„Nećete vi da se bijete nego Bog“

ISPRIČAO GLEN HAU

U zadnjih šest decenija, Jehovini svedoci u Kanadi vodili su mnoge pravne bitke. Njihove pobede nisu prošle nezapaženo u pravnim krugovima. Za ulogu koju sam imao u nekima od tih borbi nedavno sam dobio Nagradu za hrabru odbranu, koju dodeljuje Američko udruženje sudskih advokata. Na svečanosti uručivanja nagrade, rečeno je da su slučajevi u koje su bili uključeni Jehovini svedoci „sačinjavali važan bedem protiv izlaska države iz njenih okvira... jer su ti slučajevi stvorili jednu pravno priznatu, posredno izraženu povelju o ljudskim pravima, povelju koja je priznala i zaštitila slobode svih Kanađana“. Dozvolite da vam ispričam detalje nekih parnica i kako sam se povezao sa zakonom i Jehovinim svedocima.

GODINE 1924, moje roditelje koji su živeli u Torontu u Kanadi posetio je Džordž Riks, Istraživač Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Moja majka Besi Hau, sitna žena, pozvala ga je na razgovor. Ja sam imao pet godina, a moj brat Džo tri.

Majka je uskoro počela da posećuje sastanke Istraživača Biblije u Torontu. Godine 1929. postala je pionir, to jest punovremeni sluga, i nastavila je s tom aktivnošću sve do 1969, kad je završila svoj zemaljski život. Svojom odlučnom i neumornom službom pružila nam je odličan primer, a i mnogima je pomogla da dođu do spoznanja biblijske istine.

Moj otac Frenk Hau bio je tih čovek i u početku se protivio majčinim religioznim aktivnostima. Međutim, ona je bila mudra i pozivala je putujuće propovednike, kao što je Džordž Jang, da posete oca i porazgovaraju s njim. Tako je on s vremenom smekšao. Iako nikada nije postao Svedok, postao je veoma susretljiv posmatrajući kako biblijska istina korisno deluje na njegovu porodicu.

Odluka da služim Bogu

Srednju školu sam završio 1936. Dok sam bio tinejdžer, duhovne stvari me nisu nešto posebno zanimale. Nalazili smo se usred Velike depresije, i izgledi za zaposlenje bili su slabi. Zato sam krenuo na Univerzitet u Torontu. Godine 1940. odlučio sam da studiram pravo. Ta odluka nije iznenadila moju majku. Kad sam bio dete, ona je često u očajanju govorila: „Ovaj mali nevaljalac bi samo da se svađa! Sigurno će biti advokat!“

Četvrtog jula 1940, neposredno pre nego što sam počeo da studiram pravo, kanadska vlada je bez prethodnog upozorenja zabranila Jehovine svedoke. To je bila prekretnica u mom životu. Kad je vlada svom snagom nasrnula na ovu malu organizaciju nedužnih, poniznih ljudi, to me je uverilo da su Jehovini svedoci pravi Isusovi sledbenici. Baš kao što je on i prorekao, postali su „predmet mržnje  svih nacija zbog [njegovog] imena“ (Matej 24:9). Rešio sam da služim Božanskoj Sili koja stoji iza te organizacije. Desetog februara 1941. svoje predanje Jehovi Bogu simbolizovao sam krštenjem u vodi.

Hteo sam odmah da počnem s pionirskom službom. Međutim, Džek Natan, koji je tada predvodio u delu propovedanja u Kanadi, ohrabrio me je da završim studije prava. Tako sam diplomirao u maju 1943, a posle toga sam počeo da pionirim. U avgustu sam bio pozvan da služim u kancelariji podružnice Watch Tower Societyja u Torontu i da pomažem oko rešavanja pravnih problema s kojima su se Jehovini svedoci suočavali. Sledećeg meseca sam bio primljen u advokatsku komoru kanadske pokrajine Ontario.

Pravna odbrana dobre vesti

Drugi svetski rat je besneo, a Svedoci u Kanadi su još uvek bili pod zabranom. Muškarci i žene su zatvarani samo zato što su Jehovini svedoci. Deca su izbacivana iz škole, a neka su čak davana na usvajanje. To je bilo zato što nisu želeli da se angažuju u nacionalističkim oblicima obožavanja, kao što je pozdravljanje zastave ili pevanje nacionalne himne. Profesor Vilijam Kaplan, koji je napisao knjigu pod nazivom State and Salvation: The Jehovah’s Witnesses and Their Fight for Civil Rights (Država i spasenje: Jehovini svedoci i njihova borba za građanska prava), rekao je da su „Svedoci javno klevetani i da su ih napadali i država i pojedinci, odnosno netolerantna vlada i otvoreno neprijateljski raspoloženi građani obuzeti strašću i ratnim patriotizmom“.

