Anakonda — da li skida veo s nekih tajni?

Od saradnika iz odeljenja za pisanje Probudite se!

NE ZNAM za vas, ali mene velike zmije toliko fasciniraju kao retko koja životinja. A kada govorimo o velikim zmijama, onda govorimo o anakondama, članovima porodice životinja Boidae. Interesantno je da se, uprkos njihovim ogromnim proporcijama, malo toga znalo o njihovom ponašanju — to jest, sve donedavno.

Biolog Hesus A. Rivas i istraživači iz Društva za očuvanje divljih životinja (WCS) iz Njujorka prvi put su 1992. počeli da proučavaju ove džinove u prirodi. a Kada sam pročitao da je ovo šest godina dugo terensko izučavanje, u močvarnoj regiji Venecuele, iznelo na sunce neke nove činjenice, zapitao sam se šta bi to moglo da bude. Danas ću pokušati da otkrijem.

O imenima i vrstama

Popodne je sunčano i ja napuštam svoju kancelariju u Bruklinu i odlazim ka sedištu WCS-a koje se nalazi u njujorškom zoološkom vrtu Bronks. Već sam dovoljno istraživao tako da o anakondama već nešto znam.

Iako izgleda čudno, naziv anakonda možda ima svoje korene daleko od Južne Amerike, domovine ove životinje. Neki kažu da on potiče od tamilske reči janai, koja znači „slon“, i reči kolra, koja znači „ubica“. Drugi misle da je on nastao od singalske reči henakandja (hena, što znači „sevanje“, i kanda, što znači „deblo“). Ove singalske reči — koje su prvobitno korišćene za pitone na Šri Lanki — verovatno su u Južnu Ameriku iz Azije doneli portugalski trgovci.

 Kad govorimo o pogrešnim imenima, čak i anakondin zvaničan naziv, Eunectes murinus, nije sasvim tačan. Eunectes znači „dobar plivač“ — i to ona stvarno i jeste. Ali murinus znači „boja miša“. Za zmiju koja ima maslinastozelenu kožu, ovaj naziv „izgleda nije baš prikladan“, zapaža jedno referalno delo.

Još nešto treba spomenuti što se tiče naučnih imena i podela kod ove životinje. U literaturi se obično kaže da postoje dve vrste anakondi. Jedna je predmet ovog članka — zelena anakonda, ili vodena boa, koja gmiže uglavnom u močvarama Amazona, kotlini Orinoka i u oblasti Gijane. Druga je manja, žuta anakonda (E. notaeus), stanovnik Paragvaja, južnog Brazila i severne Argentine.

Susret sa stručnjakom

Evo me u zoološkom vrtu Bronks. Ovaj park divljih životinja koji pokriva 107 šumovitih hektara udomljava više od 4 000 životinja, među kojima su i desetak anakondi. Obučen u uniformu kaki boje, Vilijam Holmstrom iz odeljenja za herpetologiju (proučavanje gmizavaca) WCS-a, čeka me na ulazu u zoološki vrt. Gospodin Holmstrom — Njujorčanin od 51 godine, s naočarima, brkovima i nasmejanim licem — jeste upravnik za kolekciju u odeljenju za reptile, i učestvovao je u proučavanju anakondi na otvorenom, u Venecueli. Naučnici, kako on kaže, sada priznaju postojanje treće vrste anakondi (E. deschauenseei), stanovnica severnog Brazila i priobalne Francuske Gvijane. b Ovog popodneva g. Holmstrom biće moj stručni vodič.

Nije bilo potrebno mnogo da shvatim da moj vodič toliko voli zmije, baš kao što drugi vole pudlice ili tigraste papige. Priča mi da je, dok je još bio dete, dom njegovih roditelja bio sklonište za daždevnjake, žabe i slične životinje. „Otac ih je voleo. Majka ih je tolerisala.“ Nema potrebe reći da se g. Holmstrom metnuo na oca.

Impresivne dimenzije i drastične razlike

U 100 godina staroj kući za gmizavce stojimo nas dvojica ispred jednog ograđenog prostora u kom se čuvaju anakonde. Iako gledam u životinju koju sam i očekivao da vidim, ipak ne mogu da se čudom načudim. Divim se njenoj prirodnoj veličini i neobičnim proporcijama. Njena tuponosasta glava, veća od čovečje šake, izgleda patuljasto naspram njenog masivnog tela. Moj vodič mi kaže da je ovaj frapantni gmizavac ženka duga 5 metara, a teška oko 80 kilograma. Iako je njeno telo debelo skoro kao telefonski stub, saznao sam da je ona samo „drugoligaš“ u poređenju sa svetskim rekorderom — bucmastom ženkom uhvaćenom 1960. koja je, kako je bilo procenjeno, težila bezmalo 227 kilograma!

