Mladi pitaju...

Zašto je tata morao da umre?

SVI su bili iznenađeni kad je Alov otac, čovek poznat po snazi i zdravlju, otišao u bolnicu. Al je i pored toga bio uveren da će se njegov otac brzo vratiti kući. Ali, njegovo stanje se naglo pogoršalo i on je umro. „Odbijao sam da verujem da je mogao da umre neko tako jak“, jadikovao je Al.

Kimov otac je bio hrišćanin pun ljubavi. Već je ranije bio hospitalizovan zbog jednog hroničnog zdravstvenog problema, ali izgledalo je da mu se stanje popravlja. Onda je jednog dana kolabirao u kupatilu. „Znala sam da je mrtav onog časa kad sam ga videla“, priseća se Kim. „Moja majka i brat očajnički su pokušavali da ga spasu amaterskim oblikom oživljavanja. Otrčala sam u svoju sobu i molila: ’Jehova, nemoj dozvoliti da se to dogodi. Molim te, neka živi!‘ Ali nikada nije došao k svesti.“

Smrt je gruba stvarnost u ovom svetu. Biblija kaže: „Sve svoje vreme ima... vreme rođenja i vreme smrti“ (Propovednik 3:1, 2). Ako si odgajan kao hrišćanin, ti znaš biblijske nauke o tome zašto ljudi umiru, stanju mrtvih i nadi u uskrsenje. a

Međutim, može biti da si ojađen gubitkom svog roditelja. To je jedno od najtežih iskustava u životu. Ono može učiniti da se osećaš napušteno i ranjivo. Ti još uvek rasteš, i fizički i emocionalno, i premda si možda postigao određeni nivo nezavisnosti, u mnogim pogledima tebi su još uvek potrebni tvoji roditelji. b

Zato ne iznenađuje što je jedna anketa otkrila da je ono čega se tinejdžer najviše boji gubitak njegovog ili njenog roditelja. Jedna mlada osoba je priznala: „Moji roditelji su većinom bili prava dosada, ali bih ipak mrzela ako bi im se nešto dogodilo. Brinem za njih“ (The Private Life of the American Teenager).

Onda nije čudno što si možda emocionalno preneražen ako je jedan tvoj roditelj umro. Pa, bar u početku, možda se osećaš tako tupo da ne možeš čak ni plakati. To nije nenormalno. Kad je bio pod velikim stresom, psalmista je izjavio: „Iznemogao sam, slomljen sam“ (Psalam 38:9). Knjiga Death and Grief in the Family kaže: „Osoba koja dobije duboku  ogrebotinu ili slomi kost doživi fizički šok. Taj šok je jedna vrsta zaštitnog sredstva koji čuva od toga da veličina bola ne udari [odmah]. Tuga deluje na dosta sličan način.“ Ipak, šta može da se dogodi kad prođe taj početni šok?

’Tako sam ljut‘

U Luki 8:52, mi čitamo da nakon smrti jedne devojčice „svi plakahu i jaukahu za njom“. Da, kad smrt zadesi voljenu osobu, sasvim je normalno osećati mnoštvo snažnih emocija, uključujući žalost, krivicu, strah — čak i ljutnju.

Zašto ljutnju? Zato što naši roditelji čine da se osećamo bezbedno, zaštićeno. Kad jedan od njih umre, prirodno je da se osećaš uplašeno i napušteno. Tvoj te roditelj nije napustio namerno. Ali, smrt je naš neprijatelj (1. Korinćanima 15:26). Kad smrt odnese voljenu osobu, gubitak je prilično stvaran i nesumnjivo bolan. Zapazi kako se o tome izrazila 18-godišnja Vendi: „Osećala sam da sam sama na svetu i plašila sam se nakon smrti mog oca. Toliko puta sam želela da je moj otac sa mnom kako bi mogao da mi pomogne.“ Kad razmišljaš o onome što si izgubio — ljubav, podršku, pouku — razumljivo je što možeš biti ljut.

Mlada Debi je, na primer, bila bliska sa svojim ujakom. Nakon njegove smrti ona je pisala: „Jednostavno nije bilo pošteno što je neko tako dobar, tako voljen, i ko je toliko voleo Jehovu morao da pati i umre tako mučno kao on. Iako sam odgajana kao hrišćanka i znam zašto ljudi stare i umiru i zašto dobri ljudi pate, nisam bila pripremljena za osećanja ljutnje koja su me obuzela.“

Neki čak osećaju izvesnu meru ljutnje prema pokojnom roditelju. Mlada Viktorija priznaje: „Moj deda je umro prošle godine. Bila sam tako ljuta na njega što je umro, i onda kad je ljutnja prošla, bila sam tako tužna.“ Zaista, neki su iskušani da svoju ljutnju usmere prema nebu. „Besna sam na Boga“, priznaje 14-godišnja Teri, koja je izgubila svog oca zbog iznenadnog srčanog udara. „Zašto je moj tata uopšte morao da umre, kad sam ga volela i kad mi je bio tako potreban?“

’Sad mi je tako krivo‘

Krivica je još jedna uobičajena reakcija na smrt roditelja. „Svi [smo] sagrešili i lišeni... [smo] slave Božje“, kaže Biblija (Rimljanima 3:23). Kao rezultat toga, većina tinejdžera s vremena na vreme dolazi u sukob sa svojim roditeljima. Ali, kad roditelj umre, sećanja na te stare sukobe i svađe mogu postati izvor velike teskobe.

