Jezici — mostovi i zidovi u komunikaciji

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ MEKSIKA

„Nijedan istorijski zapis ne može da nam pruži tako tačnu predstavu o sudbinama ljudi, njihovom društvenom ustrojstvu i njihovim verovanjima i osećanjima, kao što to može analiza njihovog jezika“ (MARTIN ALONSO).

JEZIK — njegovo poreklo, raznolikost i dinamična priroda — fascinirao je izučavaoce tokom istorije. U stvari, njihovi izrazi fasciniranosti kao i većina istorijskih zapisa sačuvani su baš zahvaljujući jeziku. Nema sumnje, jezik je osnovno sredstvo sporazumevanja među ljudima.

Neki lingvisti procenjuju da se sada u svetu govori oko 6 000 ili više jezika, ne računajući lokalne dijalekte. Jezik koji govori najveći broj ljudi do sada je mandarinski kineski koji premašuje 800 miliona govornika. Sledeća četiri najzastupljenija su engleski, španski, hindi, bengalski, ne striktno po navedenom redosledu.

Šta se dešava kada različite kulture i, naravno, njihovi jezici iznenada dođu u kontakt? A kako, s druge strane, izolovanje grupa utiče na njihove jezike? Hajde da osmotrimo kako se pri sporazumevanju grade mostovi — ali i zidovi.

Pidžin, kreolski i lingva franka

Kolonizacija, trgovina između država pa čak i zatočeništvo u koncentracionim logorima navelo je ljude da osete potrebu da premoste komunikacioni jaz, s obzirom da nisu imali zajednički jezik. Zato su počeli da koriste jedan skraćeni, to jest pojednostavljeni oblik jezičkog izražavanja. Izbacili su zamršene stvari iz gramatike, koristili  manje reči i ograničili ih na područja od zajedničkog interesa. Tako je nastao pidžin. Pidžin, maksimalno skraćeni jezik, jeste jezik koji ima svoj sopstveni lingvistički sistem. Ali, ukoliko nestane potreba koja je dovela do njegovog nestanka, on može izumreti.

Kad pidžin postane glavni jezik nekog stanovništva, dodaju se nove reči i preuređuje se gramatika. To onda postaje kreolski. Kreolski jezici, za razliku od pidžina, odražavaju kulturu jednog naroda. Danas u svetu postoji mnogo pidžina i kreolskih jezika — temeljenih na engleskom, francuskom, portugalskom, svahili i drugim jezicima. Neki su čak postali važni jezici u nekoj zemlji, kao što je recimo jezik tok pisin u Papua-Novoj Gvineji i bislama u Vanuatuu.

Drugi mostovi koji pomažu u sporazumevanju jesu lingva franke. Lingva franka je jedan zajednički jezik koji koriste grupe koje imaju različit maternji jezik. U Centralnoafričkoj Republici, na primer, ljudi koji govore različite lokalne jezike mogu da se sporazumeju pomoću sangoa. Diplomate koriste engleski i francuski kao lingva franku. Pidžini su lingva franke, a to mogu biti i kreolski jezici.

U regijama unutar jedne zemlje mogu se koristiti lokalni varijeteti nacionalnog jezika, takozvani dijalekti. Što je ta regija izolovanija, to razlike mogu da budu izražajnije. S vremenom neki dijalekti počnu toliko da se razlikuju od prvobitnog jezika regije da postaju jezik.  U nekim slučajevima lingvistima nije lako da razlikuju jezik od dijalekta. Pored toga, pošto se jezik stalno menja, dijalekti katkad mogu da izumru nakon što prestanu da se koriste, a s njima izumire i deo jedne istorije.

Jezik je dar od Boga (Izlazak 4:11). Fascinantan tok menjanja jezika pokazuje koliko je taj dar fleksibilan. Takođe iz jezika možemo naučiti da nijedna grupa ljudi nije iznad druge, i da ne postoji nešto kao niži jezik. Baš kao što je to slučaj i sa ostalim darovima od Boga, jezik mogu da koriste svi ljudi, bez obzira na kulturu ili kraj gde žive. Jezici svih ljudi su već od samog početka bili dovoljno celoviti da služe svojoj svrsi. Svaki od njih je vredan poštovanja, bez obzira na to koliko ga ljudi koristi.

Istorijski i društveni činioci

Da su ljudi društvena bića vidi se po jeziku. Stoga, kada postoji doticaj različitih kultura — što je tako česta pojava — njihovi jezici generacijama čuvaju dokaz takvog doticaja.

