Pozitivno gledište uprkos nemoći

ISPRIČAO KONSTANTIN MOROZOV

Kad sam se rodio 20. jula 1936, u mom telu nisu bile razvijene kosti, osim lobanje i kičme. Ceo moj kostur se sastojao od slabe hrskavice, ne čvršće od hrskavice uha kod odrasle osobe. Bio sam težak manje od pola kilograma. Jedini vidljivi znaci života bili su slabi otkucaji srca, slabašno disanje i nekoliko pokreta.

BIO sam sedmi od devetoro dece u porodici koja je živela u selu Sara, u oblasti Uljanovsk, u srcu Rusije. Kada sam imao tri nedelje, roditelji su me odveli u crkvu da me krste. Sveštenik me je žurno poprskao vodom i rekao roditeljima da me što pre odnesu kući, pošto im je kazao da ću umreti za nekoliko sati.

U januaru 1937, roditelji su me odveli u grad Kazan, glavni grad ruske republike Tatarstan, da bi me odveli kod nekih specijalista. Do tada, već sam znao da kažem „mama“, „tata“ i „babuška“ (baka), i znao sam imena svoje braće. Nakon što su me lekari pregledali, rekli su roditeljima da ću živeti najduže godinu dana. Oni su predložili da budem usmrćen i sačuvan u staklenoj posudi kao eksponat koji bi se koristio kao vizuelno pomagalo studentima medicine. Koliko sam samo zahvalan što su moji dragi roditelji odlučno odbili da to urade!

Detinjstvo puno patnje

Otkad znam za sebe, moje telo je neprestano pod torturom bola. Ipak, čak i kao dete gledao sam da sačuvam pozitivan mentalni stav i nastojao sam da se često smejem i radujem životu. Takvu narav sam sačuvao i do dan-danas. Moj skelet je s vremenom ojačao i bio sam u stanju da sedim i po malo puzim. Nisam rastao poput normalne dece i veoma sam deformisan. Ali bio sam sposoban učenik i do svoje pete godine naučio sam da čitam i pišem.

U maju 1941, majka me je po drugi put odvela u crkvu. Tamo je bilo puno ljudi i svi su klečali i molili se. Jedna žena koja je tamo služila približila se mojoj majci da je pita zašto nije klekla. Kada me je majka njoj pokazala, ona je otišla da razgovara sa sveštenikom. Po povratku, ova sluškinja nas je otpratila do izlaza i predložila majci da me ostavi napolju i da uđe sama. Sluškinja je tvrdila da me je „nečastivi“ dao roditeljima zbog njihovih grehova. Majka se vratila kući uplakana. Dugo sam o tome razmišljao. Pitao sam se, ’ko je taj „nečastivi“‘?

 Godine 1948, kada sam imao 12 godina, majka me je odvela u selo Merenki, u Čuvaškoj republici, u mesto udaljeno oko 80 kilometara od naše kuće. Tamo je bilo lekovitih izvora i majka se nadala da bi voda mogla da me izleči. Da bih bio izlečen, sveštenik je postavio uslov da ne jedem tri dana. Takođe je trebalo da se pričestim u crkvi. Iako nisam imao puno poverenja u crkvu, složio sam se s tim uslovima. Za mene je putovanje bilo dugo i zamorno, ali sam izdržao; pokušavao sam da se usredsredim na lepotu pejzaža.

Crkva je bila puna ljudi. Dok me je majka nosila kroz gomilu, jedna starica mi je dala bombonu. Uzeo sam je i stavio u džep. Kada je došao red na mene da se pričestim, starica je uzviknula: „Oče, ne dajte mu da se pričesti! Upravo je pojeo bombonu!“ Ja sam objasnio da je bombona u mom džepu, ali sveštenik je uzviknuo: „Ti, bezobrazna nakazo! Moraš li pored svega još i da lažeš? Izbacite ga iz crkve!“ Međutim, narednog dana jedan drugi sveštenik je izvršio obred pričesta i oprao me „čudotvornom“ vodom. Međutim, čuda nije bilo. Moje slabosti su i dalje ostale.

Intelektualna postignuća

Iako sam fizički bio teško hendikepiran, tokom svojih tinejdžerskih godina postavio sam sebi mnoge naučne i intelektualne ciljeve. Godine 1956, pridružio sam se Komsomolu (Savezu mladih komunista), i s vremenom sam poučavao mlade ljude istoriji Komsomola. U domu za invalide bio sam član Komisije doma i kulturne sekcije, i služio sam takođe kao urednik i spiker na radiju.

