Torbar sa federima u nogama

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

„SVAKOG dana kad bih se vraćao iz škole, kod kapije bi me čekao Džoi, moj kengur ljubimac“, priseća se Džon. „Čim bih otvorio kapiju, on bi skočio i svojim prednjim nogama me zagrlio, a i ja bih njega. Svojim pokretima bi jedno drugom rekli: ’Drago mi je što te vidim!‘ Zatim bi Džoi poput nekog uzbuđenog psa odskočio nekoliko metara do popločane staze, skočio unazad, i to ponavljao dok ne bismo došli do kuće.“

Ljudi koji žive u australijskoj divljini imaju zakonsku dozvolu da, poput Džonove porodice, drže kengure kao ljubimce. Obično su ti kenguri siročići koji su spaseni kao bebe pošto su njihove majke izgubile život, možda dok su prelazile put. Iako je Džon svom ljubimcu dao takvo ime, „džoi“ je u stvari uobičajeni termin za bebe kengura.

Razume se, džoijeva druga porodica želi da se on brzo prilagodi i da se oseća kao kod kuće. I zato je torba među prvim stvarima koje mu nabavljaju. Izaberu neko mesto koje je zaklonjeno — i na prijatnoj udaljenosti od izvora toplote — i tu zakucaju veliku, jaku platnenu vreću sa otvorom zasečenim tako da podseća na torbu mame kengura.  Zatim u nju stavljaju džoija s flašom toplog, posebno pripremljenog mleka. Ovako se mnogim džoijima pomaže da prežive. Oni se brzo priviknu na svoju novu torbu, i uskaču u nju naglavce, kao da je to torba njihove majke.

Kako opisati kengura?

Životinje koje podižu svoje mladunce u torbi, nazivaju se torbari. Postoji otprilike 260 vrsta torbara, među kojima su kengur, koala, vombat, bandikut i oposum koji je jedina vrsta odomaćena u Severnoj Americi. Razumljivo je zašto je ranim istraživačima bilo teško da ove neobične životinje, pogotovo kengure, opišu ljudima u svojim zemljama. Britanski istraživač kapetan Džejms Kuk prvi je napisao reč „kengur“ na engleskom. On je uporedio ovu životinju sa ’hrtom koji skače kao zec ili jelen‘. Bila je to prava senzacija kada je kasnije jedan živi kengur bio izložen javnosti u Londonu.

Kenguri imaju velike uši koje samo mrdaju na glavi koja podseća na jelenovu. Njihove male ali snažne prednje noge podsećaju na ljudske ruke, pogotovo kada kengur stoji uspravno. Kenguri takođe imaju velike, mišićave bokove; dug, debeo, izvijeni rep; i naravno, ogromna stopala — karakteristika po kojoj su dobili ime, „makropodi“, što znači „duge noge“.

Veličina približno 55 vrsta makropoda varira od veličine čoveka pa sve do veličine jednog pacova. Svi makropodi imaju kratke prednje noge i duge zadnje udove koji im služe za skakanje. Crveni, sivi i evropski kenguri su najveći. Jedan mužjak crvenog kengura bio je od nosa do vrha repa dug preko 200 centimetara, a težio je 77 kilograma. Manje vrste kengura nazivaju se valabi.

Da li ste ikada videli ili čuli za kengura koji živi na drvetu? Pa, verovali ili ne, kenguri imaju „majmuna“ u porodici — kengura krošnjara. Ove kratkonoge, okretne životinje, koje žive u tropskim kišnim šumama Nove Gvineje i u severoistočnoj Australiji i kojima je tako udobno na drveću, mogu da skoče otprilike 9 metara s drveta na drvo. Noću silaze na šumsko tlo, gde se hrane uglavnom biljkama i larvama.

Brzi, graciozni, efikasni

Kada se kreću polagano, kenguri izgledaju smotano i nezgrapno. Njihov rep i kratke prednje noge postaju tronožac koji nosi svu težinu dok svoje stražnje noge guraju prema napred. Ali, oni su graciozni trkači. Kada skaču i do 50 kilometara na sat, ravnotežu održavaju svojim velikim repom. Prema The World Book Encyclopedia, „mogu da dostignu brzinu od preko 60 kilometara na sat“. Kod velikog kengura, jedan skok pri velikoj brzini može biti dug od 9 pa do 13,5 metara — skok koji bi maltene mogao da prođe kao let!

Kenguri su ne samo brzi već i efikasni u tome kako koriste energiju.  Profesor Uve Proske, s Monaš univerziteta u Melburnu (Australija), kaže da je kengurova potrošnja kiseonika energetski efikasnija pri većim brzinama, nego pri manjim. Proske je takođe izračunao da je „pri brzini od 20 kilometara na sat i brže, energija koju potroši kengur pri skakanju manja od energije koju potroši četvoronožni sisar placentaš [sisar koji se rađa potpuno razvijen, npr. pas ili jelen] slične težine, a koji trči istom brzinom“. Zahvaljujući kretanju pri kojem štedi energiju, kengur može da prelazi velike razdaljine a da se ne umori. Ali kako kengur uspeva da trči tako ekonomično?

