Kad život nije lak

BILA sam prilično mlada kad sam bila prisiljena da se suočim s grubom stvarnošću života. Možda ćete se složiti sa mnom da je život u današnjem svetu zaista nefer. I to prema svima nama — na kraju krajeva. Svi se mi razbolevamo. Istina, nekolicina može dočekati starost bez neke veće bolesti, ali onda se svi mi suočavamo sa smrću.

Ja verovatno razmišljam o umiranju više nego što bih trebala. Ali, dozvolite mi da objasnim zašto, i takođe zašto, na izvestan način, izvlačim korist iz onoga što mi se događa.

Kad sam imala devet godina

Rodila sam se septembra 1968. u Bruklinu, u Njujorku, kao najmlađe od petoro dece. Otac je bio invalid, a majka je radila kao blagajnica da bi nas izdržavala. Otprilike u vreme kad sam napunila devet godina, majka je primetila da je moj stomak uvećan na jednoj strani. Odvela me je u lokalni medicinski centar. Lekarka je napipala veliko zadebljanje, i nekoliko dana kasnije bila sam primljena u Bolnicu Kings Kaunti (Kings County).

Kad je mama otišla, ja sam plakala jer sam se plašila. Sledećeg dana dva čoveka odevena u svetlo plavu odeću odvezla su me na kolicima u operacionu salu. Sećam se da je zadnja stvar koju sam videla pre nego što sam se probudila u postoperativnoj sobi bilo zaslepljujuće svetlo nada mnom i nešto što su mi stavili preko usta. Lekari su uspešno uklonili ono što se zove Vilmsov tumor (oblik raka), jedan od mojih bubrega i deo jetre.

Provela sam pet sedmica na odeljenju intenzivne nege. Lekari su svakog dana menjali gazu na rani. Vrištala sam dok su odlepljivali flaster. Da bi umanjili moju bol, lekari su dovodili nekoga da pokuša da odvrati moju pažnju. Sećam se da mi je ta osoba dosta pričala o žabama.

Kad sam izašla sa intenzivne nege, provela sam još četiri sedmice u bolnici. Tokom tog vremena, započelo se s radioterapijom. To je bilo bolno — ne zbog zračenja  — već zato što sam morala da ležim na stomaku, koji me još uvek boleo od operacije. Radioterapija se vršila svakog dana od ponedeljka do petka.

Kad sam bila otpuštena iz bolnice krajem novembra 1977, nastavila sam da idem na zračenje kao spoljni pacijent. Kad su ti tretmani bili završeni, počela sam da dobijam hemioterapiju. Svakog dana od ponedeljka do petka morala sam da ustajem rano ujutro i idem u bolnicu da bih preko injekcija primila jake lekove. Lekar bi stavio iglu u venu i ubrizgavao lek direktno u nju. Plašila sam se igala i plakala bih, ali mi je mama rekla da moram to da dobijam da bi mi bilo bolje.

Tretmani hemioterapije imali su užasna propratna dejstva. Stvarali su mučninu, i često sam povraćala. Moja krvna slika se pogoršala, i sva kosa opala.

Ograničena bolešću

Sledećeg proleća, baš na Uskrs, spremali smo se za crkvu kad mi je zbog loše krvne slike nos počeo da krvari. Roditelji su pokušali sve, ali krv je i dalje tekla. Lekari su zaustavili krvarenje tamponirajući mi nos gazom, ali onda je krv počela da teče na usta. Jako sam oslabila zbog gubitka krvi i smestili su me u bolnicu. Da bi me sačuvali od infekcije, oni koji su me posećivali morali su da nose rukavice, masku na licu i ogrtač preko svoje odeće. Za nedelju dana moja krvna slika se dovoljno popravila da budem otpuštena iz bolnice.

Odmah se ponovo počelo s hemioterapijom. Nisam mogla da idem u školu, i to mi je zaista nedostajalo. Nedostajali su mi moji prijatelji i igranje s njima napolju. Školovala sam se kod kuće, pošto su moji lekari smatrali da ne bih smela da idem u školu dok sam na hemioterapiji ili prebrzo nakon što prestanem s njom.

Tog leta sam kao i obično želela da posetim dedu i babe u Džordžiji, ali mi nije bilo dozvoljeno da idem. Međutim, bolnica je uredila da pacijenti s rakom pođu u jedan zabavni park u Nju Džersiju. Iako sam nakon toga bila iscrpljena, uživala sam u tome.

