Potraga za genom „besmrtnosti“

MNOGE civilizacije imaju priče i bajke kojim pokušavaju da objasne čovekovu smrtnost. Na primer u Africi, prema jednoj legendi Bog je poslao jednog kameleona da čovečanstvu donese besmrtnost, ali on je tako sporo išao da je pre njega stigao jedan drugi gušter koji je doneo poruku o smrtnosti. Lakoverno čovečanstvo je prihvatilo poruku ovog guštera i stoga izgubilo besmrtnost.

Kroz vekove su takođe i filozofi pokušavali da odgovore na pitanje: Zašto čovek umire? U četvrtom veku pre n. e., grčki filozof Aristotel poučavao je da život čoveka zavisi od sposobnosti tela da uskladi toplotu i hladnoću. On je rekao: „Smrt uvek nastupa zbog izvesnog nedostatka toplote.“ S druge strane, Platon je naučavao da čovek ima besmrtnu dušu koja preživljava smrt tela.

Danas, uprkos zadivljujućim dostignućima savremene nauke, na pitanja biologa zašto starimo i umiremo uglavnom ne dobijamo odgovor. Londonski časopis The Guardian Weekly je rekao: „Jedna od velikih misterija u medicini nije zašto ljudi umiru od kardiovaskularnih oboljenja ili raka, već zašto umiru čak i kada je sve u redu. Ako se ljudske ćelije dele i obnavljaju oko 70 godina, zašto sve one iznenada prestaju s deobom?“

U svom nastojanju da shvate proces starenja, genetičari i molekularni biolozi posvetili su svoju pažnju ćeliji. Mnogi naučnici veruju da se unutar ovih mikroskopskih jedinica može pronaći ključ za duži život. Na primer, neki predskazuju da će genetski inženjering uskoro omogućiti naučnicima da pobede rak i srčana oboljenja. Međutim, koliko je nauka blizu toga da čovečanstvu ispuni san o večnom životu?

Otkrivanje tajni u ćeliji

Ranije generacije naučnika pokušavale su da otkriju tajne u ćeliji, ali nedostajali su im neophodni alati da bi to postigli. Tek su tokom prošlog veka naučnici bili u mogućnosti da zavire u ćeliju i zapaze mnoge njene osnovne komponente. Šta su pronašli? Naučni pisac Rik Gor, kaže da se „ćelija pretvorila u mikrokosmos“.

Da biste nekako predstavili ogromnu složenost ćelije, zapazite da je svaka od njih sačinjena od bilijardi mnogo sićušnijih jedinica koje se zovu molekuli. Međutim, kada naučnici osmatraju strukturu ćelije oni zapažaju neverovatan red i dokaz o projektovanju. Profesor Filip Hanavalt, asistent genetike i molekularne biologije na Stanfordskom univerzitetu, kaže: „Normalan rast čak i najprostijih živih ćelija zahteva da se na usklađen način odigra na desetine hiljada hemijskih reakcija.“ On takođe izjavljuje: „Isprogramirani učinak ovih sićušnih hemijskih industrija daleko nadmašuje sposobnosti jednog naučnika u laboratoriji.“

 Zamislite samo zastrašujući zadatak: putem biologije pokušati produžiti ljudski životni vek. Osim temeljitog razumevanja osnovnih gradivnih elemenata života, bila bi takođe neophodna i sposobnost manipulisanja tim elementima! Zavirimo nakratko u ljudsku ćeliju kako bismo ilustrovali izazov s kojim se biolozi suočavaju.

Sve je u genima

Unutar svake ćelije nalazi se jedan složeni kontrolni centar koji se zove jedro. Jedro upravlja ćelijskim aktivnostima tako što sledi niz kodiranih instrukcija. Ove instrukcije su uskladištene u hromozomima.

Naši hromozomi se sastoje uglavnom od proteina i dezoksiribonukleinske kiseline, ili skraćeno DNK. a Iako naučnici još od kraja 1860-ih znaju za DNK, njena molekularna struktura nije bila potpuno shvaćena sve do 1953. Čak i tada, trebalo je da prođe još jedna decenija da bi biolozi počeli da shvataju „jezik“ koji DNK molekuli koriste da bi preneli specifične genetske informacije. (Vidite okvir na 22. strani.)

Tokom 1930-ih, genetika je otkrila da se na završetku svakog hromozoma nalazi kratak niz DNK koji pomaže u stabilizaciji hromozoma. Nazvani telomere, od grčke reči telos (kraj) i meros (deo), ovi delići DNK imaju ulogu zaštitne kapice na završetku pertli. Bez telomera, naši hromozomi bi se raspleli i raspali na kratke segmente, prionuli jedni uz druge ili na neki drugi način postali nestabilni.

Međutim, istraživači su kasnije zapazili da se kod većine vrsta ćelija telomere skraćuju nakon svake naredne deobe. Stoga, nakon 50 ili više deoba, telomere u ćeliji se smanjuju na sićušne grudve, a ćelija prestaje s deobom i na kraju izumire. Zapažanje prema kojem su ćelije izgleda ograničene na određen broj deobi pre nego što izumru, prvi put je tokom 1960-ih izneo dr Leonard Hejflik. Otuda o ovom fenomenu mnogi naučnici govore kao o Hejflikovoj granici.

