Velika opomena s jednog malenog ostrva

RAPA NUI je jedno vulkansko ostrvo od 170 kvadratnih kilometara i praktično je bez drveća. Ujedno je i najudaljenije parče nastanjenog kopna na svetu. a Celo ostrvo je sada istorijski spomenik, delimično zbog statua od stena koje se zovu moai. To su umetnička ostvarenja negdašnje civilizacije u kojoj je sve vrvilo od života.

Isklesani od vulkanskih stena, neki moai su toliko duboko u zemlji da im vire samo džinovske glave. Drugima se vidi i torzo, a treći pak imaju nakočopereni kameni čuperak, takozvani pukao. Ali, većina statua leži nedovršena u kamenolomima ili je razbacana po drevnim stazama, baš kao da su radnici malopre spustili svoje oruđe i otišli s posla. Statue stoje same ili su poređane po petnaestak, i svaka je leđima okrenuta moru. Posve razumljivo, moai već godinama očaravaju posetioce.

Nedavnih godina je nauka počela da odgoneta ne samo misteriju moaija već i zagonetku zašto je propala nekadašnja napredna civilizacija koja ih je napravila. Značajno je to što činjenice koje izranjaju na svetlost dana imaju više nego samo istorijsku vrednost. Encyclopædia Britannica navodi da one pružaju „jednu važnu opomenu savremenom svetu“.

Ta opomena se tiče postupanja s planetom Zemljom, naročito s njenim prirodnim izvorima. Naravno, Zemlja je mnogo složenija i biološki drugačija od nekog majušnog ostrva, ali to ne znači da ne treba da nas bude briga za opomenu s ostrva Rapa Nui. Odvojmo stoga nekoliko minuta kako bismo osmotrili neke glavne tačke iz istorije ostrva Rapa Nui. Naš izveštaj započinje oko 400. n. e., kada su na prekomorskim kanuima stigle prve porodice. Jedine oči upiljene u njih bile su oči morskih ptica koje su odozgo šestarile.

Rajsko ostvro

Ostrvo nije bilo bogato raznovrsnim biljem, ali je zato pored žbunja, zeljastog bilja, paprati i raznih trava bilo prilično obraslo šumama palmi, drvećem hauhau [Triumfetta semitriloba] i toromiro [Sophora toromiro]. Na tom udaljenom području bilo je barem šest vrsta kopnenih ptica, uključujući i sove, čaplje, trkavce i papagaje. Rapa Nui je takođe bio „najbogatije stanište morskih ptica u Polineziji i verovatno na celom Pacifiku“, iznosi časopis Discover.

Doseljenici su možda na ostrvo doneli piliće i jestive pacove, koje su smatrali delikatesom. Takođe su doneli i jestivo bilje: taro, jam, indijski krompir, banane i šećernu trsku. Zemljište je bilo dobro, tako da su odmah počeli da ga raskrčuju i sade — što su bez prestanka činili kako je broj stanovnika rastao. Ali, Rapa Nui je bio ograničeno područje, i iako dobro pošumljen, imao je ograničen broj stabala.

Istorija ostrva Rapa Nui

Ono što znamo o Rapa Nui uglavnom je zasnovano na tri polja istraživanja: analizi polena, arheologiji i paleontologiji. Analiza polena obuhvata uzimanje uzoraka polena iz taloga jezera i močvara.  Ovi uzorci otkrivaju raznolikost biljnog sveta tokom više stotina godina, kao i njihovu zastupljenost. Što je uzorak polena dublje u talogu, to je u pitanju raniji period.

Arheologija i paleontologija se usredsređuju na stvari kao što su mesta stanovanja, pribor, moai i ostaci životinja korišćenih za ishranu. Pošto su svi zapisi o Rapa Nui u obliku hijeroglifa i teško ih je dešifrovati, datumi pre kontakta sa Evropljanima su okvirni, a mnoge tvrdnje se ne mogu dokazati. Pored toga, određeni događaji kao što je dole navedeno, mogu da zalaze i u naredne periode. Sve godine prikazane masnim brojevima odnose se na novu eru.

400. Pristiže 20 do 50 doseljenika s Polinezije, verovatno u 15 metara dugim ili i dužim dvostrukim kanuima od kojih svaki može da ponese više od 8 000 kilograma tovara.