Završila sam hemioterapiju krajem 1978. ali sam se i dalje školovala kod kuće — sve u svemu više od tri godine. Kad sam se vratila u školu januara 1981, nije bilo lako da se naviknem nakon što sam se tako dugo poučavala kod kuće. Ponekad bih se izgubila pokušavajući da pronađem svoju učionicu. Ipak, zaista sam volela školu. Posebno mi se sviđalo muzičko vaspitanje, daktilografija i fizičko vaspitanje. Neka deca su bila prijateljski nastrojena, ali druga su sa mnom zbijala šalu.

Nazadak

„Jesi li ti trudna?“ počeli su da me pitaju klinci, zato što mi je stomak bio uvećan. Lekar mi je rekao da ne brinem i da je razlog bio to što moja jetra ponovo raste. Međutim, kad sam bila na kontroli u martu, lekar me je smestio u bolnicu. Počela sam da plačem — samo dva i po meseca sam mogla da idem u školu.

Izvršena je biopsija u kojoj je iz tumora na mojoj jetri izvađeno tkivo. Kad sam se probudila nakon tog zahvata, prva osoba koju sam videla bila je mama. Ona je plakala. Rekla mi je da opet imam rak i da je tumor prevelik za vađenje i da ću morati da idem na hemioterapiju kako bi se povukao. Još uvek sam imala tek 12 godina.

Hemioterapija se vršila u bolnici, što je značilo da sam svakih nekoliko sedmica dva ili tri dana bila u bolnici. Kao i obično, patila sam od mučnine i povraćanja. Hrana je bila bljutava, i opala mi je sva kosa. Tretmani hemioterapijom nastavili su se kroz celu 1981. U međuvremenu, ponovo sam u aprilu počela s kućnim školovanjem.

Početkom 1982, kad sam smeštena u bolnicu radi operacije, bila sam tako slaba da su sestre morale da mi pomažu da se popnem na vagu i siđem s nje. Hemioterapija je smanjila tumor, tako da su hirurzi mogli da ga uklone zajedno s još jednim delom moje jetre. Ponovo sam oko dva meseca bila u bolnici. Sredinom 1982. ponovo sam počela  s hemioterapijom, koja se nastavila do početka 1983.

Tokom tog vremena bila sam tužna jer nisam mogla da idem u školu. Ali, onda je moja kosa ponovo porasla, i opet sam počela da se osećam dobro. Bila sam srećna što sam živa.

Konačno, nazad u školu

Moja kućna učiteljica je uredila da idem na dodelu svedočanstava za deveti razred zajedno s odeljenjem u kojem sam kratko bila 1981. Zbog toga sam bila veoma uzbuđena; bilo je divno videti moje prijatelje i pronaći nove. Kad je juna 1984. došao dan dodele svedočanstava, slikala sam prijatelje i učitelje, a moja porodica je slikala mene da zabeleži taj posebni događaj.

Tog leta otišla sam da posetim dedu i babe u Džordžiji i ostala sam veći deo leta. Kad sam se krajem avgusta vratila, bilo je vreme da se spremim za školu. Da, konačno sam se vraćala u školu. Bila sam tako uzbuđena!

Znatiželjna u vezi s religijom

Daun i Krejg su se razlikovali od drugih učenika, i ja sam bila privučena k njima. Ipak, kad sam im davala poklone za Božić, oni su rekli da ne slave taj praznik. „Da li ste vi Jevreji?“ pitala sam. Krejg je objasnio da su oni Jehovini svedoci i da Božić u stvarnosti nije hrišćanski. Dao mi je nekoliko časopisa Kula stražara i Probudite se! da o toj temi pročitam.

Postala sam znatiželjna u vezi s njihovom religijom, koja je izgledala tako drugačija. Kad sam išla u crkvu, mi bismo uvek iznova slušali istu stvar: ’Veruj u Isusa Hrista, krsti se, i ići ćeš na nebo.‘ Ali, to je izgledalo prelako. Verovala sam da kad stvari idu prelako, ili si genije ili nešto nije u redu. Znala sam da nisam genije, i zato sam zaključila da nešto mora da nije u redu s onim što je crkva naučavala.

Konačno je Krejg počeo da proučava Bibliju sa mnom tokom naših pauza za ručak. Jednog dana pozvao me je na jedan veći skup Jehovinih svedoka i ja sam pošla. Pronašla sam Krejga i sela s njim i njegovom porodicom. Bila sam impresionirana onim što sam videla — ljudi različitih rasa koji obožavaju u međusobnom jedinstvu — a bila sam takođe impresionirana i onim što sam čula.

