Petra — grad isklesan u stenama

MNOGI gradovi drevnog sveta ležali su na važnim rekama čije su ih obilne vode hranile i štitile. Ali postojao je jedan grad na severozapadnoj granici Arabijske pustinje koji se istakao po tome što nije imao vode. Zvao se Petra.

U pustinjskim zemljama koje imaju izlaz na Sredozemlje, karavanski putevi povezivali su udaljene gradove kao što naši današnji autoputevi prelaze kontinente. Ali kao što su automobilima potrebne benzinske pumpe, tako su kamilama — uprkos njihovoj legendarnoj izdržljivosti — potrebna zaustavljanja radi vode. Pre dve hiljade godina, Petra je na Bliskom istoku bila čuvena kao mesto za snabdevanje vodom.

Petra se nalazila na raskrsnici dvaju važnih trgovačkih puteva. Jedan je povezivao Crveno more s Damaskom, a drugi Persijski zaliv s Gazom na Sredozemlju. Karavani iz Persijskog zaliva natovareni dragocenim tovarima začina, nedeljama su morali da se hrabro suočavaju sa surovošću Arabijske pustinje pre nego što bi konačno stigli do hladnog, uzanog kanjona — Sik — koji je bio ulaz u Petru. U Petri se mogla naći hrana i prenoćište, i što je najvažnije, hladna, osvežavajuća voda.

Naravno, građani Petre nisu ovakav komfor obezbeđivali besplatno.  Rimski istoričar Plinije izveštava da je darove trebalo dati stražarima, čuvarima kapije, sveštenicima i kraljevim slugama — pored toga što su se hrana za stoku i smeštaj plaćali. Ali previsoke cene koje su začini i parfemi dostizali u naprednim evropskim gradovima omogućile su karavanima da dolaze i pune državnu riznicu Petre.

Skladištenje vode i nadvladavanje kamenja

Samo nekih 15 centimetara kiše padne u Petri svake godine, a potoci praktično i ne postoje. Kako su ljudi Petre dobili tako dragocenu vodu za održavanje grada? Oni su isklesali kanale, rezervoare i cisterne u masivnim stenama. S vremenom je praktično svaka kap kiše, koja je pala okolo Petre, bila sakupljena i čuvana. Njihovo majstorsko poslovanje s vodom omogućilo je ljudima Petre da gaje useve, odgajaju kamile i izgrade jedan trgovački centar čiji su se trgovci obogatili tamjanom i mirom koji bi prošli kroz njihove ruke. Čak i danas, krivudavi kameni kanali prenose vodu celom dužinom Sika.

Ako kažemo da su stanovnici Petre znali kako da rukuju vodom, onda bez ustezanja možemo reći da su bili i majstori u zidanju. Samo ime Petra, što znači „gomila stena“, navodi čoveka na pomisao o kamenju. I Petra je zaista bila kamen-grad — kao nijedan drugi grad u rimskom svetu. Nabatijci, neimari grada, strpljivo su klesali svoje kuće, grobove i hramove u masivnim stenama. Crvenkaste peščane planine u kojima se Petra ugnezdila bile su baš odgovarajuće za to, i tako je do prvog veka n. e. usred pustinje iznikao jedan monumentalan grad.

Od trgovine do turizma

Pre dva milenijuma, trgovina je obogatila Petru. Ali kada su Rimljani otkrili pomorski put prema istoku, trgovina začinima preko kopna je propala i Petra je postepeno bila ostavljana pustinji. Ali delo pustinjskih zidara nije nestalo. Do dan-danas, oko pola miliona turista svake godine posećuje Jordan da bi razgledali crveni grad Petru, čije građevine još uvek svedoče o slavnoj prošlosti.

Nakon što posetilac prepešači hladan, pola kilometra dug Sik, jedan zavoj u zidovima kanjona iznenada otkriva Blago, jednu impozantnu strukturu čija je fasada isklesana iz jedne masivne litice. Malo ko će zaboraviti trenutak kada su je prvi put ugledali, najbolje čuvanu građevinu iz prvog veka. Ova građevina dobila je ime po ogromnoj kamenoj urni koja je ovenčava i u kojoj je navodno bilo nakupljeno blago i drago kamenje.

Kako se kanjon širi, turista stupa u ogroman prirodni amfiteatar od kamenih litica koje su prorešetane špiljama. Ali grobovi su ti koji privlače njegovu pažnju — grobovi uklesani u litici, grobovi tako visoki da posetioci koji se usude da uđu u njihovu mračnu unutrašnjost liče na patuljke. Kolonada i pozorište svedoče o prisustvu Rimljana u gradu tokom prvog i drugog veka.

Savremeni beduini, potomci Nabatijaca, stavljaju na raspolaganje kamile za jahanje manje energičnim turistima, prodaju suvenire ili poje svoja stada koza na česmama Petre, koje gase žeđ ljudi i životinja. Stari popločani putevi Petre još uvek su rezervisani isključivo za kamile, konje i magarce. Tako danas, grad odzvanja istim zvucima krda iz davnih dana, kada je kamila kraljevala a Petra dominirala pustinjom.

Dok sunce zalazi nad gradom, pojačavajući crvenkastu boju masivnih fasada, zamišljeni posetilac može razmišljati o lekcijama kojima nas Petra uči. Grad nesumnjivo svedoči o čovekovoj genijalnosti u očuvanju ograničenih izvora, čak i u ovako negostoljubivoj sredini. Ali takođe služi i kao podsetnik da materijalno blago može prebrzo „put neba [da] odleti“ (Poslovice 23:4, 5).

[Izvor slike na 18. strani]

Umetak: Garo Nalbandian