Da li je dr Hejflik otkrio ključ za starenje ćelije? Neki su tako mislili. Godine 1975, u časopisu Nature/Science Annual bilo je rečeno da avangarda koja proučava oblast starenja veruje da „sva živa bića nose u sebi precizno tempirani mehanizam za samouništenje, sat starenja koji odbrojava vreme“. Zaista, postojala je sve veća nada da će naučnici na kraju početi da se usredsređuju na sam proces starenja.

Tokom 1990-ih, istraživači koji su proučavali ćelije raka kod ljudi, otkrili su još jedan važan ključ kada je u pitanju ovaj „ćelijski sat“. Otkrili su da su maligne ćelije na neki način naučile kako da prevaziđu svoj „ćelijski sat“ i dele se do beskonačnosti. Ovo otkriće je vratilo biologe na jedan od najneobičnijih enzima, koji je otkriven tokom 1980-ih, a kasnije su ga redovno pronalazili  u skoro svim vrstama ćelija raka. Taj enzim se zove telomeraza. Šta on radi? Jednostavno rečeno, telomeraza može da se uporedi s ključem koji „sat“ ćelije uvek dovodi u početni položaj, tako što produžuje njegove telomere.

Kraj starenju?

Istraživanje telomeraze uskoro je postalo jedno od najaktuelnijih područja molekularne biologije. Dublji smisao je bio: ako bi biolozi uspeli da upotrebe telomerazu kako bi poništili skraćivanje telomera prilikom deobe normalnih ćelija, možda bi na taj način moglo da se zaustavi ili u najmanju ruku bitnije odloži starenje. Zanimljivo je to što Geron Corporation News izjavljuje da su istraživači koji eksperimentišu s telomerazom u laboratoriji, već demonstrirali da se normalne ljudske ćelije mogu izmeniti kako bi posedovale „sposobnost beskrajne deobe“.

Uprkos takvom napretku, nema puno razloga za očekivanje da će u bliskoj budućnosti biolozi pomoću telomeraze znatno produžiti naš životni vek. Zašto ne? Jedan od razloga je taj što starenje obuhvata mnogo više od propadanja telomera. Na primer, osmotrite komentare dr Majkla Fosela, pisca knjige Reversing Human Aging: „Ako bismo pobedili starenje, ovakvo kakvo danas poznajemo, još uvek bismo starili na neki novi, manje poznat način. Ako bismo neograničeno produžavali naše telomere, možda ne bismo obolevali od bolesti koje sada povezujemo sa starošću, ali ipak bismo se na kraju istrošili i umrli.“

Zaista, izgleda da ima više bioloških faktora koji doprinose procesu starenja. Ali odgovori za sada ostaju zaključani izvan domašaja naučnika. Leonard Gvarente s Tehnološkog instituta u Masačusetsu, kaže: „Trenutno, starenje je još uvek u velikoj meri nalik crnoj kutiji“ (Scientific American, jesen 1999).

Dok biolozi i genetičari i dalje proučavaju ćeliju da bi razumeli zašto čovečanstvo stari i umire, Božja Reč otkriva pravi razlog. Ona jednostavno kaže: „Preko jednog čoveka [je] u svet ušao greh i preko greha smrt, i tako se smrt proširila na sve ljude jer su svi sagrešili“ (Rimljanima 5:12). Da, smrt ljudi nastaje usled pojave koju nauka nikada neće moći da izleči — usled nasleđenog greha (1. Korinćanima 15:22).

S druge strane, naš Stvoritelj obećava da će poništiti posledice nasleđenog greha pomoću otkupne žrtve Isusa Hrista (Rimljanima 6:23). Možemo biti sigurni da naš Stvoritelj zna kako da preokrene starenje i smrt, jer Psalam 139:16, (DK) kaže: „Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano.“ Bez sumnje, Jehova Bog je stvorio genetski kod i, tako reći, zapisao ga je. Stoga, on će se u odgovarajuće vreme pobrinuti za to da geni omoguće večni život onima koji su poslušni njegovim zahtevima (Psalam 37:29; Otkrivenje 21:3, 4).

[Fusnota]

[Okvir na 22. strani]

DNK „JEZIK“

Osnovne jedinice, ili „slova“ DNK jezika jesu hemijske komponente koje se nazivaju baze. Postoje četiri vrste baze: timin, adenin, guanin i citozin, i obično se skraćuju s T, A, G i C. „Razmišljajte o ove četiri baze kao o jednoj četvoroslovnoj azbuci“, kaže časopis National Geographic. „Kao što slažemo slova naše azbuke u smisaone reči, tako se i A, T, G i C, koji sačinjavaju naše gene slažu u ’reči‘ od tri slova koje su razumljive ćelijskoj mašineriji.“ Zatim, genetske „reči“ formiraju „rečenice“, koje ćeliji govore kako da proizvedu određeni protein. Redosled po kojem se nižu slova DNK određuje hoće li taj protein funkcionisati kao enzim koji će vam pomoći da svarite vaš ručak, kao antitelo koje odbija infekciju, ili kao bilo koji drugi od hiljada proteina koji se nalaze u vašem telu. Nije ni čudo što knjiga The Cell govori o DNK kao o „osnovnom šematskom planu života“.

[Slika na 21. strani]

Završeci hromozoma (ovde prikazani kako svetlucaju) omogućuju ćelijama da se uvek iznova dele

[Izvor]

Ljubaznošću Geron Corporation