Kad smo Krejg i ja krenuli u novi razred, više nismo mogli zajedno da proučavamo Bibliju zato što nismo u isto vreme bili na ručku. Krejgova majka je nazvala moju majku da vidi da li bi ona mogla da proučava sa mnom, ali je mama rekla da ne može. Kasnije mi je dozvolila da idem na hrišćanske sastanke. Tako sam nazvala jednu Dvoranu Kraljevstva navedenu u telefonskom imeniku i saznala da sastanak počinje u 9.00 u nedelju. Dan pre sastanka, propešačila sam oko 30 blokova do Dvorane Kraljevstva da bih se uverila da znam put.

Kad sam stigla sledećeg jutra, jedan čovek me je pitao da li sam posetilac iz druge Dvorane Kraljevstva. Rekla sam mu da je ovo moja prva poseta ali da sam jedno kratko vreme proučavala. On me je ljubazno pozvao da sednem s njim i njegovom ženom. Sastanci su se tako razlikovali od crkve. Bila sam zapanjena time kako su mnogi bili gorljivi da komentarišu tokom dela  s pitanjima i odgovorima. Čak su i mala deca davala komentare. I ja sam podigla ruku i odgovorila na jedno pitanje. Otada sam nastavila da prisustvujem sastancima i počela sam da napredujem u razumevanju biblijskih istina.

Još jedan nazadak

Decembra 1986, dok sam bila u zadnjem razredu u srednjoj školi, otišla sam na rutinsku kontrolu. Ono što je lekar video na mom desnom plućnom krilu navelo ga je da posumnja, tako da sam bila pozvana na daljnje rendgensko snimanje. Kad sam saznala da je ono otkrilo da nešto zaista nije u redu, počela sam da plačem.

Izvršena je biopsija; lekar je upotrebio iglu da uzme delić tumora iz mojih pluća. Pokazalo se da je rast kancerozan. U stvari, postojala su tri tumora, uključujući jedan veliki blizu arterija mog srca. Nakon razgovora s lekarom, odlučili smo da uzmem dva probna hemioterapijska leka kako bi se tumori povukli pre operacije. Propratna dejstva bila bi kao i obično — potpuni gubitak kose, mučnina, povraćanje, i loša krvna slika.

U početku sam bila depresivna, ali onda sam počela da se dosta molim Jehovi, i to me je ojačalo. Dodela svedočanstava je bila za manje od šest meseci. Moji učitelji su bili puni razumevanja i ljubazni; oni su samo tražili da donesem uverenje od lekara i pokušam da držim korak sa školskim zadacima.

Škola nije bila laka

Osim izazova koji sam imala da radim školske zadatke kad sam bila tako bolesna, moja kosa je počela da opada. Kad sam kupila periku, školski drugovi su rekli da moja kosa izgleda divno — nisu ni znali da je to bila perika. Međutim, jedan dečak je znao. Svaki put kad bih ušla u učionicu, on bi na tabli ispisao reč „perika“ i on i njegovi drugovi bi se smejali i zbijali šalu. Svo to njihovo zadirkivanje činilo me je depresivnom.

Onda je jednog dana u prepunom hodniku neko iza mene strgao periku s moje glave. Brzo sam se okrenula i pokupila je. Ali, desetine klinaca videlo je moju ćelavu glavu, i bila sam tako povređena. Otišla sam do stepenica i plakala. Sledećeg dana sam s lica nekih učenika mogla videti da im je žao zbog onoga što se dogodilo. Drugovi iz razreda su mi rekli da je jedna devojčica platila jednom dečaku da mi skine periku.

Stav o krvi nije lak

Uz hemioterapiju, moja krvna slika se dosta pogoršala. Da bi stvari bile još gore, nos mi je krvario, ponekad dva ili tri puta dnevno. Nisam bila krštena, ali sam zauzela čvrst stav i rekla da kao Jehovin svedok neću primiti krv (Dela apostolska 15:28, 29). Moja najstarija sestra je nagovarala jednu od mojih malih sestričina da mi kaže da ona ne želi da ja umrem. Otac je bio uznemiren, zahtevajući da uzmem krv, a mama mi je stalno govorila da će mi Bog oprostiti ako primim transfuziju.

