Loidin put iz sveta tišine

Ispričala Loidina majka

K AO i svaka trudnica, brinula sam se da se moja beba ne rodi s nekim nedostacima. I pored toga, nisam bila spremna na srceparajući plač Loide, mog trećeg deteta, kada je došla na svet. Lekar je nesmotreno, akušerskim kleštima slomio njenu ključnu kost. Nekoliko nedelja posle korektivne operacije, Loida je poslata kući. Međutim, naša radost je kratko trajala.

Tokom narednih nekoliko meseci, postalo je očigledno da je u pitanju nešto ozbiljno. Lekovi koje je dobijala doveli su do neželjenih efekata — groznice, dijareje i grčeva — a lečenje tih simptoma je izgleda samo pogoršalo stanje. Ubrzo nije mogla da kontroliše pokrete tela. Na kraju su nam doktori rekli da Loida ima cerebralnu paralizu. Rekli su da nikada neće prohodati niti progovoriti — pa čak da nas neće ni razumeti.

Prvi pokušaji komunikacije

Uprkos sumornim predviđanjima, ipak sam imala osećaj da bi Loida mogla da razume mnogo toga. Zato sam joj čitala jednostavne knjige i pokušavala da je naučim abecedu. Ali ona nije mogla da govori, niti da na bilo koji način pokaže da je svesna onoga što joj kažem. Nikako nisam mogla da znam šta je razumela, i da li je uopšte nešto razumela.

Kako su godine prolazile, izgledalo je da moj trud da poučim Loidu nema skoro nikakav uspeh. Ali još uvek sam provodila mnoge sate čitajući joj. Uključili smo je čak i u naš porodični studij s Noemi, našom najmlađom ćerkom i koristili smo knjige Slušati Velikog Učitelja i Moja knjiga biblijskih priča. a Mnoga poglavlja iz ovih knjiga sam više puta čitala Loidi.

Stvarno je frustrirajuće kada ne možete da komunicirate s nekim koga volite. Kada bih odvela Loidu u park, ona bi neutešno plakala. Zašto? Činilo mi se da je patila zbog toga što nije mogla da trči i da se igra kao i ostala deca. Jednom prilikom je briznula u plač kada mi je njena sestra pročitala nešto iz jednog školskog udžbenika. Bilo je očigledno da je nešto muči, ali nisam imala pojma šta bi to moglo da bude. Loida je mogla da izgovori samo nekoliko neartikulisanih glasova kojima je ukazivala na svoje osnovne potrebe za hranom, vodom, krevetom ili toaletom.

U devetoj godini je počela da pohađa jednu školu za decu s posebnim potrebama.  Međutim, u naredne tri godine stanje joj se pogoršalo. Plašila se da učini čak i samo nekoliko koraka bez nečije pomoći, i skoro da je prestala da izgovara bilo kakve glasove. Suprug i ja smo odlučili da bi bilo bolje da joj pružimo obrazovanje kod kuće.

U narednih šest godina, poučavala sam Loidu što sam bolje mogla. Ispisivala sam slova na jednoj školskoj tabli, nadajući se da će ih ona prepisati. Moj trud je bio uzaludan. Da li je problem bio u tome što nije shvatala ili što nije mogla da kontroliše pokrete ruku?

Kada je napunila 18 godina, postalo je tako teško izlaziti na kraj s njom, zato sam se usrdno molila Jehovi preklinjući ga da mi pomogne da komuniciram s mojom ćerkom. Odgovor na molitvu je stigao na jedan neobičan način.

Prekidanje tišine

Prekretnica je nastupila kada su ćerke preuređivale našu spavaću sobu. Pre nego što će skinuti stare tapete, Noemi je ispisala neka imena na zidu — imena iz Biblije i imena prijatelja i članova porodice. Iz radoznalosti, moja ćerka Rut je pitala Loidu da li zna gde piše „Jehova“. Na opšte iznenađenje, Loida je prišla zidu i naslonila glavu pored mesta gde se nalazilo Božje ime. Rut se pitala da li bi Loida mogla da prepozna i druga imena, zato ju je ispitala. Bila je zaprepašćena jer je Loida mogla da prepozna sva imena — čak i ona koja nikada ranije nije videla napisana! Rut je pozvala čitavu porodicu da se sami uvere. Loida je znala da čita!

S vremenom smo pronašli metodu koja će pomoći Loidi da „priča“ s nama. Zakačili smo slova abecede na zid našeg dugačkog hodnika. Stavljanje manjih slova na ručno napravljenu tablu ne bi išlo, pošto Loida ne može dovoljno da kontroliše ruke da bi pokazala svako slovo. Zato kad hoće da komunicira, ona izgovara reči tako što ode do željenog slova koje se nalazi na zidu. Kao što možete pretpostaviti, to je prilično zamorno. U stvari, ona mora da hoda kilometrima da bi saopštila jednu jedinu stvar, i za to su joj potrebni sati!

