Roditelji — čime se igra vaše dete?

„RAD bez odmora otupljuje čoveka.“ Tako kaže jedna stara izreka. Igra je uvek bila važan deo života dece. Pomoću aktivnosti uključenih u igru deca šire svoj razum i svoje mišiće i stiču važne veštine. Međutim, igra današnje dece postala je veliki biznis. Zemljom igračaka ne vladaju deca ili roditelji, već proizvođači, trgovci na malo, reklameri i spretni istraživači tržišta. Opremljeni novom tehnologijom za pravljenje igračaka i uz podršku moćnih medija, oni menjaju koncepte i ideje u svetu igre — s ozbiljnim implikacijama kako za roditelje tako i za decu.

Nema sumnje da se mnogi u industriji igračaka istinski interesuju za dobro dece. Ipak, veoma često na prvo mesto dolazi profit. Pitanje postaje, ne to koja će igračka učiti decu ili stimulisati njihovu maštu, već jednostavno koja će se igračka prodavati. A ono što se prodaje nisu uvek jednostavne platnene, drvene i plastične igračke iz nedavne prošlosti već visoko tehnološke, realistične igračke koje ostavljaju malo ili nimalo mesta za dečju maštu.

Na primer, jedna kompanija prodaje komplet automobila igračaka koji su opremljeni malim figurama koje se raspadaju na udarac. Kad se automobili sudare, figure odbace svoje ruke, noge — i glave — kroz prozor svog malog vozila. Jedna druga realistična igračka pokušava da simulira trudnoću. Kesa slična rancu oblikovana tako da se omota oko stomaka male devojčice simulira mali udarac i kucanje srca fetusa u razvoju.

Neki veruju da takve igračke imaju edukativnu vrednost. Dona Gibs (Donna Gibbs), direktorka za odnose s medijima za jednu kompaniju, naziva simulator trudnoće „zabavnim načinom da [devojčice] osete ono što mama doživljava“. Međutim, ne dele svi njeno oduševljenje. Dr T. Beri Brazelton (Berry Brazelton), profesor pedijatrije na Medicinskoj školi Harvardskog univerziteta, naziva tu igračku „napadom na mogućnost roditelja da detetu prenese nešto dragoceno“. Dr Dejvid Elkajnd (David Elkind), profesor za razvoj dece, tvrdi da „te igračke idu predaleko“. On kaže da je lutka koja simulira fetus „daleko iza onoga što [deca] mogu razumeti ili ceniti“. Što se tiče igračaka koje realistično simuliraju krvoproliće automobilske nesreće, on dodaje da pošto je televizija već prepuna nasilja, „zašto to pojačavati takvim igračkama?“ (The Globe and Mail, 8. februar 1992).

Polemike okružuju i druge popularne igre, kao što su ratne video igre i dalekometni vodeni pištolji. Uzimajući to u obzir, prema predsedniku Proizvođača igračaka Amerike, „prema proceni, na tržištu u svakom trenutku može da se nađe 150 000 igračaka“, roditelji se nalaze pred ogromnim izazovom u odlučivanju koje će igračke kupiti. Šta treba da vodi roditelje u tom pogledu? Da li postoji neki opravdani razlog za zabrinutost s obzirom na neke današnje igračke? Sledeći članci će osmotriti ta i druga povezana pitanja.