U isto vreme, lekari su me upozorili da bih s tako lošom krvnom slikom mogla da imam srčani udar ili kap. Pošto sam bila odlučna da ostanem čvrsta, dali su mi da potpišem jedan formular kojim se oslobađaju odgovornosti, ako ja umrem. Uskoro sam se dovoljno oporavila da se vratim kući i ponovo pođem u školu. Međutim, zbog loše krvne slike, lekari su odlučili da je sada bolje da pođem na radioterapiju nego da uzimam hemioterapiju. Imala sam te tretmane svakog dana posle škole od kraja aprila do početka juna 1987.

Podela diploma, zatim krštenje

Podela diploma je bio poseban događaj. Moja sestra mi je pomogla da kupim haljinu, a ja sam kupila novu periku. Mama i dve sestre takođe su bile tamo, i nakon toga smo zajedno izašli na jedan nezaboravni obrok.

U to vreme, nisam bila ni na hemioterapiji ni na zračenju. Ali nekoliko sedmica kasnije, pozvao me je lekar i rekao da dođem u bolnicu na još jedan tretman hemioterapije. Nisam želela da idem zato što bih za sedmicu dana posetila oblasni kongres Jehovinih  svedoka na Jenki stadionu u Njujork Sitiju. Međutim, mama je rekla da pođem i završim te tretmane pre toga. To sam i uradila.

Bila sam veoma uzbuđena za vreme kongresa zato što je u subotu, 25. jula 1987, trebalo da se krstim. Imali smo policijsku pratnju do Orčard Biča (Orchard Beach), mesta za krštenje. Nakon krštenja vratila sam se na stadion na ostatak programa za taj dan. Te večeri sam se osećala vrlo umorno, ali u nedelju ujutro bila sam spremna i prisustvovala sam poslednjem danu tog kongresa.

Ponovno suočavanje s pitanjem o krvi

Sledećeg poslepodneva bila sam hospitalizovana s temperaturom od 39°C, infekcijom bubrega i izuzetno lošom krvnom slikom. Lekar je pretio da će, ako ne potpišem pristanak na transfuziju, dobiti sudski nalog i nasilno mi dati krv. Bila sam veoma uplašena. Moja porodica je vršila pritisak na mene; moja sestra je čak ponudila da mi da nešto svoje krvi, ali ja sam joj rekla ne.

Mnogo sam se molila Jehovi da mi pomogne da ostanem čvrsta. Na sreću, moja krvna slika je počela da se popravlja, i pritisak da primim krv je prestao. Iako je trebalo da nastavim s hemioterapijom, više nisam imala odgovarajućih vena. Tako je hirurg napravio jedan mali otvor ispod moje ključne kosti da bi se ubacila jedna naprava kroz koju je mogao da se daje lek.

Kad smo razgovarali o uklanjanju tumora u mojim plućima, hirurg je rekao da neće koristiti krv osim u hitnom slučaju. Mama mi je govorila da dam pristanak, i ja sam to uradila. Ali nakon toga osećala sam se loše zato što je to, u stvarnosti, bio pristanak da primim krv. Odmah sam počela da tražim nekog hirurga koji bi garantovao da neće koristiti krv. Potraga je izgledala beznadno, ali konačno sam pronašla jednog, i operacija je bila zakazana za januar 1988.

Lekar mi nije davao nikakvu garanciju da ću preživeti. U stvari, noć pre operacije, on je došao u moju sobu i rekao: „Ja ću pokušati da izvršim taj zahvat.“ Bila sam prestrašena; imala sam samo 19 godina i nisam želela da umrem. Međutim, tri tumora su bila uspešno uklonjena, kao i dve trećine mog plućnog krila. Za divno čudo, u bolnici sam bila samo nedelju dana. Nakon što sam se kod kuće oporavljala oko dva i po meseca, ponovo sam počela s hemioterapijom, uz uobičajena propratna dejstva.

Negde u to vreme, moj otac se takođe razboleo od raka, i jedne noći nekoliko meseci kasnije mama ga je našla mrtvog u spavaćoj sobi. Nakon njegove smrti, pošla sam u jednu trgovačku školu gde sam učila za sekretaricu. Dobro mi je išlo u fizičkom, školskom i duhovnom pogledu, pa sam čak učestvovala kao pomoćni pionir (privremeni punovremeni sluga).

Još jedan nazadak

Aprila 1990, bila sam na svadbenoj proslavi mog najstarijeg brata u Augusti,  Džordžija. Dok sam bila tamo, brat je rekao: „Tvoja noga je zaista uvećana.

„Šta misliš, šta je to?“ pitala sam.

