkama i igračkama koje se vuku. Deca u drevnoj Grčkoj i Rimu zabavljala su se čamcima, kolicima, obručima i zvrkovima. Tokom srednjeg veka u Evropi, popularne igračke uključivale su glinene klikere, zviždaljke i marionete.“

Igračke koje su stimulativne, interesantne i poučne, i danas igraju važnu ulogu. Ipak, na tržištu postoji alarmantno mnoštvo igračaka sumnjive vrednosti. Jedan članak u časopisu Tajm iz 1992. kaže: „Nemojte gledati na ovogodišnju žetvu novih igračaka ako tražite neku dobru, zdravu zabavu. Praktično svaki veći proizvođač naglašava ono što je odvratno.“ Jedna posebna grupa igračaka uključivala je plastičnu lobanju u prirodnoj veličini koju deca mogu oblikovati da bude „što je više moguće gadnija“. Na prodaju se mogu naći i igračke koje simuliraju telesne funkcije, kao što je povraćanje. Roditelji, a tako i deca, izloženi su ogromnom pritisku da kupuju te igračke.

Prodavanje deci

Časopis Pediatrics in Review zapaža da je drevni „Hamurabijev zakonik odredio da je  prodavanje bilo čega detetu zločin kažnjiv smrću“. Međutim, današnji proizvođači i reklameri ne crvene kad prodaju svoju skupocenu robu bezazlenoj deci. Koristeći razrađene istraživačke tehnike, dizajneri igračaka dospevaju do dečjih načina razmišljanja. I time što neprestano dodaju nove varijacije svojim proizvodima, oni mogu učiniti da prošlogodišnji model izgleda zastareo, a ovogodišnji preko potreban.

Industrija igračaka takođe u potpunosti koristi moć televizije. U Sjedinjenim Američkim Državama, televizijski programi za decu praktično su preplavljeni reklamama za igračke. Koristeći maštovito snimanje kamerom, specijalne efekte i izazovnu muziku, reklama čini da i najobičnije igračke izgledaju magično, uzbudljivo. Iako većina odraslih može prozreti takvu manipulaciju, „mlađa deca veruju da reklama govori istinu“ (Pediatrics in Review).

Mnoge televizijske emisije namenjene deci svode se na tek nešto više od programa reklama za igračke. Prema publikaciji Current Problems in Pediatrics, takve emisije su „oblikovane da pospešuju prodaju neke igračke umesto da obrazuju ili obogate živote dece“. Na primer, serija Nindža kornjače iznedrila je „preko 70 proizvoda, žitarice za doručak, i jedan film“.

Prema Pediatrics in Review, „mnoge studije pokazuju da deca izložena reklamama dosađuju svojim roditeljima da im kupe reklamirane proizvode“. Osnivač jedne međunarodne kompanije za igračke kaže: „Samo pogledajte decu koja dosadno vuku svoje roditelje za kaput i već znate šta ona govore: ’Ako mi ne kupiš ovu igračku, umreću.‘“ Zato ne iznenađuje što samo u Kanadi svake godine kupci potroše više od 1,2 milijarde kanadskih dolara na igračke za svoju decu, unučad i prijatelje.

Ratne igre

Ratne video igre su među vodećima u industriji igračaka. Pristalice tvrde da takve igre pomažu da se razviju veštine u rešavanju problema, koordinacija između oka i ruke, i motornih veština, kao i da stimulišu znatiželju. „Kad se ispravno koriste“, kaže jedan članak u novinama The Toronto Star, „elektronska igračka može biti bezazlena, čak poučna.“ ’Ali‘, priznaju te novine, ’to je češće aktivnost koja dete izoluje od drugih, čak opsesija.‘

Uzmimo kao primer jednog dečaka koji je postao opsednut igranjem ratnih video igara. Njegova majka kaže: „On je neverovatan — ne želi da ostavi ekran dok ne pobije sve.“ Koliko godina ima to dete? Samo dve! Njegov majušni palac je pun žuljeva od pritiskanja dugmadi četiri do pet sati dnevno. Ipak, majka izgleda da nije zabrinuta. „Jedina briga koju imam jeste što on želi da sve bude ovako“, kaže ona pucnuvši prstima. Ta igra „tako je brza... a stvarni život nije tako brz“.