Svedoci su bezuspešno nastojali da se zabrana ukine. Onda je 14. oktobra 1943. zabrana iznenada poništena. Ipak, Svedoci su i dalje bili u zatvorima i radnim logorima, deca još uvek nisu mogla da idu u državne škole, a zabrana je ostala na snazi za Watch Tower Bible and Tract Society i za International Bible Students Association — korporaciju koja je bila vlasnik naših objekata u Torontu.

Krajem 1943. otišao sam za Njujork zajedno s Persijem Čapmanom, slugom Kanadske podružnice, kako bismo se posavetovali s Natanom Norom, tadašnjim predsednikom Watch Tower Societyja, i Hejdenom Kovingtonom, potpredsednikom i pravnim zastupnikom naše Zajednice. Brat Kovington je imao ogromno iskustvo u oblasti prava. Dobio je neverovatnih 36 od 45 žalbi na Vrhovnom sudu Sjedinjenih Država.

Olakšanje za Svedoke u Kanadi dolazilo je polako. Objekti podružnice u  Torontu vraćeni su 1944, tako da su se mogli vratiti i oni koji su tu služili pre zabrane. Godine 1945. najviši sud pokrajine Ontario objavio je da decu ne treba prisiljavati da učestvuju u priredbama na koje imaju prigovor savesti. Taj sud je naredio da deca izbačena iz škola moraju da se prime nazad u školu. Na kraju je 1946. kanadska vlada oslobodila sve Svedoke iz radnih logora. Pod vođstvom brata Kovingtona, naučio sam kako da se u tim slučajevima borim hrabro i odlučno, ali iznad svega, uz oslanjanje na Jehovu.

Bitka u Kvibeku

Premda se religiozna sloboda Jehovinih svedoka sada poštovala u većem delu Kanade, postojao je jedan izuzetak — katolička pokrajina Kvibek u kojoj se govori francuski. Rimokatolička crkva je direktno kontrolisala ovu pokrajinu više od 300 godina. Sveštenstvo je vodilo ili kontrolisalo škole, bolnice i većinu javnih službi. Čak je postojala stolica za katoličkog kardinala odmah do predsedavajućeg u zakonodavnom telu Kvibeka!

Premijer i državni tužilac Kvibeka, Moris Diplesi, bio je diktator koji je, prema rečima kvibečkog istoričara Žerara Peletjea, ovoj pokrajini nametnuo „dvadesetogodišnju vladavinu laži, nepravde i korupcije, sistematsku zloupotrebu vlasti, dominaciju uskogrudih ljudi i trijumf gluposti“. Diplesi je svoju političku vlast učvrstio radeći u dosluhu s rimokatoličkim kardinalom Vilnevom.

Početkom 1940-ih u Kvibeku je bilo 300 Svedoka. Mnogi od njih, među njima i moj brat Džo, bili su pioniri iz drugih delova Kanade. Dok se delo propovedanja u Kvibeku ubrzavalo, lokalna policija se pod pritiskom sveštenstva osvećivala tako što je Svedoke kinjila stalnim hapšenjima i tako što je trgovinske propise na pogrešan način primenjivala na naše religiozne aktivnosti.

Toliko često sam putovao iz Toronta za Kvibek da sam se na kraju tamo i preselio kako bih pomagao advokatima koji nisu bili Svedoci, a koji su zastupali našu hrišćansku braću i sestre. Moj prvi posao svakog dana sastojao se u tome da saznam koliko je braće prethodnog dana bilo uhapšeno i da požurim u lokalnu sudnicu kako bih se dogovorio oko kaucije. Na sreću, jedan imućni Svedok, Frank Ronkareli, platio je kauciju u mnogim takvim slučajevima.

Od 1944. do 1946, broj tužbi zbog navodnog kršenja lokalnog zakona skočio je sa 40 na 800! Ne samo što su državne vlasti stalno hapsile i kinjile Svedoke već ih je napadala i neobuzdana rulja, nahuškana od katoličkog sveštenstva.

