Hazard stopiranja

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

Na pripeci jednog letnjeg dana 1990, 24-godišnji Pol Anjons iz Britanije, izletnik s ruksakom na leđima, stopirao je na Hjumovom autoputu južno od Sidneja u Australiji. Pol je bio zahvalan kada je jedan neznanac stao da ga poveze. Nije ni slutio da je to mogao platiti životom. a

NE SLUTEĆI opasnost, Pol je seo na prednje sedište i ćaskao s vozačem. U roku od par minuta, naoko dobroćudni vozač postao je agresivan i svađalački raspoložen. Onda je iznenada sišao s puta, rekavši da želi da uzme neke muzičke kasete ispod sedišta. Nije uzeo kasete već pištolj — koji je uperio u Polove grudi.

Ignorišući vozačev nalog da ne mrda, Pol je brzo otkopčao sigurnosni pojas, izleteo iz kola i koliko ga noge nose potrčao autoputem u pravcu iz kog su došli. Vozač ga je u trku jurio i to naočigled drugih vozača. Na kraju ga je sustigao, zgrabio za majicu i bacio na zemlju. Kad je uspeo da se oslobodi, Pol je potrčao prema jednom kombiju koji mu je dolazio u susret, prisilivši prestrašenog vozača, jednu majku s decom, da stane. Na Polovo preklinjanje, ta majka ga je pustila da uđe u kola, zaokrenula kombi preko drumske trake i dala gas. Tek kasnije je Polov napadač identifikovan kao opasni ubica koji je ubio sedam izletnika, od kojih su neki stopirali u parovima.

Zbog čega su ove žrtve bile tako zgodna meta za ovog ubicu? Na suđenju tom ubici, sudija je zapazio: „Sve žrtve su bili omladinci. Imali su između 19 i 22 godine. Bili su daleko od kuće, što navodi na zaključak  da neko vreme niko ne bi primetio da ih nema ukoliko bi im se nešto desilo.“

Slobodno lunjanje

Međunarodna putovanja su sada dostupna mnogo većem broju ljudi nego što su to bila pre samo par godina. Na primer, broj Australijanaca koji putuju u Aziju u roku od pet godina se više nego udvostručio. U potrazi za iskustvom ili pustolovinom, čitava reka tinejdžera i mladih ukrcava se u avione koji poleću ka dalekim odredištima. Mnogi od ovih putnika planiraju da stopiraju kako bi svoje izdatke sveli na minimum. Nažalost, u većini krajeva sveta stopiranje više nije zanimljiv i relativno bezbedan način putovanja kao što je to nekada bio — ni za stopere ni za one koji ih povezu.

Pozitivan stav i oduševljenje za putovanjem jednostavno ne mogu zameniti trezvenu, praktičnu mudrost. „Želja za putovanjem često znači da se mladi vinu na put nedovoljno pripremljeni i da ne razumeju u potpunosti koje su opasnosti odnosno njihove obaveze“, primećuje jedna brošura napisana za porodice koje tragaju za svojom nestalom decom.

Ta brošura dodaje: „Osobe koje putuju s nekom organizovanom turističkom grupom, poslovno ili koje slede dobro isplaniran plan putovanja retko kad nestanu. Bilo da je reč o Australiji ili nekoj drugoj zemlji, većina lica koja se na kraju proglase za nestala, izgleda da su od onih koji su stavili ruksake na leđa i putovali za budzašto.“

Bilo da je u pitanju stopiranje ili ne, putovanje bez plana — premda privlačno za neke koji ne žele da se osećaju vezano — može osobu mnogo više izložiti opasnosti. Kada rođaci i prijatelji nemaju pojma gde je osoba koja je krenula na put, onda oni, ukoliko iskrsne nešto hitno, nisu u poziciji da budu od neke velike pomoći. Na primer, šta ako se putnik povredi i leži bez svesti u nekoj bolnici, a niko kod kuće ne zna gde je?

Održavaj vezu

U svojoj knjizi Highway to Nowhere, britanski novinar Ričard Širs je pisao o sedam nestalih stopera koji su „naglo prekinuli komunikaciju sa svojim porodicama i prijateljima“. Naravno, isprva porodica nije sigurna da li su njihovi rođaci nestali ili samo neće da se jave. Zbog toga mogu da oklevaju da se obrate vlastima kad se ne čuju sa onima koji su otputovali.

Jednoj devojci iz ove grupe stopera često se prekidala veza s roditeljima zbog toga što su novčići brzo istekli. Osvrćući se na to, njeni roditelji su podstakli porodice da svojoj deci kupe telefonske kartice ili da im omoguće neke druge načina da telefoniraju kući. Iako u slučaju ove devojke to možda nije moglo da joj spasi život, redovna komunikacija često može da pomogne putniku da izbegne poteškoće, ili barem da smanji njihov broj.

Možda su ovih sedam izletnika koji su izgubili život čitali turističke prospekte koji Australiju nazivaju jednom od najbezbednijih zemalja za stopere. Međutim, stopiranje se opet pokazalo kao velika ludost — čak i u paru, i čak i u jednoj od „najbezbednijih“ zemalja.

[Fusnota]

[Slika na 27. strani]

Roditelji mogu da izbegnu nepotrebnu brigu ukoliko svojoj deci nabave telefonske kartice ili im na neki drugi način omoguće da telefoniraju kući