I pored svega toga, Loida je oduševljena što može da „razgovara“ s nama. U stvari, prvo nam je rekla: „Tako sam srećna što sad, zahvaljujući Jehovi, mogu da komuniciram.“ Potpuno zapanjeni, pitali smo je: „Šta si radila po ceo dan dok si sedela?“ Rekla je da je smišljala šta bi volela da nam kaže kad bi mogla. Rekla je da je 18 godina čeznula da priča s nama. „Kada je Rut krenula u školu“, rekla je, „sama sam čitala školske udžbenike. Pomerala sam usne i ispuštala neke glasove, ali vi me niste mogli razumeti. Zato sam često plakala.“

Kroz plač sam joj se izvinila što je nisam bolje razumela. Ona je uzvratila: „Ti si dobra majka i nikad nisi odustajala. Uvek sam bila srećna pokraj tebe. Mnogo te volim. Zato nemoj više da plačeš. U redu?“

Duhovni napredak

Loida je već imala biblijsko spoznanje, i naučila je napamet neke biblijske stihove. Ubrzo nam je rekla da želi da komentariše na skupštinskom Studiju Kule stražare, biblijskoj diskusiji u vidu pitanja i odgovora. Kako to radi? Neko od nas joj pročita ceo članak. Onda Loida  izabere pitanje na koje želi da odgovori. Mi zapišemo njen komentar onako kako ga je ona sročila. Zatim na sastanku neko od nas pročita Loidin komentar. „Oduševljena sam što mogu da učestvujem“, rekla nam je jednom, „jer tako osećam da sam deo skupštine.“

Kada je imala 20 godina, Loida je izrazila želju da se krsti. Kada su je pitali da li zna šta znači predati se Jehovi, odgovorila je da je to uradila još pre sedam godina — kada je imala samo 13. „Pomolila sam se Jehovi“, rekla je, „i kazala da želim zauvek da mu služim.“ Loida je, 2. avgusta 1997, simbolizovala svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. „Zahvaljujući Jehovi“, rekla nam je, „ostvarila se moja najveća želja!“

Loida voli da razgovara s rođacima i komšijama o Božjem Kraljevstvu. Katkad nam se pridruži dok propovedamo ljudima na ulici. Takođe pripremi jedno pismo koje ostavimo pred vratima ukoliko nikog ne nađemo kod kuće. Naročito je zainteresovana za stare i bolesne osobe. Na primer, u našoj skupštini imamo sestru kojoj je amputirana noga. „Znam šta znači kad neko ne može da hoda“, rekla nam je i pripremila jedno ohrabrujuće pismo za tu sestru. Zatim, tu je i Hairo, jedan dečko iz druge skupštine, koji je praktično paralizovan od glave pa naniže. Kada je čula za njegovo teško stanje, Loida mu je napisala pismo. U njemu je delimično stajalo: „Jehova će nas uskoro isceliti. U raju neće biti patnje. Tad ću te pozvati da se trkamo. Smejem se jer će to biti veoma zabavno. Zar nije divno razmišljati o tome da ćemo biti onakvi kakvima nas je Jehova stvorio, bez bolesti?“

Pomoć da istraje

Sada razumem mnogo toga u vezi s Loidinim ranijim ponašanjem koje me je obično zbunjivalo. Primera radi, ona kaže da nije volela da je grlimo dok je bila mala jer je bila tako frustrirana. „Izgledalo je tako nepravedno što moje sestre mogu da govore i uče, a ja ne mogu“, rekla je. „Bila sam tako ljuta. Bilo je trenutaka kada sam poželela da me nema.“

I pored toga što je dobila mogućnost da komunicira, Loida se suočava s mnogim izazovima. Na primer, skoro svakog meseca ima seriju grčeva kad izgleda kao da će se ugušiti i kada joj se ruke i noge nekontrolisano pomeraju. Osim toga, bilo kakva infekcija — čak i obična prehlada — mnogo je iscrpi. Ponekad zbog svog stanja padne u depresiju. Šta joj pomaže da izdrži? Pa, neka vam ona svojim rečima kaže:

„Molitva mi je ogromna pomoć. Tako sam srećna kada pričam s Jehovom, kada osećam da sam bliska s njim. Takođe sam zahvalna za ljubav i pažnju drugih u Dvorani Kraljevstva. Veoma sam srećna što su me, uprkos mojim fizičkim problemima odgajali predivni roditelji koji me mnogo vole. Nikad neću zaboraviti ono što su moje sestre učinile za mene. Ona divna slova na zidu su mi spasla život. Bez Jehovine ljubavi i ljubavi moje porodice moj život ne bi imao nikakvog smisla.“

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Loida sa svojom porodicom