Gledište Biblije

Uravnoteženo gledište o popularnim običajima

„NEMA TOG NAČINA PONAŠANJA KOJI NEKAD I NEGDE NIJE BIO OSUĐEN, A KOJI JE U NEKO DRUGO VREME I NA NEKOM DRUGOM MESTU BIO PROPISAN KAO DUŽNOST.“

OVIM opažanjem irski istoričar Vilijam Leki rezimira promenljivu ćud ljudi. Njegov komentar bi se mogao primeniti i na običaje i tradicije koji prate celu ljudsku istoriju. Zaista, mnogi običaji na koje se nekada gledalo kao na nerazdvojan deo svakodnevice kasnije su bili osuđivani. To uopšte ne iznenađuje, jer kao što je primetio hrišćanski apostol Pavle, „menja se scena ovog sveta“ (1. Korinćanima 7:31).

Da, ljudsko društvo stalno doživljava promene. To se često ogleda u velikim promenama u stavovima i društvenim navikama. Hrišćani ne treba da budu „deo sveta“ — to jest, oni su odvojeni od ljudskog društva koje je otuđeno od Boga. Pa ipak, Biblija priznaje da su hrišćani „u svetu“ i ne zapoveda da se izoluju. Dakle, od vitalnog je značaja posedovati uravnoteženo gledište o običajima (Jovan 17:11, 14-16; 2. Korinćanima 6:14-17; Efešanima 4:17-19; 2. Petrova 2:20).

Šta su običaji?

Običaji su postupci koji se odnose na društveni život i uobičajeni su za neko mesto ili neku klasu ljudi. Neki običaji, kao što su maniri za obrokom i bonton, možda su iznikli iz potrebe da se reguliše ponašanje ljudi u grupi, što bi im omogućilo da se jedni prema drugima ophode na uljudan i međusobno pristojan način. U takvim slučajevima, učtivost u društvu se može uporediti sa uljem koje podmazuje točkove međuljudskih odnosa.

Na običaje duboko utiče religija. Zapravo, mnogi običaji su potekli od starih praznovernih verovanja i nebiblijskih religioznih shvatanja. Na primer, moguće je da je davanje cveća ožalošćenima poteklo od religioznog praznoverja. a Osim toga, za plavu boju — koja se često povezuje s bebama muškog pola — smatralo se da tera demone. Maskara je služila  kao zaštita od urokljivog oka, dok se karmin koristio da odvrati demone od toga da uđu kroz ženina usta i tako je opsednu. Čak i tako bezazlen običaj kao što je stavljanje ruke na usta pri zevanju možda potiče od mišljenja da bi čovekova duša mogla pobeći kroz širom otvorena usta. Međutim, ta religiozna veza je s godinama izbledela, te takvi postupci i običaji danas nemaju religiozni značaj.

Šta zanima hrišćane

Kada hrišćanin stoji pred odlukom da li da sledi ili da ne sledi izvestan običaj, glavni predmet razmišljanja treba da bude kakvo je Božje gledište koje je izraženo u Bibliji? U prošlosti je Bog osuđivao izvesne postupke koji su se u nekim sredinama tolerisali. U to su spadali žrtvovanje dece, zloupotreba krvi i razni seksualni postupci (Levitska 17:13, 14; 18:1-30; Ponovljeni zakoni 18:10). Slično tome, jasno je da i danas neki svakidašnji običaji nisu u skladu s biblijskim načelima. Među njima su nebiblijske tradicije vezane za religiozne praznike kao što su Božić i Uskrs ili za praznoverne postupke povezane sa spiritizmom.

Ali šta je sa običajima koji su nekada bili povezani sa sumnjivim postupcima, ali se na njih danas prvenstveno gleda kao na društveni bonton? Recimo, mnogi popularni svadbeni običaji — uključujući i razmenu prstenja i svadbenu tortu — imaju pagansko poreklo. Da li to znači da je hrišćanima zabranjeno da drže takve običaje? Da li se od hrišćana traži da podrobno ispitaju svaki društveni običaj kako bi videli da li je on negde ili nekada imao negativne konotacije?

Pavle pokazuje da „gde je Jehovin duh, tamo je sloboda“ (2. Korinćanima 3:17; Jakov 1:25). Bog želi da koristimo tu slobodu, ne kao podsticaj za sebične žudnje, već da bismo uvežbali svoje moći zapažanja kako bismo razlikovali ispravno od neispravnog (Galatima 5:13; Jevrejima 5:14; 1. Petrova 2:16). Dakle, tamo gde ne postoji jasno kršenje biblijskih načela, Jehovini svedoci ne stvaraju neko striktno pravilo. Umesto toga, svaki hrišćanin mora odmeriti date okolnosti i doneti ličnu odluku.

Traži korist drugih

Da li to znači da je uvek ispravno da učestvujemo u izvesnom običaju sve dok on direktno ne krši biblijska učenja? Ne (Galatima 5:13). Pavle je pokazao da hrišćanin ne treba da traži samo sopstvenu korist, „nego korist mnogih“. On treba ’sve da čini na Božju slavu‘, a ne da postane uzrok spoticanja (1. Korinćanima 10:31-33). Zato će se osoba koja traži Božje odobrenje pitati: ’Kako drugi gledaju na ovaj običaj? Da li mu ljudi pripisuju bilo kakvo značenje kojem se može prigovoriti? Da li bi moje učešće govorilo da se ja slažem sa običajima ili mišljenjima koja se ne dopadaju Bogu?‘ (1. Korinćanima 9:19, 23; 10:23, 24).

Iako su uglavnom bezazleni, neki se običaji mogu lokalno praktikovati na načine koji se suprote biblijskim načelima. Na primer, davanje cveća može u nekoj specifičnoj prilici poprimiti posebno značenje koje se suproti biblijskim učenjima. Za šta, onda, hrišćanin treba prvenstveno da bude zainteresovan? Iako može postojati razlog da se ispita poreklo nekog običaja, u nekim slučajevima je važnije da osoba osmotri šta taj običaj sada znači ljudima gde ona trenutno živi. Ukoliko neki običaj ima nebiblijske ili neke druge negativne konotacije tokom nekog posebnog perioda u godini ili pod izvesnim okolnostima, mudro je da ga hrišćani izbegavaju u to vreme.

Pavle se molio da ljubav hrišćana i dalje sve više i više obiluje tačnim spoznanjem i punom razboritošću. Time što održavaju uravnoteženo gledište o popularnim običajima, hrišćani se ’uveravaju šta su važnije stvari, da bi bili neporočni i da ne bi spoticali druge‘ (Filipljanima 1:9, 10). Istovremeno, njihova ’razumnost biće poznata svim ljudima‘ (Filipljanima 4:5).

[Fusnota]

[Slike na 26. strani]

Neki starinski običaji, kao što je stavljanje ruke na usta pri zevanju ili davanje cveća ožalošćenima, izgubili su svoj prvobitni značaj