„Ne znam“, odgovorio je.

„Verovatno je tumor“, rekla sam.

Kad sam se vratila u Njujork Siti, otišla sam lekaru. Biopsija koja je izvršena pod lokalnom anestezijom otkrila je još jedan Vilmsov tumor u mom levom listu. Testovi su otkrili da kost nije bila zahvaćena, ali je tumor bio preveliki da se izvadi. Zato je usledila uobičajena hemioterapija.

Nakon nekog vremena nisam mogla da prestanem da povraćam; imala sam začepljenje creva. To je bilo sređeno hitnom operacijom. Međutim, došlo je do vezivanja creva, i bila je potrebna još jedna operacija. Nivo mog hemoglobina je pao na blizu četiri, i lekar je govorio: „Moraš primiti krv. Umrećeš. Verovatno nećeš preživeti ovu noć.“ Imala sam noćne more o groblju i umiranju.

Do oktobra sam se bila dovoljno oporavila da bi tumor bio uklonjen. Izvadili su i oko 70 posto mog lista. Bilo je pitanje da li ću opet moći da hodam. Ali, trebalo je da hodam kako bih putovala po Njujorku, tako da sam uz terapiju i odlučnost počela da hodam — najpre pomoću dubaka, zatim pomoću štaka, pa štapa, i na kraju proteze za nogu, koja je ostavila moje ruke slobodnim za korišćenje Biblije u službi od vrata do vrata. Tokom hemioterapije, smršala sam na 27 kilograma; visoka sam 155 centimetara i inače teška oko 54 kilograma. Dok sam dobijala na težini i dok je moja noga rasla, lekari su nastavili da povećavaju protezu. Konačno, kad sam dostigla normalnu težinu, napravili su mi novu.

Život još uvek nije lak

Do leta 1992, izgledala sam kao u normalnom stanju i željno sam očekivala da možda čak krenem u pomoćnu pionirsku službu. U novembru sam dobila pismo koje me je veoma usrećilo. U njemu je bilo rečeno da bi moje životno iskustvo moglo da bude ohrabrenje za druge, i bila sam pozvana da ga ispričam za objavljivanje u Probudite se!. Sledeće nedelje moje ushićenje se pretvorilo u očaj.

Rutinski rendgenski snimak grudnog koša otkrio je tumore u mom dobrom plućnom krilu. Plakala sam i zatim još plakala. Suočila sam se s gubitkom bubrega, dela jetre, većine mog levog plućnog krila, dela noge, ali niko ne može preživeti gubitak oba plućna krila. Ponovo su moja porodica i prijatelji bili uz mene, i postala sam odlučna da se još jednom borim s bolešću.

Započelo se s hemioterapijom da bi se smanjili tumori. Lekar je mislio da bi mogli da se uklone a da se plućno krilo spasi. Marta 1993, ušla sam u operacionu salu. Kasnije sam saznala da su samo zavirili i jednostavno me zašili. Nisu mogli da uklone tumore a da ne izvade plućno krilo. Od tada sam bila na jakoj hemioterapiji u nastojanju da se tumori unište.

Da li vidite zašto umiranje napada moje misli? Da li bih se tako duboko pitala zašto umiremo i kakva nada postoji za budućnost da je moj život bio lagan? Nisam sigurna. Međutim, sigurna sam da ono što je zaista važno nije to da li ćemo sada živeti ili umreti, već da li ćemo dobiti blagoslov Jehove Boga, Onoga ko nam može dati večni život. Razmišljanje o nadi u život u njegovom novom svetu, bacanje mojih bremena na njega i održavanje bliskosti s prijateljima koji dele moju nadu pomaže mi da izdržim (Psalam 55:23; Otkrivenje 21:3, 4).

Srećna sam što su drugi mladi zdravi. Nadam se da će ono što sam ispričala mnoge od njih navesti da svoje zdravlje koriste, ne na zaludne ciljeve, već mudro u Jehovinoj službi. Kako će biti veličanstveno zauvek se radovati dobrom zdravlju u Božjem novom svetu! U njemu neće biti potrebni lekari, bolnice, igle, cevčice — ne, ništa što bi nas podsećalo na ovaj bolesni i umirući stari svet. (Ispričala Keti Roberson.)

[Slika na 13. strani]

Kad sam bila na dodeli svedočanstava za deveti razred

[Slika na 15. strani]

Pomaganje u službi za prehranu na jednom pokrajinskom sastanku u Njujorku