Mužjaci anakonde mogu samo da sanjaju o takvim impresivnim dimenzijama. Iako su herpetolozi znali da su mužjaci manji od ženki, terensko istraživanje je otkrilo da su mužjaci toliko mali da izgledaju kao minijaturna verzija ženki. U stvari, ovo proučavanje je pokazalo  da su ženke u proseku pet puta veće od mužjaka. Ta temeljna razlika u veličini između polova može da zavara, kao što je to biolog Hesus Rivas otkrio. On je nekada kao ljubimca čuvao bebu anakonde, ali se uvek pitao zašto ga taj mali stalno ujeda. Tek tokom ovog terenskog istraživanja njemu je sinulo da je on u stvari čuvao potpuno odraslog i razdraženog mužjaka!

Traži se! — nagrada čeka

Iako je anakondin obim njena istaknuta odlika, dužina je jednako impresivna. Istina, anakonde nisu tako džinovske kao što ih Holivud opisuje — u jednom filmu prikazana je 12 metara duga anakonda — ali sama pomisao na njihovu maksimalnu dužinu, od otprilike 9 metara, već je dovoljna da oduzme dah.

Takvih anakondi ima tu i tamo. Najduža ženka uhvaćena tokom ovog istraživanja bila je teškaš od 90 kilograma i 5 metara dužine. U stvari, veće anakonde je tako teško pronaći da nagrada od 1 000 američkih dolara, koju je njujorško zoološko društvo (preteča WCS-a) ponudilo pre oko 90 godina za bilo koju živu zmiju dužu od 9,2 metra, do današnjeg dana nije isplaćena. „Dva-tri puta godišnje nas iz Južne Amerike zovu ljudi koji traže nagradu“, kaže g. Holmstrom, „ali kad im tražimo da nam pošalju dokaz za svoj ulov da bi time opravdali naš odlazak dole da to proverimo, dokaz nikada ne stigne.“ Oh da, uzgred, nagrada za 9,2 metra dugu zmiju sada je 50 000 dolara!

Bliski susret

Sledim svog vodiča dok me on vodi na drugi sprat ove kuće gde se čuvaju i razmnožavaju anakonde. Mesto je toplo i vlažno. Da bi mi omogućio nesmetan pogled na moj predmet interesovanja, g. Holmstrom otvara vrata ovog ograđenog prostora u kome se nalazi pozamašna ženka.

Sada između nas i životinje ima oko 2 metra — i ništa više. Anakondina glava se polako podiže i kreće ravnomerno u našem pravcu. Sada ostaje samo jedan metar između anakondine glave i nas.

„Bolje da se povučemo“, kaže g. Holmstrom trezveno, „možda traži hranu.“ Rado pristajem. On zatvara vrata i anakonda polako povlači glavu do centra svog tela koje je uvijeno u klupko.

Ako uspete da ignorišete anakondin pakostan prodoran pogled i dobro pogledate njenu crvenoprugastu glavu, videćete da ona ima izvanredne crte. Na primer, anakondine oči i nozdrve su najviše tačke na glavi. To zmiji omogućava da telom i glavom uroni, a da oči i nozdrve ostavi tik iznad površine vode — baš kao što to rade aligatori. To objašnjava kako zmije uspevaju da priđu plenu, a da pri tom ostanu kamuflirane.

Čvrst smotak i labava vilica

Anakonda nije otrovna. Ona ubija tako što se čvrsto uvije oko svoje žrtve. Ona ne gnječi svoj plen, već svaki put kad žrtva izdahne, zmija više pritegne sve dok se bespomoćna žrtva ne uguši. Skoro se sve — od patke do jelena — smatra lakom žrtvom. Međutim, retki su pouzdani izveštaji o ljudima koje je anakonda pojela.

