Transfuzija krvi — duga istorija neslaganja

„Kad bi crvena krvna zrnca danas bila nov lek, bilo bi veoma teško da se dobije dozvola za njegovo korišćenje“ (Dr Džefri Makalok).

U ZIMU 1667, manijak po imenu Antoan Muro doveden je kod Žan-Baptista Denisa, uglednog lekara francuskog kralja Luja XIV. Denis je imao „idealni“ lek za Muroovu maniju — transfuziju teleće krvi, za koju je verovao da će delovati umirujuće na njegovog pacijenta. Ali Muro nije prošao dobro. Istina, njegovo stanje se poboljšalo posle druge transfuzije. Ali tog Francuza je uskoro ponovo spopalo ludilo, tako da je nedugo nakon toga umro.

Iako je kasnije utvrđeno da je Muro u stvari umro od trovanja arsenom, Denisovi eksperimenti sa životinjskom krvlju izazvali su žestoke rasprave u Francuskoj. Na kraju je 1670. ta procedura bila zabranjena. S vremenom, transfuzije je zabranio engleski parlament pa čak i sam papa. Narednih 150 godina transfuzije krvi su pale u zaborav.

Prve opasnosti

U 19. veku, transfuzija krvi se vratila na scenu. Ovu obnovu je predvodio engleski akušer po imenu Džejms Blandel. Svojim poboljšanim tehnikama i usavršenim instrumentima — i insistiranjem na upotrebi isključivo ljudske krvi — Blandel je transfuziju krvi ponovo doveo u žižu interesovanja.

Međutim, poljski doktor F. Gezelijus je 1873. usporio povratak transfuzije svojim zastrašujućim otkrićem: više od polovine pacijenata koji su primili transfuziju na kraju je umrlo. Kad su to čuli, ugledni lekari su počeli da kritikuju ovaj postupak. Popularnost transfuzije je ponovo opala.

Onda je francuski lekar Žorž Ijem, 1878. godine dovršio svoje radove na slanom rastvoru, za koji je tvrdio da bi mogao poslužiti kao zamena za krv. Za razliku od krvi, slani rastvor nije imao neželjene efekte, nije se zgrušavao i lako se transportovao. Razumljivo je što se Ijemov slani rastvor počeo naveliko koristiti. Međutim, neobično je što su mišljenja uskoro počela ponovo da govore u prilog krvi. Zašto?

Godine 1900, austrijski patolog Karl Landštajner otkrio je da postoje krvne grupe  i ustanovio da jedna krvna grupa ne odgovara uvek drugoj krvnoj grupi. Nikakvo čudo što je tako puno transfuzija u prošlosti imalo tragičan kraj! Sada je to moglo da se promeni, i to jednostavno tako što bi se zasiguralo da krvna grupa davaoca odgovara krvnoj grupi primaoca. Uz ovo saznanje, lekari su obnovili svoje pouzdanje u transfuziju — u pravo vreme, pred Prvi svetski rat.

Transfuzija krvi i rat

Tokom Prvog svetskog rata, krv se obilato davala ranjenim vojnicima. Naravno, krv se brzo zgrušava, i bilo je praktično nemoguće transportovati je na bojno polje. Međutim, početkom 20. veka, dr Ričard Luison iz Bolnice Maunt Sinaj u Njujorku, izvršio je uspešne eksperimente s jednim sredstvom protiv zgrušavanja nazvanim natrijum-citrat. Ovaj uzbudljivi uspeh neki doktori su nazivali čudom. „Bilo je maltene kao da je sunce stalo“, napisao je dr Bertram M. Bernhajm, ugledni lekar iz tog vremena.

Tokom Drugog svetskog rata, krv je postala još traženija. Javnost je bila bombardovana posterima sa sloganima kao što su „Dajte krv sada“, „Vaša krv ga može spasti“ i „On je dao svoju krv. A vi?“ Ovaj apel na davanje krvi naišao je na veliki odziv. Tokom Drugog svetskog rata, u Sjedinjenim Državama je donirano oko 13 000 000 jedinica krvi. Procenjuje se da je u Londonu bilo sakupljeno i distribuisano više od 260 000 litara krvi. Naravno, transfuzija krvi je sa sobom nosila dosta zdravstvenih problema, kao što je uskoro postalo očigledno.