U Montrealu je 2. i 3. novembra 1946. održan jedan poseban sastanak kako bismo se pozabavili ovom kritičnom situacijom. Brat Nor je održao zadnji govor, pod naslovom „Šta da radimo?“ Svi prisutni su bili oduševljeni kad su čuli odgovor — on je glasno pročitao sada već istorijski dokument Snažna mržnja Kvibeka prema Bogu, Hristu i slobodi jeste sramota za celu Kanadu. Bio je to žestok traktat od četiri strane — jedan detaljan ekspoze sa imenima, datumima i mestima izgreda na koje je huškalo sveštenstvo,  ekspoze o policijskoj brutalnosti, hapšenjima i nasilju rulje nad Jehovinim svedocima u Kvibeku. Samo 12 dana kasnije počela je distribucija po celoj Kanadi.

Za par dana, Diplesi je javno objavio „rat bez milosti“ protiv Jehovinih svedoka. Ali, nesvesno je delovao u našu korist. Kako to? Tako što je naložio da svako ko distribuiše Snažnu mržnju Kvibeka bude optužen za pobunu — što je veoma ozbiljan zločin zbog kojeg bismo mogli doći na sudove u Kvibeku i na Vrhovni sud Kanade. U svom besu, Diplesi je nesmotreno zanemario tu posledicu. Onda je lično naredio da se Franku Ronkareliju, koji je uglavnom plaćao kaucije za nas, oduzme dozvola za točenje alkohola. Pošto više nije imao vina, brat Ronkareli je za par meseci morao da zatvori svoj lepi restoran u Montrealu, i tako je pretrpeo finansijski krah.

Bilo je sve više hapšenja. Umesto 800 tužbi, uskoro ih je protiv nas podignuto 1 600. Mnogi advokati i sudije su se žalili da svi ti slučajevi Jehovinih svedoka blokiraju rad sudova Kvibeka. Odgovarajući na to, predložili smo jedno jednostavno rešenje: neka policija hapsi kriminalce, a ne hrišćane. Time bi se problem rešio!

Dva hrabra jevrejska advokata, A. L. Stajn iz Montreala i Sem S. Bard iz grada Kvibeka, pomagali su nam tako što su nas zastupali u mnogim slučajevima, posebno pre nego što sam bio primljen u advokatsku komoru Kvibeka 1949. Pjer Eliot Trudo, koji je kasnije postao premijer Kanade, napisao je da su Jehovini svedoci u Kvibeku bili „ismevani, progonjeni i omrznuti od celog našeg društva; ali su pravnim sredstvima uspeli da se bore protiv crkve, vlade, države, policije i javnog mnjenja“.

Stav koji su imali sudovi u Kvibeku mogao se videti iz toga kako su se poneli prema mom bratu Džou. On je bio optužen da narušava mir. Honorarni sudija okružnog suda Žan Mersije ga je osudio na maksimalnu kaznu od 60 dana zatvora. Onda je potpuno izgubivši kontrolu nad sobom povikao sa svoje stolice kako bi voleo kad bi Džoa mogao da pošalje na doživotnu robiju!

Jedne novine su rekle da je Mersije dao nalog policiji u Kvibeku da „odmah uhapsi svakoga za koga zna ili sumnja da je Svedok“. Takvo ponašanje je samo potvrdilo da su istinite optužbe iznesene u našem traktatu Snažna mržnja Kvibeka. Evo nekih tipičnih naslova iz kanadskih novina izvan Kvibeka: „U Kvibek se vraća mračno doba“ (The Toronto Star), „Povratak Inkvizicije“ (The Globe and Mail, Toronto), „Zadah fašizma“ (The Gazette, Glejs Bej, Nova Škotska).

Odbrana od optužbe za pobunu

Godine 1947. pomagao sam g. Stajnu u našem prvom slučaju odbrane od optužbe za pobunu koji je došao na sud, u slučaju Emea Bušera. Eme je distribuisao neke traktate blizu svoje kuće. Na njegovom suđenju smo dokazali da u traktatu Snažna mržnja Kvibeka nema laži već da on samo koristi snažne reči u znak protesta zbog okrutnosti prema Jehovinim svedocima. Pokazali smo da protiv počinitelja tih  svireposti nikada nisu podignute nikakve optužbe. Eme je bio optužen samo zato što je javnost informisao o tome. Optužba je u suštini zauzela sledeći stav: zločin je govoriti istinu!

