Napad na veliku belu ajkulu

Najveća riba mesožder na svetu, velika bela ajkula, verovatno više zastrašuje ljude od bilo kog drugog živog stvorenja. Ipak, ona sada spada u zaštićene vrste u skoro svim vodama koje okružuju Australiju, Brazil, Južnu Afriku, Namibiju, Sjedinjene Države, kao i u Sredozemnom moru. Druge zemlje i države takođe razmatraju mogućnost da je stave pod zaštitu. Ali zašto štititi poznatog ubicu? Odgovor na ovo pitanje, kao što ćemo i videti, nije tako jednostavan. A ni javno mnjenje o beloj ajkuli ne temelji se uvek na činjenicama.

PORED kita ubice i ulješare, velika bela ajkula a je takođe na kraju lanca ishrane u moru. U porodici ajkula, ona je kraljica, superajkula. Ona će jesti bilo šta — ribe, delfine, pa čak i druge ajkule. Ali kako postaje starija, veća i sporija, sve više voli foke, pingvine i leševe — naročito uginule kitove.

U potrazi za hranom, većina ajkula koristi sva svoja čula, uključujući i izvanredan vid. Što se tiče njihovog čula mirisa, spomenimo samo da tu najviše odgovara poređenje o nosu koji pliva! Pa ipak, pored svega toga, malo stvari izmiče pažnji njihovih ušiju — tako malo, da se ajkule takođe mogu nazvati i ušima koje plivaju.

Ajkulinim ušima pomažu ćelije osetljive na pritisak koje se nalaze duž obe strane tela. Ovom sistemu za prisluškivanje, koji je specijalno podešen da otkrije vibracije koje nastaju usled borbe, ništa ne izmiče — na primer, vibracije koje pravi riba dok se trese na kraju harpuna. Stoga, mudro je da podvodni ribolovac što pre iznese iz vode ribu koja krvari i batrga se.

Ajkule takođe imaju i šesto čulo. Zahvaljujući Lorencinijevoj ampuli — to jest majušnim kanalima oko njihovog nosa — ajkule mogu da detektuju slaba električna polja koja potiču od otkucaja  srca, rada škrga ili mišića potencijalne žrtve. U stvari, to šesto čulo je toliko oštro da je ajkula osetljiva na uzajamni odnos zemljinog magnetskog polja i okeana. Zahvaljujući tome, ajkule mogu da odrede gde je sever a gde jug.

Prepoznati belu ajkulu

Iako se naziva velika bela ajkula, samo joj je donja strana bela ili svetlosiva. Leđa su joj obično tamnosive boje. Ove dve boje se sastaju u jednoj nepravilnoj liniji sa obe strane trupa, u liniji koja se razlikuje od ajkule do ajkule. Ova odlika joj pospešuje kamuflažu, ali takođe pomaže i naučnicima da razlikuju pojedine ajkule.

Do koje veličine raste bela ajkula? „Tačno izmereni najveći primerci ove ajkule variraju u opsegu između 5,8 i 6,4 metra“, kaže knjiga Great White Shark. Riba ove veličine može da teži više od 2 000 kilograma. Ipak, zahvaljujući zabačenim trouglastim perajima koja se nalaze na trupu nalik torpedu, ove nemani klize kroz vodu poput projektila. Njihov skoro simetričan rep, oblikovan radi veće moći, predstavlja još jednu retkost u svetu ajkula pošto većina drugih vrsta ima upadljivo asimetričan rep.

Ono po čemu se velika bela ajkula najlakše prepoznaje, i što uliva najviše straha, jeste njena velika kupasta glava, hladne crne oči, i usta koja vrve od testerasto oivičenih, trouglastih zuba oštrih kao žilet. S vremenom kako se ovi dvosekli „noževi“ lome ili ispadaju, jedna zubna ’montažna traka‘ gura nove zube prema napred.

Snaga zahvaljujući toplijoj krvi

Krvotok ajkula iz porodice Lamnidae, u koju spadaju mako ajkula, obična atlantska haringuša i velika bela ajkula, uveliko se razlikuje od krvotoka većine ostalih ajkula. Temperatura njihove krvi je viša od temperature vode za otprilike od 3 do 5 stepeni Celzijusa. Toplija krv ubrzava varenje i daje im veću snagu i izdržljivost. Mako ajkula, koja se hrani brzom pučinskom ribom kao što je tuna, može na mahove da pliva brzinom i do 100 kilometara na sat!

Kada ajkule plivaju one se u vodi uzdižu pomoću svoja dva grudna peraja. Ukoliko plivaju presporo, tada gube brzinu i propadaju u dubinu kao i avion, i to uprkos mogućnosti plutanja koju im omogućuje tako velika zaliha ulja u jetri da odgovara jednoj četvrtini njihove ukupne težine! Osim toga, mnoge vrste ajkula moraju da plivaju da bi disale, jer na taj način unose kroz usta u škrge vodu bogatu kiseonikom. To je razlog zbog čega im s lica nikada ne nestaje onaj hladnokrvni kez!

Ljudožder?

Od 368 vrsta ajkula koje su trenutno poznate, samo je 20 vrsta opasno. I samo su četiri od njih odgovorne za većinu od otprilike 100 prijavljenih napada na ljude svake godine širom sveta. Otprilike 30 posto tih napada ima smrtonosni ishod. Ove četiri okrivljene vrste jesu ajkula Carcharhinus leucas, koja je odnela više ljudskih života od bilo koje druge ajkule, tigar ajkula, ajkula beloperka i velika bela ajkula.