 Bolesti koje se prenose krvlju

Posle Drugog svetskog rata, ogroman napredak na polju medicine omogućio je da se obave neke operacije koje su ranije bile nezamislive. Tako je nastala jedna nova globalna industrija koja donosi milijarde dolara, s ciljem da se obezbedi krv za transfuzije, koje su lekari počeli smatrati standardnom procedurom pri operisanju.

Međutim, uskoro je u prvi plan izbila zabrinutost zbog bolesti povezanih s transfuzijom. Tokom Korejskog rata, na primer, skoro 22 posto onih koji su primili transfuziju plazme oboleli su od hepatitisa — skoro tri puta više u odnosu na Drugi svetski rat. Do 1970-ih, Američki centri za kontrolu bolesti procenili su da svake godine od hepatitisa povezanog s transfuzijom umire 3 500 osoba. Drugi su procenili da su te brojke deset puta veće.

Zahvaljujući boljoj proveri i brižljivijem izboru davalaca, broj slučajeva infekcije virusom hepatitisa-B je opao. Ali onda je mnoge pacijente počeo da kosi jedan novi i ponekad smrtonosni oblik virusa — virus hepatitisa C. Procenjuje se da je ovim virusom zaraženo četiri miliona Amerikanaca, od kojih nekoliko stotina hiljada putem transfuzije krvi. Istina, rigorozno testiranje krvi je na kraju smanjilo učestalost hepatitisa C. Pa ipak, neki se plaše da će se pojaviti nove opasnosti koje će se razumeti tek kada bude prekasno.

Još jedan skandal: krv zaražena HIV-om

Tokom 1980-ih, otkrilo se da krv može biti zaražena HIV-om, virusom koji dovodi do side. Upravnici banaka krvi u početku su se zgražavali i na samu pomisao da bi njihove rezerve krvi mogle biti zaražene. Mnogi od njih su pretnju HIV-a u početku dočekali sa skepticizmom. Prema dr Brusu Evatu, „bilo je kao da je neko dolutao iz pustinje i rekao: ’Video sam vanzemaljca.‘ Oni su slušali, ali naprosto nisu mogli da poveruju u to“.

Međutim, jedna zemlja za drugom doživljavale su skandale kada je bilo otkriveno da je krv zaražena HIV-om. U Francuskoj je procenjeno da je od 6 000 do 8 000 ljudi inficirano HIV-om putem transfuzija koje su date u periodu od 1982. do 1985. Smatra se da su transfuzije krvi odgovorne za 10 posto infekcija HIV-om u Africi i za 40 posto slučajeva side u Pakistanu. Zbog kvalitetnijeg testiranja krvi, danas su u razvijenim zemljama retki slučajevi da se HIV prenese putem transfuzije krvi. Međutim, takvo prenošenje i dalje je problem u zemljama u razvoju koje nemaju metode kontrolisanja krvi.

Stoga je razumljivo zašto zadnjih godina raste interes za beskrvnu medicinu i hirurgiju. Ali da li je ta alternativa bezbedna?

[Okvir na 6. strani]

Transfuzije krvi — nisu pravilo u medicini

Svake godine samo u Sjedinjenim Državama, 3 000 000 pacijenata dobije više od 11 000 000 jedinica crvenih krvnih zrnaca. U pogledu tako velikog broja, neko bi mogao da zaključi da među lekarima postoji strogo pravilo kad se radi o davanju krvi. Pa ipak, The New England Journal of Medicine zapaža da postoji iznenađujuće malo podataka „na osnovu kojih se donose odluke u vezi s transfuzijom“. I zaista, u praksi postoje velike varijacije, ne samo u pogledu toga šta tačno treba transfundirati i koliko, već i u pogledu toga da li uopšte treba dati transfuziju. „Transfuzija zavisi od lekara, a ne od pacijenta“, kaže medicinski časopis Acta Anæsthesiologica Belgica. Kad se ovo uzme u obzir, nije ni čudo što je jedna studija objavljena u časopisu The New England Journal of Medicine ustanovila da je „prema proceni, 66 posto transfuzija dato bespotrebno“.

[Slike na 5. strani]

Tokom Drugog svetskog rata krv je bila jako tražena

[Izvori]

Imperial War Museum, London

U.S. National Archives Photos