Sudovi Kvibeka su se oslanjali na jednu nejasnu, 350 godina staru definiciju „pobune“, u kojoj se navodi da svako ko kritikuje vlast može biti osuđen kao zločinac. I Diplesi se oslanjao na tu definiciju da bi suzbio kritike na račun svog režima. Međutim, Vrhovni sud Kanade je 1950. prihvatio naš tužbeni prigovor da u jednoj savremenoj demokratiji, „pobuna“ povlači za sobom izazivanje nasilja ili ustanka protiv vlasti. U traktatu Snažna mržnja Kvibeka nije bilo takvih izazivanja i stoga je on predstavljao zakonski oblik slobode izražavanja. Ovom jednom značajnom odlukom, sve 123 tužbe na pobunu jednostavno su nestale! Iz prve ruke sam video kako nam je Jehova dao tu pobedu.

Borba protiv cenzure

Grad Kvibek je imao jednu uredbu kojom je zabranjena distribucija literature bez dozvole šefa policije. To je bila direktna cenzura, a time i kršenje verske slobode. Lorije Somijer, koji je tada služio kao putujući nadglednik, bio je na osnovu ove uredbe strpan u zatvor na tri meseca i optužen za još mnoge stvari.

Godine 1947. u ime brata Somijera je pokrenuta građanska parnica kako bi se gradu Kvibeku zabranilo da svoju uredbu primenjuje protiv Jehovinih svedoka. Sudovi Kvibeka su presudili protiv nas, a mi smo se opet žalili Vrhovnom sudu Kanade. U oktobru 1953, posle sedmodnevnog saslušanja pred svih devet sudija tog Suda, odobren je naš zahtev za sudski nalog. Sud je priznao da je javno distribuisanje štampanih biblijskih propovedi sastavni deo hrišćanskog obožavanja Jehovinih svedoka i da je zato ustavom zaštićeno od cenzure.

Tako je u slučaju Bušer rešeno da ono što Jehovini svedoci govore nije protivzakonito; ali u odluci slučaja Somijer utvrđeno je kako i kada mogu govoriti. Pobeda u slučaju Somijer dovela je do poništavanja preko 1 100 tužbi za kršenje uredbe u Kvibeku. U Montrealu je zbog potpunog nedostatka dokaza takođe bilo povučeno preko 500 tužbi. Uskoro je celokupan dosije o tome bio čist — u Kvibeku nije ostala više nijedna tužba!

Diplesijev zadnji napad

Pošto više nije imao nijedan zakon koji bi mogao da upotrebi protiv Jehovinih svedoka, Diplesi je početkom januara 1954. uveo u zakonodavstvo jedan novi zakon, Nacrt zakona br. 38, koji su mediji opisali kao ’zakon protiv Jehovinih svedoka‘. U njemu je stajalo da oni koji sumnjaju da bilo ko namerava da izjavi nešto što je „uvredljivo ili pogrdno“ mogu podneti tužbu bez ikakvog dokaza. Kao državni tužilac, Diplesi je tada mogao izdati sudski nalog kojim se optuženoj osobi zabranjuje davanje ikakve izjave za javnost. Kad je protiv nekoga bio izdat ovakav sudski nalog, svim članovima crkve kojoj je pripadala ta osoba bilo je isto tako zabranjeno da govore. Pored toga, sve Biblije i religiozna literatura koja pripada toj crkvi bili bi zaplenjeni i uništeni, i sva mesta za obožavanje bila bi zatvorena dok se slučaj ne reši, a to je moglo da potraje godinama.

Nacrt zakona br. 38 bio je kopija jednog zakona izmišljenog u 15. veku za vreme španske inkvizicije pod Torkemadom. Optužena osoba i svi njeni istomišljenici izgubili bi sva građanska prava bez ikakvog dokaza o zločinu. S obzirom na Nacrt zakona br. 38, štampa je objavila da je policija u toj pokrajini dobila nalog da zatvori sve Dvorane Kraljevstva Jehovinih svedoka i da zapleni i uništi njihove Biblije i drugu literaturu. Suočeni s ovom monstruoznom pretnjom, Jehovini svedoci su iz ove pokrajine uklonili sve svoje religiozne publikacije. Međutim, nastavili su sa svojim javnim delom propovedanja ali su sa sobom nosili samo svoj lični primerak Biblije.