Može pomoći ako se zadrži na umu da se čak i ljudi koji vole jedni druge ponekad žestoko ne slažu. „Volela sam svoju majku“, priznaje mlada Eliza, „i znam da je ona volela mene, ali nekoliko meseci pre nego što se razbolela, imale smo problema.  Naljutila bih se na nju — zbog stvari koje sada izgledaju besmisleno — ali koje su mi onda bile važne. Jednom, kad sam bila strašno ljuta na nju, sećam se da sam se sjurila u svoju sobu i potajno želela da ona umre. Kad se mama razbolela i iznenada umrla, tu su bila sva ta nerešena osećanja koja smo imale jedna prema drugoj. Sad mi je tako krivo.“ Bez obzira na to šta si možda rekao ili osećao, ti nisi prouzrokovao smrt svog roditelja. To nije bila tvoja greška.

Bol tuge

Čak i kad je tako, ti možda osećaš snažnu žalost i tugu. Uteši se spoznanjem da su verni ljudi i žene u biblijska vremena takođe imali takva osećanja. Kad je Josif izgubio svog voljenog oca, on „pade ocu svome na lice, plaka nad njim i poljubi ga“ (Postanje 50:1). Isto tako, Isusu Hristu „navreše suze“ zbog smrti njegovog prijatelja Lazara (Jovan 11:35).

Zaista, kad neko žali zbog smrti roditelja, prirodno je što ponekad oseća da ga je savladala tuga. Pokušavajući da opiše svoju teskobu, psalmista je sebe uporedio s ’onim koji za majkom žali. Idem oborene glave‘ (Psalam 35:14). Savladan žalošću, ti si možda čak „bez sna od tuge“ (Psalam 119:28, NW). Možda si izgubio apetit ili iznenada imaš teškoća s koncentracijom u školi. Možda si čak depresivan.

Što još više pogoršava stvari, možda su tvoj roditelj koji je na životu i tvoja braća i sestre takođe savladani vlastitom žalošću da bi bili od neke velike pomoći i podrške za tebe. Kim se priseća: „Kad smo sahranili mog tatu, pokušali smo da se vratimo svom normalnom životu. Sada je mama postala poglavar domaćinstva. Ali, bilo je trenutaka kad bi briznula u plač usred našeg porodičnog studija Biblije. Mogla sam da je čujem kako noću plače, dozivajući ime mog oca.“

Pronaći utehu

Prorok Jeremija jednom je rekao: „Ja bih hteo da svoj bol ublažim, žalosno je srce moje u meni“ (Jeremija 8:18). I ti se možda osećaš kao da bol nikada neće prestati. Ali, zapazi reči apostola Pavla: „Blagosloven... Bog svake utehe, koji nas teši u svakoj nevolji našoj“ (2. Korinćanima 1:3, 4). Bog pruža tu utehu prvenstveno preko strana svoje pisane Reči, Biblije. Nadalje, njegov duh može navesti prijatelje i članove porodice da pruže potrebnu pomoć i podršku.

Nemoj dozvoliti da te ljutnja usmerena u pogrešnom pravcu spreči od traženja te božanske utehe. Pravedan Jov je načinio grešku kriveći Boga za svoje bolne gubitke. On je ogorčeno objavio: „Miran bejah, a [Bog] mene zgrabi, za vrat me uhvati, skrši me“ (Jov 16:12, 13). Ali, Jov nije bio u pravu. Sotona, a ne Bog, bio je izvor Jovovih nevolja. Mladi Elijuj morao je da podseti Jova da „Bog ne čini nepravde, Svemoćni ne vređa pravdu“. Jov je kasnije u potpunosti porekao svoje prenagljene izjave (Jov 34:12; 42:6).

Na sličan način, tebi je možda potreban neko da ti pomogne da na stvari gledaš sa uravnoteženijeg stanovišta. Kim se priseća: „Jedan stariji hrišćanski starešina podsećao nas je na nadu u uskrsenje, čitajući s nama biblijske stihove kao što su Jovan 5:28, 29 i 1. Korinćanima 15:20. On je rekao: ’Vaš otac će se vratiti, ali vi morate ostati verni ako želite da ga vidite u Raju.‘ To nikada neću zaboraviti! On je takođe rekao da Bog čoveku nije namenio smrt. Shvatila sam da Bog nije imao nikave veze sa smrću mog oca.“

Biblijsko rezonovanje o tim stvarima nije trenutno izbrisalo Kimin bol, ali to je bio početak. I ti možeš početi da se probijaš kroz svoj bol i tugu. Kako specifično to možeš da uradiš biće tema našeg sledećeg članka iz ove serije.

[Fusnote]

[Slika na 18. strani]

Smrt roditelja može biti jedno od najtežih iskustava u životu