800. U talogu opada količina polena s drveća što ukazuje da je u toku krčenje šuma. Količina polena trave se povećava jer se trava širi po raskrčenim područjima.

900-1300. Kosti delfina sačinjavaju oko trećinu kostiju životinja koje su u ovom periodu hvatane za hranu. Da bi doterali delfine sa otvorenog mora, ostrvljani koriste velike kanue napravljene od debala velikih palmi. Drveće je takođe sirovina za opremu za premeštanje i podizanje moaija, čija je izgradnja do sada prilično odmakla. Zbog širenja ratarstva kao i potrebe za ogrevom nastavlja se proređivanje šume.

1200-1500. Izgradnja statua dostiže vrhunac. Rapa Nui ulaže ogromna prirodna sredstva u pravljenju moaija i svečanih platformi na kojima oni stoje. Arheolog Džo En Van Tilburg piše: „Društveno uređenje na Rapa Nui snažno je nagonilo na proizvodnju sve više i sve većih statua.“ Ona dodaje da je „u periodu od oko 800. do 1300. napravljeno negde oko 1 000 statua... u proseku jedna statua na svakih sedam do devet ljudi u vreme kada se procenjuje da je bilo najviše stanovnika“.

Izgleda da moai nisu bili obožavani, iako su imali svoju ulogu u pogrebnim i poljoprivrednim obredima. Izgleda da su smatrani prebivalištima duhova i da su takođe simbolizovali moć, položaj i rodoslov onih koji su ih gradili.

1400-1600. Stanovništvo broji između 7 000 i 9 000. Nestaju i poslednji komadi šuma, delimično zbog istrebljenja  domaćih ptica koje su oprašivale drveće i raznosile semenje. „Sve vrste ondašnjih ptica bez izuzetka su izumrle“, kaže Discover. Krčenju šuma su doprineli i pacovi; dokazi pokazuju da su jeli palmine orahe.

Uskoro dolazi do erozije, reke i potoci počinju da se isušuju, a vode nema dovoljno. Oko 1500. godine više se ne pojavljuju kosti delfina, možda zbog pomanjkanja dovoljno velikog drveća za pravljenje kanua za plovidbu okeanom. Sada nestaje svaki izgled za beg sa ostrva. Morske ptice su zbrisane u očajničkom traganju ljudi za hranom. Jede se mnogo piletine.

1600-1722. Nedostatak drveća, intenzivno iskorišćavanje zemljišta i siromašenje tla doprinose sve goroj letini. Počinje glad velikih razmera. Rapa Nui se deli u dva neprijateljska tabora. Javljaju se prvi znaci socijalnog haosa, moguće čak i kanibalizma. To je doba ratnika. Radi sigurnosti, ljudi počinju da se sklanjaju u pećine. Oko 1700. broj stanovnika naglo opada na oko 2 000.

1722. Holandski istraživač Jakop Rohuvan stiže na ostrvo kao prvi Evropljanin. To se dešava na Uskrs i zato on ostrvu daje naziv Uskršnje ostrvo. On beleži svoj prvi utisak: „Pustoš [Uskršnjeg ostrva] odaje samo jedan utisak, a to je stravično siromaštvo i jalovost.“

1770. Negde u ovo vreme suparnički klanovi preostalog stanovništva Rapa Nui počinju da obaraju statue jedni drugima. Godine 1774, engleski istraživač kapetan Džems Kuk posećuje ostrvo i vidi mnoge oborene statue.

1804-63. Povećavaju se kontakti s drugim civilizacijama. Ropstvo, koje je na Pacifiku sada uobičajeno, kao i bolesti, uzimaju svoj okrutan danak. Tradicionalna kultura ostrva Rapa Nui u suštini se primiče kraju.

1864. Do sada su oboreni svi moaiji, od kojih je mnogima namerno odlomljena glava.

1872. Samo 111 urođenika ostaje na ostrvu.

Rapa Nui je 1888. postao čileanska provincija. Nedavnih godina, na Rapa Nui živi mešovito stanovništvo od oko 2 100 lica. Čile je celo ostrvo proglasio istorijskim spomenikom. Da bi se sačuvalo jedinstveno obeležje i istorija ostrva, ponovo su podignute mnoge statue.

Opomena za nas danas

Zašto Rapa Nui nisu videli kuda srljaju i pokušali da spreče katastrofu? Zapazite kako o toj situaciji komentarišu razni istraživači.