Tajna leži u njegovim dugim ahilovim tetivama. „To je kao da kenguri skaču na federima“, kaže Proske. Slično kao i kod čovečjih listova, kengurove ahilove tetive se rastežu kada pada na zemlju a sabijaju pri skoku. Kengur u sekundi napravi isti broj skokova (npr. crveni kengur napravi otprilike dva skoka) pri različitim brzinama. Da bi išao brže, on jednostavno produži korak. Izuzetak je kada je kengur uplašen. Tada može da odmagli s nekoliko manjih, brzih skokova, jer tada ima veće ubrzanje.

Kenguri su takođe odlični plivači. Oni ne koriste samo svoje moćne noge, već dodatni pogon dobijaju i mahanjem repa. Kad ih gone psi, kenguri su poznati po tome što iskoriste svoju spretnost u vodi i skoče u neko jezerce ili reku. Svaki pas koji je dovoljno hrabar da krene za kengurom brzo bude gurnut pod vodu njegovim mišićavim prednjim nogama i petoprstnim šapama na kojima su oštre kandže. Džon, spomenut na početku, imao je dva psa koja je jedan mužjak divljeg kengura skoro udavio kada ih je namamio u jedno malo spremište vode na imanju njegove porodice.

Čudo od rođenja jednog torbara

Iako su kao odrasli žilavi i snažni, kenguri su potpuno nerazvijeni i nežni pri rođenju.  Rađaju se bez dlake, slepi i gluvi, dugački otprilike 2,5 centimetara i teški svega nekoliko grama, pri čemu više podsećaju na ružičastog crva. Ipak, zahvaljujući svojim prerano razvijenim prednjim nogama opremljenim kandžama i svom čulu mirisa, majušni „crv“ instinktivno gmiže kroz majčino krzno i penje se u njenu torbu. Kada je u torbi, hvata se za jednu od četiri sise. Kraj sise odmah nabrekne u ustima mladunca, što ga sigurno drži na tom mestu sledećih nekoliko nedelja. S obzirom na majčin način putovanja, jedan pouzdani oslonac je bez sumnje prednost! U stvari, pošto se ovom osloncu nema šta prigovoriti, rani istraživači su mislili da mladunčad rastu iz sise!

Na kraju, naravno, taj mali džoi će porasti toliko da će napustiti torbu, mada isprva samo privremeno. Međutim, posle sedam do deset meseci, kada bude potpuno odbijeno od sise, napustiće torbu trajno. Ali vratimo se u vreme kada se džoi prvi put pričvrsti za sisu, i pogledajmo još jedno čudo kengurove reprodukcije.

Nekoliko dana nakon što se novorođenče uhvati za majčinu sisu, ona se ponovo pari. Embrion nastao ovim parenjem razvija se oko nedelju dana, a onda se uspava — čeka na red, da tako kažemo — dok njegov stariji rođak nastavlja da raste u torbi. Kada stariji brat ili sestra napusti torbu, a još uvek sisa, embrion u materici ponovo počinje da se razvija. Nakon 30 dana razvitka, on se isto pripija uz sisu, ali ne uz onu koja hrani starijeg.

U tome leži još jedno čudo kengurove biologije. Majka svom mlađem džoiju daje jednu vrstu mleka, a starijem drugu. Komentarišući o ovome, Scientific American kaže: „Dve vrste mleka koje luče zasebne mlečne žlezde sasvim su različite po količini i sastavu. Kako se ovo postiže u istim hormonalnim uslovima jeste zanimljivo pitanje.“

Gde se kenguri mogu videti

Ako želite da kengure vidite u njihovoj prirodnoj sredini, morate biti spremni da napustite gradove i odete u australijsku divljinu ili u neki njen zabačeni kraj. Dok traže hranu, travu i biljčice, kenguri se mogu naći sami, kao i u manjim pa i većim grupama koje se zovu čopori, a koje predvode veliki mužjaci, bumeri. Pošto se kenguri uglavnom hrane noću, a na vrelini dana se odmaraju u hladovini (gde su prilično dobro kamuflirani), lepa prilika da ih vidite jeste rano ujutru ili u sumrak. Kada je hladnije, mogu biti aktivni i tokom dana. U svakom slučaju, obavezno ponesite teleobjektiv i dvogled — divlji kenguri su vrlo stidljive životinje.

Naravno, kengure možete videti i po mnogim zoološkim vrtovima, rezervatima divljih životinja i nacionalnim parkovima širom Australije, kao i u nekim drugim zemljama. Pošto su tu stalno s čovekom ovi kenguri su manje plašljivi, pa možete da ih malo bolje pogledate, možda čak i majku s džoijem koji gviri iz torbe. Veći džoi uvek izmami osmeh s lica kada se zagnjuri u majčinu torbu, dok mu štrkljave zadnje noge čudno štrče napolje, tako da majka podseća na prepunu pijačnu torbu. (Mladi kengur izgleda kao da je sav u nogama!) Lepi mužjak može čak da vas daruje uspravnom, dostojanstvenom pozom. Ko zna? Možete čak da vidite par velikih bumera kako stoje koliko im god to njihove duge, izvijene noge dozvoljavaju i kako imaju sparing meč — pravi kengurski boks!

Ali za mnoge, najlepši je prizor kada veliki crveni ili sivi kengur skače u punoj brzini. Istina, druge životinje mogu da trče brže ili da skoče više, ali nećete videti nijedno drugo stvorenje s tako izvanrednom kombinacijom gracioznosti i snage, koje skače samo na dve jake noge.

[Slika na 17. strani]

Tajna federa u njegovim nogama jesu duge ahilove tetive