Osim toga, bio sam bibliotekar pokretne biblioteke s knjigama za slepe u vidu audio-snimaka, i bio sam izabran za člana Sudske komisije za borbu protiv zloupotrebe alkohola. Takođe sam učestvovao u klubu umetnika naivaca, pevao sam i svirao na nekoliko instrumenata.

U domu za invalide

Godine 1957, kada sam napunio 21 godinu, moje fizičke slabosti su me prisilile da živim u domu za invalide. Pa ipak, nisam se predao. U oktobru 1963, otišao sam u Moskovski institut za protetiku. Da bi mi noge bile ispravljene, tamo sam imao 18 operacija.

Najpre su mi ispravili noge. Zatim, nakon osam dana, izvršena je operacija. Nakon toga, stavili su mi na noge kalup koji bi ih čvrsto držao do sledeće operacije. Medicinska sestra je plakala kada je videla koliko sam se puno mučio.

Tokom sledeća četiri meseca, naučio sam da hodam sa štakama. Pomoću njih mogao sam da se ispravim do visine od 110 centimetara. Imao sam malo više od 25 kilograma. Kada sam savladao hodanje sa štakama, godine 1964. vratio sam se u dom za invalide. Nažalost, moje slabe nožne kosti nisu mogle da izdrže težinu tela i uskoro sam ponovo bio prisiljen da se krećem puzeći ili u invalidskim kolicima. Invalidska kolica su sve do današnjeg dana moje glavno sredstvo za kretanje.

Nikada više nisam otišao u crkvu. Tvrdnja da sam rođen od „nečastivog“ i dalje me je bolela. Oca i majku sam veoma voleo, i jednostavno nisam mogao da prihvatim da su oni i Bog krivi za moju situaciju. Trudio sam se da pozitivno gledam na stvari. Želeo sam da drugima činim dobro, a najviše da bih sebi dokazao da sam čak i ja u stanju da učinim tako nešto.

Živim nezavisan život

Godine 1970, oženio sam se Lidijom, koja je još od detinjstva bila delimično paralizovana. Stekli smo jednu kućicu u kojoj smo živeli 15 godina. U to vreme oboje smo zarađivali za život. Ja sam naučio da popravljam satove i druge male, precizne uređaje.

Jedno vreme imao sam i dresiranog psa koji je obavljao dragocene usluge.  U stvari, dreser i ja smo osmislili jedan specijalno konstruisan ham. Imao sam dva psa — jedan se zvao Vulkan a drugi Palma. Palma je bila dobra prijateljica tokom mnogih godina. Ona je uzimala hranu za mene u prodavnici. Jedino nije volela da stoji u redu kada je trebalo da platimo. Nosila je moj novčanik u ustima i imala je jednu kukicu na ogrlici gde sam kačio svoju vreću za kupovinu.

Godine 1973, moja majka se veoma razbolela. Pošto sam uvek bio kod kuće, moja žena i ja doneli smo odluku da je dovedemo da živi kod nas. Do tada su moj otac i petorica moje braće umrli, a druga tri brata su živela u drugim delovima Rusije. Dok je majka živela s nama, pokušavao sam za nju da učinim sve što sam mogao. Na kraju je umrla u 85. godini.

Godine 1978, odlučio sam da napravim jedno vozilo za sebe. Nakon što sam radio na nekoliko eksperimentalnih vozila, napravio sam jedno odgovarajuće. Lokalni Državni inspektorat za automobile, dozvolio mi je da polažem za vožnju i da registrujem svoje vozilo. Nazvao sam ga Osa. Moja žena i ja, napravili smo za njega jednu malu kamp prikolicu do 300 kilograma nosivosti. Nas dvoje smo mogli da putujemo s njom i pored toga još i da nosimo stvari sa sobom. Ovo motorno vozilo nam je služilo sve do 1985.

Otprilike u to vreme sam oslepeo na levo oko, a i na desno sam sve slabije video. Zatim su kod Lidije nastali problemi sa srcem. U maju 1985, zbog naših ograničenja, bili smo prisiljeni da odemo u dom za invalide u Dimitrovgradu.