Pošto zmija ne može da sažvaće ili da rastrgne svoju hranu, anakonda nema drugog  izbora već da svoju mrtvu žrtvu celu proguta — iako je žrtva mnogo kabastija od same zmije. U stvari, kada biste mogli da se latite hrane na način kako to anakonda radi, trebalo bi da obavijete svoje usne oko kokosovog oraha i celog ga progutate tako lako kao da je kikiriki. Kako to anakonda radi?

„Ona obilazi glavom oko plena“, kaže g. Holmstrom. On objašnjava da je anakondina vilica labavo spojena za glavu. Pre nego što zarije zube u kabasti plen, njena donja vilica može da se otkači i raširi. Zatim anakonda gura napred jednu stranu donje vilice, prikači svoje kukaste zube u žrtvu i vuče tu stranu vilice i žrtvu natrag u svoja usta. Zatim ponavlja isti korak s drugom polovinom donje vilice. I gornja vilica donekle može da uradi to isto. Ovim naizmeničnim pokretima upravljenim ka napred, stvarno izgleda kao da vilica ove životinje hoda po žrtvi. Kada je žrtva jednom progutana, a gutanje može potrajati i nekoliko sati, zmija zevne nekoliko puta, i različiti delovi njene fleksibilne glave vraćaju se na svoje mesto.

Kako to da se anakonda ne uguši? Ona ima rastegljiv dušnik smešten u donjem delu njenih usta. Dok ubacuje hranu, anakonda gura svoj dušnik van svojih usta. Na taj način, dušnik u obliku disalice daje anakondi pristup vazduhu dok ona jede.

Ko je ko?

Moj vodič sada pomera poklopac od terarijuma i gledamo u dve mlade anakonde. Zbog njihovog identičnog izgleda pitam se kako su istraživači mogli da razlikuju stotine divljih anakondi koje su izučavali tokom svog projekta u Venecueli.

Gospodin Holmstrom objašnjava da su taj problem identifikacije pokušali da reše praveći od spajalica majušno gvožđe za žigosanje. Usijavali su „gvožđe“ i na glave anakondi stavljali male brojeve. Sve je dobro išlo dok zmije nisu odbacile svoju kožu — i svoje brojeve! Ipak, istraživači su zapazili da svaka anakonda već nosi svoj identifikacioni znak. Svaka zmija ima crne šare na donjoj žutoj površini svoga repa — jedinstvene za svaku zmiju, kao otisak prsta kod ljudi. „Sve što je trebalo uraditi bilo je da sa 15 rožnih ploča skiciramo tu pronađenu šaru, i imali smo dovoljno varijacija da razlikujemo 800 zmija koje smo izučavali.“

Najbrži, najsposobniji ili najjači?

Dok smo rezimirali intervju u kancelariji g. Holmstroma, on mi je pokazao sliku iz Venecuele na kojoj su se videli mužjaci umotani jedan oko drugoga. To je očaravajući prizor. On objašnjava da ovaj čvor zamršenih tela anakondi čini takozvani rasplodni bal. (Vidite sliku na 26. strani.) „Negde unutar ovog bala je ženka anakonda. Jednom smo našli ženku sa 13 mužjaka obavijenih oko nje — to je bio rekord.“

Da li se ti mužjaci bore? Pa, to više liči na usporeno rvanje. Svaki mužjak kandidat pokušava da istisne drugoga i stavi sebe u položaj parenja sa ženkom. Meč može da traje od dve do četiri nedelje. Ko pobeđuje? Najbrži (mužjak koji prvi pronađe ženku), najsposobniji (mužjak koji stvori najviše semena) ili najjači (mužjak koji izbaci suparnike)? Istraživači se nadaju da će uskoro pronaći odgovor.

Na kraju popodneva, zahvaljujem se svom vodiču za fascinantan obilazak. Dok se vraćam u kancelariju, preispitujem se šta sam naučio. Istina, još uvek ne delim mišljenje biologa Hesusa Rivasa da su „anakonde zabavne“, ali priznajem da su anakonde definitivno zarobile moju pažnju. Dok istraživači nastavljaju da prate tragove anakondi u divljini, biće zanimljivo saznati da li će ove džinovske zmije biti naklonjene ka tome da skinu veo s još nekih svojih fascinantnih tajni.

[Fusnote]

[Slika na 24. strani]

Terensko izučavanje anakondi u Venecueli

[Slika na 25. strani]

Vilijam Holmstrom

[Slika na 26. strani]

Rasplodni bal anakondi