Iznenađuje što je najmanje 55 posto ljudi — a u nekim delovima sveta oko 80 posto — preživelo napad bele ajkule. Zašto je tako puno ljudi preživelo napad tako zastrašujućeg grabljivca?

Ugrize pa pljune

Bela ajkula je poznata po tome što ispljune svoju ranjenu žrtvu nakon prvog, snažnog ugriza. Posle toga, pre nego što  je pojede, sačeka da žrtva ugine. Kada su žrtve ljudi, ovo pruža mogućnost za spasavanje. To se ponekad postiglo zahvaljujući hrabrim pratiocima, dakle mudrom primenom saveta da čovek nikada ne pliva sam.

Međutim, takvi pokušaji spasavanja bili bi praktično samoubistveni da ne postoji još jedno ponašanje karakteristično za belu ajkulu. Miris krvi je ne nagoni na izbezumljenu proždrljivost kao što je to slučaj kod nekih drugih ajkula. Ali zašto bela ajkula koristi strategiju po principu „ugrizi pa pljuni“?

To je zbog njenih očiju, pretpostavlja jedan naučnik. Za razliku od drugih ajkula, bela ajkula nema očne kapke u vidu membrane koji bi štitili njene oči; umesto toga, neposredno pre sukoba ona zaokrene oči u očnoj duplji. U trenutku napada oko ostaje nezaštićeno, možda pred batrgajućim fokinim kandžama. Stoga je kod bele ajkule uobičajeno ponašanje da nanese jedan brz, smrtonosan ugriz i da zatim otpušta.

Imajte takođe na umu da se bele ajkule ponašaju baš kao i ljudske bebe — sve trpaju pravo u usta da bi ispitale stvari! „Nažalost, posledice mogu da budu katastrofalne prilikom probnog [ispitujućeg] grickanja velike bele ajkule“, objašnjava Džon Vest, sidnejski hidrobiolog.

Iako je bela ajkula opasna životinja, ona nije neki demon koji žudi za ljudskim mesom. Jedan ronilac koji vadi školjke abalone, proveo je 6 000 časova u vodi i video je samo dve bele ajkule, i nijedna ga nije napala. U stvari, bela ajkula često beži od ljudi.

Dok su ronili oko Zelenortskih ostrva, istraživač okeana Žak Iv Kusto i jedan njegov pratilac, naleteli su na ogromnu belu ajkulu. „[Njena] reakcija je bila potpuno neočekivana“, napisao je Kusto. „Prestravljena, ova neman je izlučila oblak izmeta i pobegla neverovatnom brzinom.“ On zaključuje: „Dok sam duboko razmišljao o svim našim iskustvima s belom ajkulom, bio sam neprestano zabezeknut ogromnim jazom između slike javnosti o ovom stvorenju i onoga što smo sami videli.“

Bela ajkula kao plen

Na javno mnjenje je snažno uticao roman iz 1970, Čeljusti (Jaws), na osnovu kojeg je bio snimljen i jedan popularan film. Bela ajkula je preko noći postala inkarnacija zla, i „jato lovaca na trofeje je počelo da se takmiči ko će među njima prvi nad kaminom da izloži glavu ili čeljusti ljudoždera“, kaže knjiga Great White Shark. S vremenom, jedan trofejni zub bele ajkule koštao je čak 1 000 američkih dolara (u Australiji); a cela čeljust preko 20 000 dolara.

Međutim, ogromna većina belih ajkula ugine u komercijalnim ribolovačkim mrežama. Osim toga, svake godine hvata se na milione drugih ajkula da bi se zadovoljila sve veća potražnja za proizvodima od ajkula, pogotovo za njihovim perajima. Nedavnih godina, kako je sve manji broj uhvaćen, alarmna zvona čuju se širom sveta, pogotovo kada je reč o beloj ajkuli.

Razumevanje je na pomolu

Za ajkule se zna da čiste mora od bolesnih, umirućih, slabih i mrtvih životinja. Stoga, zdrava populacija ajkula obezbeđuje zdrave i čiste okeane.

Prepoznavši opasnost koja preti opstanku ajkula, Komisija za opstanak vrsta pri Međunarodnoj zajednici za očuvanje prirode, postavila je jednu Grupu specijalista za ajkule da prouči ceo ovaj problem sa ajkulama. Međutim, proučiti belu ajkulu nije lako — slaba joj je plodnost i umire u zatočeništvu. Dakle, one se moraju proučavati u njihovom prirodnom staništu.

Kako su ljudi počeli da stiču sve veće razumevanje o ajkulama, promenili su se i njihovi stavovi prema ovim fascinantnim stvorenjima. Ali to ne menja veliku belu ajkulu. Iako nije čudovište, ipak je to opasna životinja i s njom se treba ophoditi oprezno i s poštovanjem. S velikim poštovanjem!

[Fusnota]

[Slika na 11. strani]

Ove ajkule imaju velike i zastrašujuće čeljusti

[Izvori slika na 10. strani]

Fotografije od Rodney Fox Reflections

Južnoafrički institut za ispitivanje velike bele ajkule