 Ovaj Nacrt je postao zakon 28. januara 1954. Ja sam 29. januara, u 9 ujutro, bio na vratima sudnice da podnesem tužbu u korist svih Jehovinih svedoka u pokrajini Kvibek, tražeći trajni nalog protiv ovog zakona pre nego što bi Diplesi mogao da ga upotrebi. Sudija nije izdao privremeni nalog zato što Zakon br. 38 još nije bio upotrebljen. Ali rekao je da ako vlada pokuša da ga upotrebi, mogu da dođem kod njega radi zaštite. Tako je sudijina reakcija imala isti efekat kao i privremeni nalog, jer čim bi Diplesi čak i pokušao da primeni taj zakon, bio bi zaustavljen!

U narednoj nedelji, čekali smo da vidimo hoće li policija preduzeti ikakvu akciju po ovom novom zakonu. Ništa se nije desilo! Da bih ustanovio zašto je to bilo tako, organizovao sam jednu probu. Dve pionirke, Viktorija Dugaluk (kasnije Stil) i Elen Dugaluk (kasnije Simkoks), išle su od kuće do kuće s literaturom u Duplesijevom rodnom gradu Troa-Rivijeru. Opet nije bilo nikakvog reagovanja. Dok su ove sestre bile u službi, poslao sam Lorijea Somijera da telefonira lokalnoj policiji. On se anonimno žalio da Jehovini svedoci propovedaju i da policija ne primenjuje Diplesijev novi zakon.

Dežurni policajac je posramljeno rekao: „Da, znamo da je taj zakon donesen; ali Jehovini svedoci su sutradan dobili nalog protiv nas, tako da ne možemo ništa da učinimo.“ Smesta smo našu literaturu vratili u pokrajinu, i u narednih deset godina u kojima je ovaj slučaj rešavan na višim sudovima, naše delo propovedanja se odvijalo uspešno.

Pored ovog naloga, nastojali smo i da se Nacrt zakona br. 38 proglasi neustavnim. Da bismo dokazali da je taj zakon usmeren direktno protiv Jehovinih svedoka, odlučili smo se na jedan odvažan korak — da samom Diplesiju pošaljemo sudski poziv, nateravši ga da prisustvuje suđenju i iznese dokaze. Ispitivao sam ga unakrsno dva i po sata. Više puta sam ga suočio s njegovim izjavama u javnosti o „ratu bez milosti protiv Jehovinih svedoka“ i s izjavom da će Nacrt zakona br. 38 značiti kraj za Jehovine svedoke u Kvibeku. Sav besan, napao je mene lično: „Mladiću, vi ste veoma drski!“

„Gospodine Diplesi“, odgovorio sam, „ako ćemo o tome ko je kakav, i ja bih imao nešto da kažem. Ali pošto moramo da obavimo ovaj ozbiljan zadatak, da li biste molim vas objasnili sudu zašto niste odgovorili na zadnje pitanje.“

Godine 1964, pobijao sam Nacrt zakona br. 38 na Vrhovnom sudu Kanade. Ali oni nisu doneli odluku o njegovoj neustavnosti zato što se taj zakon nikada nije upotrebio. Međutim, tada je Diplesi već bio mrtav, tako da više nikome nije ni bilo stalo do Nacrta br. 38. Nikada nije bio upotrebljen ni protiv Jehovinih svedoka ni protiv bilo koga drugog.

Kratko pre nego što je Diplesi umro 1959, Vrhovni sud Kanade mu je naredio da plati odštetu bratu Ronkareliju zato što mu je nezakonito oduzeo dozvolu za točenje alkohola. Od tada su mnogi ljudi u Kvibeku postali veoma prijateljski nastrojeni prema nama. Broj Svedoka u toj pokrajini porastao je sa 300 godine 1943, na preko 33 000 koliko ih ima danas, prema jednom državnom popisu. Jehovini svedoci su sada navedeni kao četvrta religiozna grupa po veličini u toj pokrajini. Smatram da te pravne pobede i uspešna služba Jehovinih svedoka nisu dostignuća nijednog čoveka. Baš suprotno, za mene je to dokaz da Jehova daje pobedu, jer je bitka njegova a ne naša (2. Letopisa 20:15).