Zašto je sada moj život toliko srećan

U leto 1990, Jehovini svedoci su posetili naš dom za invalide. Primetio sam da je veoma interesantno ono što su naučavali. Pokazali su mi odlomak iz Jovanovog jevanđelja o čoveku koji se rodio slep. S obzirom na njega, Isus je rekao: „Niti je ovaj čovek sagrešio niti njegovi roditelji“ (Jovan 9:1-3). Objasnili su mi da smo svi nasledili greh i bolest od našeg pretka — Adama (Rimljanima 5:12).

Međutim, najveći utisak na mene ostavila je činjenica da će Bog na kraju izlečiti svakoga ko bude živeo pod kraljevskom vladavinom njegovog Sina, Isusa Hrista, tada kada raj bude obnovljen na celoj Zemlji (Psalam 37:11, 29; Luka 23:43; Otkrivenje 21:3, 4). Suze radosnice su mi potekle niz lice i šapnuo sam: „Našao sam istinu, istinu, istinu!“ Proučavao sam Bibliju s Jehovinim svedocima otprilike godinu dana i 1991, krstio sam se u znak predanja Jehovi Bogu.

Iako sam imao snažnu želju da služim Jehovi i da propovedam o njegovim divnim namerama, suočio sam se s brojnim preprekama. Pre nisam imao velikih potreba  da se krećem, ali sada je trebalo da izađem i podelim svoju veru s drugima. Moje prvo područje za propovedanje bio je naš dom za invalide, gde je živelo preko 300 ljudi. Da bih mogao da stupim u kontakt sa što je moguće više ljudi, zatražio sam da budem dodeljen da radim u sobi za održavanje kuće.

Bio sam svakoga jutra na svom radnom mestu i brinuo se o dodeljenim zadacima. U poslu sam stekao mnogo novih prijatelja s kojima sam imao zanimljive razgovore na osnovu biblijskih tema. Nekoliko njih je prihvatilo knjige i časopise koji su im pomogli da razumeju Bibliju. Posetioci su navikli da im čitam iz Biblije i iz publikacija koje se temelje na njoj. Za vreme ručka, često bude tako puno ljudi u sobi gde moja žena i ja živimo, da ponekad više niko ne može da uđe.

Mnogo mi pomažu u delu propovedanja moja hrišćanska braća i sestre iz skupštine Jehovinih svedoka. Donose mi biblijsku literaturu i provode vreme s mojom ženom i sa mnom. Takođe mi pomažu da dođem u Dvoranu Kraljevstva na skupštinske sastanke. Jedan Svedok je kupio motocikl s prikolicom samo da bi mogao da me vozi. Ostali, koji imaju automobile, rado me povezu sa sobom tokom hladnih zimskih meseci.

Zahvaljujući tako ljubaznoj brizi, bio sam u stanju da prisustvujem na više od deset kongresa, ili obrazovnih seminara Jehovinih svedoka. Moj prvi kongres je bio veliki međunarodni kongres u Moskvi u julu 1993, gde je bio najveći broj prisutnih od 23 743 ljudi, iz preko 30 zemalja. Prisustvovanje tom skupu, za mene je podrazumevalo putovanje od otprilike 1 000 kilometara. Otada nisam propustio nijedan kongres Jehovinog naroda.

Uprava našeg doma za invalide ima duboko poštovanje prema meni, za šta sam veoma zahvalan. Moja supruga Lidija, s kojom skladno živim već 30 godina, takođe me podržava i pomaže mi, iako ne deli moja religiozna gledišta. Ali najviše od svih, Jehova me podržava svojom moćnom rukom i izliva na mene svoje veličanstvene blagoslove. Nedavno, 1. septembra 1997, naimenovan sam za pionira, kako se nazivaju Jehovini svedoci koji služe punovremeno.

Bilo je nekoliko situacija u mom životu kada je malo falilo da mi srce stane i kada sam mogao da umrem. Koliko sam sada srećan što se to nije dogodilo i što sam upoznao i zavoleo Izvor života, Jehovu Boga! Želim i dalje da mu služim rame uz rame sa svojom duhovnom braćom i sestrama širom sveta, dokle god moje srce bude kucalo.

[Slika na 20. strani]

Sa svojom suprugom Lidijom

[Slika na 21. strani]

Poučavanje interesenta u našem domu za invalide