Dobro čuvana tajna

„Niko neće biti rob niti će robovati; ropstvo i trgovina robljem biće zabranjeni u svim njihovim oblicima“ (Univerzalna deklaracija ljudskih prava).

SLEDEĆI put kada budete zaslađivali vašu kafu, pomislite na Prevoa, jednog Haićanina kome je obećan dobar posao u jednoj karipskoj zemlji. Umesto toga, prodat je za osam dolara.

Prevo deli sudbinu hiljada svojih porobljenih zemljaka koji su prisiljeni da seku šećernu trsku šest do sedam meseci, za malo ili nimalo novca. Ove zatočenike čuvaju u skučenim, prljavim uslovima. Nakon što im oduzmu lične stvari, daju im mačete. Da bi dobili hranu, moraju da rade. Ako pokušaju da pobegnu, mogu ih prebiti.

Osmotrimo primer Lin-Lin, devojke iz jugoistočne Azije. Ona je imala 13 godina kada joj je majka umrla. Jedna agencija za zapošljavanje kupila ju je od njenog oca za 480 američkih dolara, obećavajući joj pri tom neki dobar posao. Cena koja je plaćena za nju bila je označena kao „avansno plaćanje njenih zarada“ — siguran način da zauvek ostane dužna svojim novim vlasnicima. Umesto pristojnog posla, Lin-Lin je odvedena u jedan bordel, u kome klijenti za nju plaćaju vlasniku 4 dolara na sat. Lin-Lin je praktično zatvorenik, jer ne može otići dok ne isplati svoj dug vlasniku bordela. U ovo spada i cena koja je plaćena za nju, pored kamata i izdataka. Ako Lin-Lin odbije da udovolji željama svog poslodavca, mogu je tući ili mučiti. Što je još gore, ako pokuša da pobegne, mogu je ubiti.

Sloboda za sve ljude?

Većina ljudi misli da ropstvo više ne postoji. Istina, posle brojnih konvencija, deklaracija i uredaba, u mnogim zemljama je zvanično objavljeno ukidanje ropstva. Ljudi posvuda energično izražavaju gađenje prema ropstvu. Državni zakoni zabranjuju ropstvo, a njegovo ukidanje je zajamčeno međunarodnim dokumentima — naročito gore citiranim 4. članom Univerzalne deklaracije ljudskih prava iz 1948. godine.

A ipak, ropstvo je i te kako živo i zdravo — iako je to za neke dobro čuvana tajna. Od Pnom Pena do Pariza, od Mumbaja do Brazilije, milioni naših bližnjih — muškarci, žene i deca — prisiljeni su da žive i rade kao robovi ili u uslovima sličnim ropskim. Londonsko međunarodno udruženje Anti-Slavery, najstarije udruženje na svetu koje prati situaciju što se tiče prinudnog rada i izveštava o njoj, procenjuje da broj ljudi koji su u ropstvu iznosi na stotine miliona. Zaista, na svetu danas možda postoji više robova nego što ih je ikada bilo!

Naravno, poznate slike okova, bičeva i javnih licitacija nisu tipične za današnje ropstvo. Prinudni rad, servilni brakovi, dužničko ropstvo, dečji rad i često prostitucija, samo su neki od poznatijih savremenih oblika ropstva. Robovi mogu biti konkubine, jahači kamila, sekači trske, tkalci ćilima ili graditelji puteva. Istina, ogromna većina njih nije prodata na javnoj licitaciji, ali oni zaista ne prolaze bolje od svojih prethodnika. U nekim slučajevima, njihovi životi su još tragičniji.

Koji ljudi postaju robovi? Kako dolazi do toga da postanu robovi? Šta se radi da bi im se pomoglo? Da li je na vidiku potpuno ukidanje ropstva?

 [Okvir/Slika na 4. strani]

ŠTA JE SAVREMENO ROPSTVO?

Ovo je pitanje na koje i Ujedinjene nacije nakon višegodišnjih pokušaja teško mogu da odgovore. Jedna definicija ropstva, formulisana konvencijom o ropstvu iz 1926. godine, kaže: „Ropstvo je položaj ili stanje neke osobe nad kojom se primenjuje delimična ili potpuna vlast vezana za pravo vlasništva.“ Pa ipak, ovaj izraz je podložan tumačenju. Prema novinarki Barbari Kroset, „ropstvo je epitet koji se primenjivao na slabo plaćene radnike u industrijama tekstila i sportske odeće u drugim zemljama, i na eksploatisane radnike u radionicama američkih gradova. Koristi se da osudi seks-industriju i zatvorski rad“.

Majk Dotridž, direktor međunarodnog udruženja Anti-Slavery, veruje da „budući da ropstvo izgleda uzima nove oblike — odnosno, pošto se termin primenjuje na više stanja — postoji opasnost da će njegovo značenje biti razvodnjeno ili čak umanjeno“. On smatra da se „ropstvo prepoznaje kroz vlasništvo ili dominaciju nad nečijim životom“. To uključuje prisilu i ograničavanje kretanja — što predstavlja činjenicu da „neko nije slobodan da ode, da promeni poslodavca“.

A. M. Rozental, pišući za The New York Times, zapaža: „Robovi žive ropskim životom — ubitačan rad, silovanje, glad, tortura, totalna degradacija.“ On je dodao: „Roba kupiš za pedeset dolara, tako da [poslodavcima] nije važno koliko dugo će oni opstati pre nego što se njihova tela bace u reku.“

[Izvor]

Ricardo Funari