„Šuma... nije jednostavno nestala u jednom danu — nestajala je polako, decenijama... Svaki ostrvljanin koji je pokušao da upozori na sve veće krčenje šuma bio je ućutkan od strane drvoseča, birokrata i poglavara zbog njihovih interesa“ (Discover).

„Cena koju su platili za način na koji su odlučili da jasno izraze svoje duhovne i političke ideje bila je da je od jednog ostrvskog sveta umnogome ostala samo senka onoga što je nekada bio“ (Easter Island — Archaeology, Ecology, and Culture).

„To što se desilo s Rapa Nui ukazuje da nekontrolisani rast i nagon za iskorišćavanjem životne sredine i preko kritične tačke nisu obeležja samo industrijalizovanog sveta; oni su deo ljudske prirode“ (National Geographic).

Šta će biti ukoliko se ni danas ne promeni takozvana ljudska priroda? Šta ukoliko našoj planeti — jednom ostrvu u svemiru — čovečanstvo nastavi da nameće ekološki neizdrživ način života? Mi, prema rečima jednog pisca, imamo jednu veliku prednost u odnosu na Rapa Nui. Kao upozoravajuće primere imamo „istorijate propalih društava“.

Pa ipak, moglo bi se postaviti pitanje: da li čovečanstvo obraća pažnju na ove  istorijate? Masovno krčenje šuma i daljnje izumiranje živih bića u alarmantnim razmerama ukazuju da ne obraća. Linda Kebner u delu Zoo Book piše: „Istrebljenje jedne, dve ili pedeset vrsta imaće posledice koje ne možemo da predvidimo. Istrebljivanje vrsta dovodi do promena čije posledice ne možemo unapred razumeti.“

Jedan vandal koji skida samo po jedan zakivak s aviona, ne zna koji će zakivak prouzrokovati pad; ali kada se taj presudni zakivak izvadi, sudbina aviona je zapečaćena, iako se možda neće srušiti odmah u sledećem letu. Na sličan način i ljudi uklanjaju zemljine žive „zakivke“ po stopi od 20 000 vrsta godišnje, i to bez znakova jenjavanja! Ko zna gde je tačka odakle nema povratka? I da li bi to saznanje unapred zaista nešto značilo?

Knjiga Easter Island — Earth Island iznela je sledeći značajan komentar: „Osoba koja je oborila poslednje drvo [na Rapa Nui] mogla je videti da je to bilo poslednje drvo. Ali ga je on (ili ona) ipak posekao.“

„Moramo promeniti naš skup verovanja“

„Ukoliko uopšte ima nade“, dodaje Easter Island — Earth Island, „ona svakako leži u ideji da moramo promeniti naš skup verovanja. Naši sadašnji bogovi u obliku privrednog rasta, nauke i tehnologije, sve većeg životnog standarda i efikasne konkurencije — što su božanstva koja smatramo svemoćnima — izgledaju kao ogromne statue na platformama Uskršnjeg ostrva. Svako selo se takmičilo sa susednim selima ko će podići najveću statuu... ulagano je sve više i više truda i trošile su se prirodne sirovine... na besmisleno rezbarenje, premeštanje i uspravljanje.“

Jedna mudra osoba je jednom prilikom rekla: „Put čoveka nije njemu u vlasti, ne može čovek kada hodi da upravlja koracima svojim“ (Jeremija 10:23). Naš Stvoritelj je jedini koji nam može pokazati kako da ’upravljamo svojim koracima‘. On je takođe jedini koji nas može podići kada smo tužni. Da će to i učiniti on obećava u svojoj Reči Bibliji — u knjizi koja takođe beleži dobre i loše primere proteklih civilizacija. U ovim mračnim vremenima, ta knjiga zaista može da bude ’svetlost stazi našoj‘ (Psalam 119:105).

Jednog dana će ta staza odvesti poslušne ljude u raj mira i izobilja — u jedan novi svet koji će se protezati i na majušno parče kopna na jugu Pacifika zvano Rapa Nui (2. Petrova 3:13).

[Fusnota]

[Mapa na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Uskršnje ostrvo

[Izvor]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Slika na 23. strani]

„Napravljeno je negde oko 1 000 statua“

[Slike na 25. strani]

Raj će biti po celoj Zemlji, uključujući i udaljena ostrva