Da li žalost treba ispoljavati?

U SVOJOJ knjizi On Children and Death, dr Elizabet Kibler-Ros navodi: „Mnoge, mnoge odrasle osobe pate zbog toga što nikad nisu prevazišle boli iz detinjstva. Zato deci treba dozvoliti da tuguju i ne nazivati ih plačljivcima ili slabićima, niti im govoriti onu smešnu izjavu kako ’velika deca ne plaču‘.“

Ovakav pristup je suprotan filozofiji nekih zemalja po kojoj ne smeš sebi dozvoliti da pokažeš bilo kakve emocije.

Iskustvo jednog direktora pogrebnog zavoda

Ovu suprotnost objašnjavaju zapažanja Roberta Galagera, direktora jednog njujorškog pogrebnog zavoda, koji je dao intervju za Probudite se! Bio je upitan da li primećuje neku razliku u načinu ispoljavanja žalosti između onih koji su rođeni Amerikanci i imigranata iz latinskih zemalja.

„Naravno da primećujem. Kada sam davnih 1950-ih počeo da se bavim ovim poslom, na našem području je bilo puno doseljenih porodica iz Italije. Bili su to veoma emotivni ljudi. Sada prilikom pogrebâ dolazimo u kontakt s njihovom decom i unučadi, i mnoge emocije su se izgubile. Oni svoje emocije ne ispoljavaju tako puno.“

Jevreji u biblijska vremena su ispoljavali svoju tugu i emocije uopšte. Zapazite kako Biblija opisuje Jakovljevu reakciju kada je bio naveden da poveruje da je njegovog sina Josifa rastrgla divlja zver: „On razdre haljine svoje i veza kostret oko sebe, i tugova dugo za sinom svojim. Svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove dođoše mu da ga teše, ali on ne primaše utehe, nego govoraše: S tugom ću u grob leći za sinom svojim! On plakaše za sinom svojim“ (Postanje 37:34, 35; kurziv naš). Da, Jakov se nije stideo da plače za svojim izgubljenim sinom.

Drugačija kultura, drugačija i reakcija

Svakako, kulture se razlikuju. Primera radi, u mnogim delovima Nigerije, premda porodice nastoje da imaju mnogo dece i smrt je uobičajena usled različitih  bolesti, „ispoljava se žalost kad umre dete, posebno ako je to prvo dete i još više ako je muško“, navodi jedan pisac sa 20 godina iskustva u Africi. „Razlika je u tome što je u Nigeriji žalost kratkotrajna i intenzivna. Ona ne traje mesecima niti godinama.“

U mediteranskim i latinoameričkim zemljama, ljudi odrastaju u sredini gde se spontane reakcije smatraju normalnima. Tamo se radost i žalost otvoreno ispoljavaju. Pozdravi nisu ograničeni samo na rukovanje; oni uključuju i srdačan zagrljaj. Isto tako se i žalost obično otvoreno izražava kroz plač i naricanje.

Pisac Ketrin Far Doneli kaže da ožalošćeni otac „time što javno pokazuje svoju bol podnosi ne samo psihički udarac zbog gubitka svog deteta nego i strah od toga da će izgubiti identitet muškarca“. Međutim, ona zaključuje da „gubitak deteta prevazilazi granice pravila o ispoljavanju emocija. Iskrena najdublja emocija koja pročišćava dušu suzama žalosti slična je probijanju rane da bi iscurio gnoj.“

Dakle kada ljude snađe žalost, u nekim zemljama je mnogo uobičajenije da je izraze nego što je to u drugim. Ali na žaljenje i plakanje ne treba gledati kao na znak slabosti. Čak su i Isusu Hristu ’potekle suze‘ zbog toga što je njegov prijatelj Lazar umro, iako je znao da će ga ubrzo uskrsnuti (Jovan 11:35).

[Slika na 14. strani]

Jakov se nije stideo da plače za svojim izgubljenim sinom