Prema novinama The Toronto Star, neki protivnici video igara smatraju da te igre „odvraćaju decu od učenja da se zabavljaju maštanjem, čitanjem ili drugim  tradicionalnim razonodama, kao i da odmamljuju od školskih zadataka“. Neki dečji pedagozi čak kažu da su ’video igre zavodljiva pretnja i u stanju su da podstaknu na nasilno, samotnjačko ponašanje kod dece‘.

Televizijsko izveštavanje o bombardovanju tokom rata u Persijskom zalivu 1991. izazvalo je ogromnu potražnju za više konvencionalnijih ratnih igračaka. Na vrhu liste popularnih artikala bili su modeli tenkova Abrams, raketa Skad, i helikoptera Hind. Stručnjaci se plaše da igranje takvim igračkama može podstaći na agresiju ili možda učiniti decu neosetljivom na nasilje. U najmanju ruku, igranje takvim igračkama suprotno je duhu biblijskog teksta iz Isaije 2:4, gde je prorečeno da se Božji narod neće „nikada više obučavati za rat“ (The New English Bible).

Ima slučajeva kad igračke koje izgledaju realistično, kao što su dalekometni vodeni pištolji, izazovu stvarno nasilje. U jednom severnoameričkom gradu, sukob plastičnim dalekometnim vodenim pištoljima doveo je do prave pucnjave, što je rezultovalo smrću jednog 15-godišnjaka. U jednom drugom incidentu, dvojicu dečaka ranio je jedan razjareni naoružani čovek nakon što su ga okupali vodenim pištoljima. Naizgled bezazlene bitke vodenim pištoljima izazvale su i mnoge druge nasilne incidente.

Poruka koju šaljete

Malo odgovornih roditelja zaista odobrava nasilje. Ipak, industrija ratnih igračaka cveta. Ponekad roditelji više vole da kompromituju vlastita uverenja nego da navuku gnev deteta. Međutim, čineći to, oni mogu detetu naneti ogromnu štetu. Kanadska istraživačica mentalnog zdravlja Suzan Goldberg (Susan Goldberg) prigovara: „Kad deci damo igračke, mi ukazujemo na naše odobravanje onoga šta igračka predstavlja.“ Istina, sasvim je prirodno da se neka deca s vremena na vreme ponašaju agresivno do izvesne mere. „Bez pištolja igrački“, prigovara jedan psiholog, „deca bi napravila vlastite verzije, koristeći čak i svoje prste.“ Možda. Ali, da li roditelj treba da podstiče na agresiju dajući deci kopije nasilnog oružja?

Takođe je tačno da će malo dece u stvarnosti težiti kriminalnom životu samo zato što su se igrala pištoljem igračkom. Ali, ako svojoj deci date takve igračke, kakvu poruku time šaljete? Da li želite da ona veruju da je nasilje zabava ili da su ubijanje i rat uzbudljivi? Da li ih poučavate poštovanju Božjih merila? Njegova Reč kaže: „[Onoga] ko voli nasilje mrzi duša [Božja]“ (Psalam 11:5).

Suzan Goldberg nadalje zapaža da ’što se više vremena deca angažuju u nasilnom igranju uz prećutno odobravanje roditeljâ, to je verovatnije da će ona koristiti agresivnost da reše probleme‘. Biblija kaže u Galatima 6:7: „Šta čovek poseje ono će i požnjeti.“ Da li dete iz nasilnih igri ikako može žeti dobre karakterne crte?

Objektivno gledano, mora se priznati da su sva deca različita. Jedno dete može postati zavisno od video igre, dok drugo možda neće. I pitanje da li deca zaista povezuju elektronsko ubijanje na video ekranu s nasiljem u stvarnom životu otvoreno je za debatu. Zato roditelji moraju odlučiti šta je najbolje za njihovu decu i biti veoma oprezni u izabiranju igračaka za njih.

[Slika na 6. strani]

Igranje pomaže deci da nauče kako da se međusobno ophode