Promena okolnosti

Godine 1954. oženio sam se jednom šarmantnom pionirkom iz Engleske, Margaret Bigel, i zajedno smo počeli da pionirimo. Ja sam i dalje vodio sudske slučajeve u ime Jehovinih svedoka u Kanadi i u Sjedinjenim Državama i služio sam kao savetnik za neke slučajeve u Evropi i Australiji. Margaret je postala moja sekretarica i mnogo godina mi je bila  od neprocenjive pomoći. Godine 1984. vratili smo se u Kanadsku podružnicu gde sam pomogao da se opet osnuje Pravno odeljenje. Nažalost, Margaret je 1987. umrla od raka.

Kad mi je 1969. umrla majka, moj brat Džo i njegova žena Elsi, koji su se školovali za misionare u devetom razredu Biblijske škole Gilead Watchtowera, doveli su oca u svoj dom i brinuli za njega do njegove smrti 16 godina kasnije. Na taj samopožrtvovan način omogućili su mi da ostanem u punovremenoj službi, i za to ću im uvek biti zahvalan.

Daljnje bitke

Kako su godine prolazile, promenila se i priroda pravnih bitaka Jehovinih svedoka. Mnogi slučajevi su uključivali obezbeđivanje lokacija i dozvola za Dvorane Kraljevstva i Kongresne dvorane. U drugima se radilo o raspravama oko starateljstva nad decom, u kojima su roditelji koji nisu Svedoci koristili religioznu netrpeljivost kako bi dobili potpuno starateljstvo ili ograničili roditelje koji su Svedoci da vlastitu decu poučavaju korisnim religioznim uverenjima i običajima.

Američki advokat Linda Mening došla je u Kanadsku podružnicu 1989. kako bi privremeno pružala pravnu pomoć. Uzeli smo se u novembru te godine i od tada radosno zajedno služimo ovde.

U 1990-im sam zajedno s Džonom Bernsom, još jednim advokatom ovde u Kanadskoj podružnici, bio u Japanu kako bismo pomogli našoj hrišćanskoj braći da dobiju jedan ustavni slučaj u kome se radilo o pravu jednog učenika da ne prisustvuje časovima borilačkih veština koji su u njegovoj školi bili obavezni. Takođe smo imali jednu pobedu u slučaju prava odrasle osobe da odbije transfuziju krvi.

Onda smo Linda i ja 1995. i 1996. imali prednost da pet meseci provedemo u Singapuru zbog zabrane Jehovinih svedoka u toj zemlji i tužbi koje su usledile nakon toga. Branio sam 64 muškaraca, žena i omladinaca koji su krivično gonjeni zato što su prisustvovali hrišćanskim sastancima i posedovali Biblije i religioznu literaturu. Nismo dobili te slučajeve, ali smo videli kako Jehova jača svoje verne sluge da istraju verno i radosno.

Zahvalan sam za svoj udeo

Sada imam 80 godina i drago mi je što imam dobro zdravlje i što i dalje mogu da učestvujem u pravnim bitkama Jehovinog naroda. I dalje sam spreman da kad god treba pođem u sudnicu i zauzmem se za pravedne stvari. Zadovoljstvo mi je što sam video kako je broj Svedoka u Kanadi porastao sa 4 000 koliko nas je bilo 1940. na 111 000 koliko nas je danas. Ljudi i događaji se menjaju, ali Jehova čini da njegov narod uvek ide napred i zasigurava da duhovno napreduje.

Ima li još uvek problema? Ima, ali Jehovina Reč nas uverava: „Svako će oružje protiv tebe tupo biti“ (Isaija 54:17). Nakon više od 56 godina koje sam proveo u punovremenoj službi, ’braneći i zakonski utvrđujući dobru vest‘, mogu da posvedočim da je ovo Isaijino proročanstvo i te kako istinito! (Filipljanima 1:7).

[Slika na 19. strani]

S mlađim bratom i našim roditeljima

[Slika na 19. strani]

Hejden Kovington, pravni savetnik

[Slika na 19. strani]

S Natanom Norom

[Slika na 20. strani]

Diplesi kleči pred kardinalom Vilnevom

[Izvor]

Photo by W. R. Edwards

[Slike na stranama 20, 21]

Frank Ronkareli

[Izvor]

Ljubaznošću Canada Wide

[Slike na 21. strani]

Eme Bušer

[Slika na 24. strani]

S kolegama advokatima Džonom Bernsom i mojom ženom Lindom