Kako se unapređuje „kultura smrti“?

„Hiljade kilometara dele istraumirane mlade izbeglice s Kosova od američke dece koja su izložena nasilju i drugim bolnim iskustvima, ali u emocionalnom smislu udaljenost nije tako velika“ (Mark Kaufman, The Washington Post).

Sviđalo nam se to ili ne, smrt utiče na sve nas, direktno ili indirektno. Pogađa nas gde god da živimo — bilo u zemlji koju razara neki nasilni konflikt ili u zemlji koja uživa relativnu stabilnost.

OČITOVANJE ove „kulture smrti“ danas je vidljivo u rasprostranjenoj depresiji, patnji, zavisnosti od droge, abortusima, samodestruktivnom ponašanju, samoubistvima i masovnim ubistvima. Profesor Majkl Karl, sa odeljenja za Sociologiju i Antropologiju na Triniti univerzitetu u San Antoniju, (Teksas, SAD), dao je objašnjenje u vezi s manipulacijom teme o smrti: „S našeg stanovišta koje potiče još od kraja dvadesetog veka [1999.], smatramo da... se na smrt gleda kao na glavnu pokretačku silu koja je osnova života, vitalnosti i strukture društvenog poretka. Smrt je inspiracija naših religija, filozofija, političkih ideologija, umetnosti i medicinskih tehnologija. Ona pospešuje prodaju novina i polisa osiguranja, oživljava zaplet u našim televizijskim emisijama, i... čak pokreće našu industriju.“ Osmotrimo neke primere kako se ovaj fenomen, nazvan „kultura smrti“, manifestuje u naše vreme.

 Prodaja oružja

„Kultura smrti“ se svakodnevno manifestuje prodajom oružja. Naoružanje koristi vojska u međusobnim sukobima, ali od njega uglavnom stradaju civili, a među njima nedužne žene i deca. U ratu, bilo da je u pitanju građanski ili neki drugi, život je uvek jeftin. Koliko li košta metak atentatora ili snajperiste?

Lak pristup oružju u nekim zemljama doveo je do zastrašujućeg stalnog porasta u stradanju pojedinaca kao i grupa ljudi. Nakon tragične pucnjave u srednjoj školi u Litltonu u Koloradu, usledili su protesti zbog raširene prodaje oružja i zbog toga što je ono dostupno maloletnicima. Alarmantan je broj mladih ljudi u Sjedinjenim Državama koji završe nasilnom smrću — prema časopisu Newsweek, u proseku 40 njih nedeljno. Skoro 90 posto njih su žrtve pucnjave. To je isto kao da se godišnje odigrava 150 masakara poput onog u Litltonu!

Svet zabave

Filmovi iskorišćavaju temu smrti. Na primer, radnja filma može da veliča nemoral, nasilje, rasturanje droge ili organizovani kriminal, i na taj način umanjuje vrednost života i moralnih načela. Postoje filmovi koji čak romantizuju smrt — razrađujući mit o životu nakon smrti i tobožnjem povratku umrlih koji posećuju žive — što služi u tu svrhu da se smrt trivijalizuje.

Isto važi i za neke televizijske programe i muziku. Prema izveštaju iz novina, mlade ubice iz Litltona bili su strasni obožavaoci jednog rok pevača koji je postao poznat po „dvopolnim, satanskim likovima“, i pesmama prožetim „temom o pobuni i smrti“.

U Sjedinjenim Državama je način na koji se nadzire televizijski program revidiran da bi se mladi zaštitili od gledanja materijala koji bi negativno uticao na njih. Rezultat je bio kontraproduktivan. Džonatan Oter, pišući za Newsweek, komentariše da „to navodi decu da još više požele zabranjeno voće“. Da bi osramotio odgovorne i obavezao da smanje prikazivanje nasilja u medijima, još je dodao da bi trebalo da predsednik Klinton „javno pročita imena svih velikih kompanija (i njihovih glavnih vršilaca dužnosti)“ koje ne samo što prave filmove o nožakanju i snimaju ’gangsta rep‘ muziku već takođe proizvode i kompjuterske igre koje omogućuju deci da „’virtuelno‘ ubijaju ljude“.

Smrt na video igricama i Internetu

U svojoj knjizi The Deathmatch Manifesto, Robert Vering analizira među adolescentima popularnost igara „na život ili smrt“. a Gospodin Vering veruje da se ovo tajanstveno društvo igrača formiralo baš oko ovog fenomena. Ove igre zaista utiču, ne da bi bile obrazovnog karaktera već da bi obučile za ubijanje. „Igrati sa živim protivnikom bilo gde u svetu, i dokazivati se, predstavlja snažno iskustvo. Zaista je lako biti uvučen u to“, komentariše Vering. Adolescenti padaju u klopku privučeni silom krvavih bitaka koje su obrađene po trodimenzionalnom scenariju. Nemajući pristup Internetu, neki kupuju video-igrice da bi igrali kod kuće koristeći televizor. Drugi obično odlaze na javna mesta gde iznajmljuju uređaje za video-igre i ’virtuelno‘ se bore do smrti s neprijateljem.

Iako su „igre na život ili smrt“ klasifikovane prema uzrastu igrača, istina je da je nadzor veoma slab. Četrnaestogodišnji Edi iz Sjedinjenih Država komentariše: „Ljudi ti obično kažu da još nisi dovoljno velik, ali te ne sprečavaju da kupuješ [igre].“ On uživa u jednoj igri koja predstavlja pravu pucačinu. Iako su njegovi roditelji toga svesni i ne  dopada im se, oni retko kad proveravaju da li on igra tu igru. Jedan tinejdžer je došao do sledećeg zaključka: „Kada je reč o nasilju, naša generacija je daleko bezosećajnija od bilo koje druge generacije. Danas televizija odgaja decu više nego roditelji, i potkrepljuje detetovu nasilnu maštu.“ Pišući za časopis Newsweek, Džon Liland je rekao: „Pošto [u Sjedinjenim Državama] ima skoro 11 miliona tinejdžera priključenih na Internet život adolescenata se u sve većoj meri seli na scenu koja je nepristupačna mnogim roditeljima.“

Način života koji vodi u smrt

Šta je s ponašanjem izvan sveta igara na „život ili smrt“ i nasilnih filmova? Iako u stvarnom životu ne treba da se borimo na život ili smrt s nekakvim nakazama, način života mnogih ljudi obuhvata samodestruktivno ponašanje. Na primer, uprkos uticaju porodice, zdravstva i drugih autoriteta koji upozoravaju na opasnosti od pušenja i zloupotrebe droge, ovakve navike postaju sve učestalije. U mnogim slučajevima vode do prevremene smrti. Da bi povećali nezakoniti profit, velike kompanije i rasturači droge i dalje iskorišćavaju ljudsku zabrinutost, beznađe i duhovnu bedu.

Ko stoji iza svega toga?

Da li Biblija predstavlja smrt kao prikladnu temu za zabavu? Da li je opravdan način života koji nas može usmrtiti? Ne. Za prave hrišćane poput apostola Pavla, smrt nije ništa drugo do „neprijatelj“ (1. Korinćanima 15:26). Hrišćani ne smatraju da je smrt nešto  privlačno i zabavno, već je smatraju nečim protivprirodnim, nečim što predstavlja direktnu posledicu greha i pobune protiv Boga (Rimljanima 5:12; 6:23). Smrt nikada nije bila deo Božje prvobitne namere za čoveka.

Za Satanu se kaže da ima „mogućnosti da izazove smrt“. On se naziva ’ubicom‘, ne bezuslovno zato što ubija na direktan način, već zato što to čini koristeći obmanu, zavodeći ljude u greh, unapređujući ponašanje koje dovodi do propasti i smrti, i tako što gaji ubilački duh u umu i srcu ljudi, žena, pa čak i dece (Jevrejima 2:14, 15; Jovan 8:44; 2. Korinćanima 11:3; Jakov 4:1, 2). Međutim, zašto su mladi glavna meta? Šta možemo učiniti da bismo im pomogli?

[Fusnota]

[Slika na 7. strani]

„Kada je reč o nasilju, naša generacija je daleko bezosećajnija od bilo koje druge generacije“