Na primer, putem svojih mnogobrojnih reči arapskog porekla, španski, koji se smatra izmenjenom verzijom latinskog, čuva beleg na muslimansko osvajanje španske teritorije. U španskom se mogu otkriti i tragovi grčkog, engleskog, francuskog kao i drugih jezika. Nadalje, španski koji se govori u Americi ima tragove drevnih stanovnika tog kontinenta. Na primer, tamošnji španski ima mnogo reči iz jezika nahuatl, jezika astečke Srednje Amerike.

Baš kao što ljude njihov maternji jezik poistovećuje s nekom nacijom pa čak i područjem, isto tako ih on može identifikovati s nekom grupom, kao što su na primer stručne, trgovačke, kulturne i sportske, pa čak i s kriminalističkim organizacijama. Spisak je praktično neograničen. Lingvisti ove posebne varijetete nazivaju žargon ili sleng, a ponekad čak i dijalekt.

Međutim, kada između nacija i etničkih, odnosno kulturnih grupa postoji neprijateljstvo, jezik više nije most. Tada može da postane zid koji doprinosi podeli među ljudima.

Budućnost jezikâ

Komunikacija je složena stvar. S jedne strane, savremeni trend je usmeren na rušenje lingvističkih zidova, pretežno zbog mas-medija. Prema delu Encyclopædia Britannica svaka sedma osoba sada govori engleski kao svoj prvi ili drugi jezik. Otuda je on najkorišćeniji lingva franka na svetu. To što ga ljudi koriste omogućava im širi opseg komuniciranja i razmene korisnih informacija.

S druge strane, lingvistički zidovi su doprineli podelama, mržnji i ratovima. The World Book Encyclopedia iznosi: „Ako bi svi ljudi govorili istim jezikom... među zemljama bi rasla dobra volja.“ Naravno, za takvu dobru volju bila bi potrebna mnogo dublja promena nego samo korišćenje jednog lingva franke. Samo bi mudri Stvoritelj jezikâ mogao ostvariti to da svi ljudi govore istim jezikom.

Biblija, Božje glavno sredstvo komuniciranja s ljudima, jasno pokazuje da će on uskoro odstraniti ovaj sadašnji zli sistem stvari i zameniti ga vladavinom s neba — svojim Kraljevstvom (Danilo 2:44). Ta vladavina će ujediniti celo čovečanstvo u jedan pravedan novi sistem stvari ovde na zemlji u kojem će vladati mir (Matej 6:9, 10; 2. Petrova 3:10-13).

Čak i sada jedan čist duhovni jezik — istina o Jehovi Bogu i njegovim namerama — ujedinjuje milione ljudi svih jezika, nacija i njihovih nekadašnjih religija (Sofonija 3:9). Zato izgleda logično da će Bog u svom novom svetu ujediniti čovečanstvo i time što će se postarati da svi ljudi imaju zajednički jezik, te će tako neutralisati ono što je učinio u Vavelu.

[Okvir na 12. strani]

Poreklo jezikâ

Svemudri Stvoritelj, Jehova Bog, prvo je stvorio jezik u nebeskom, anđeoskom području (Jov 1:6-12; 1. Korinćanima 13:1). Kada je stvorio ljude, u njih je usadio jedan fond reči i sposobnost da ga obogaćuju. Ne postoji nikakav dokaz o bilo kakvom primitivnom ljudskom jeziku koji se sastojao od groktanja i mumlanja. Osmotri šta Encyclopædia Britannica objašnjava o sumerskom, najstarijem poznatom pisanom jeziku: „Sumerski glagol, sa svojim... raznim prefiksima, infiksima i sufiksima pruža jednu veoma složenu sliku.“

Oko 20. veka pre n. e., ljudi su, suprotno Božjoj zapovesti da se rašire i ’napune zemlju‘, pokušali da zavladaju celim društvom u Senarskoj ravnici u Mesopotamiji i u religiozne svrhe počeli graditi Vavilonsku kulu. Kada je Bog pomešao njihov zajednički jezik nastali su mnogi različiti jezici i tako je on osujetio njihove opasne i štetne planove (Postanje 1:28; 11:1-9).

Biblijski izveštaj ne govori da su svi jezici potekli iz jednog prajezika. U Senaru je Bog uveo mnoge nove reči i jezičke obrasce, što je dovelo do raznolikih jezika. Zato bi bilo uzaludno pokušavati utvrditi jedan izvorni jezik iz kog su se razvili svi ostali.

[Slika na 12. strani]

U Vavelu je Bog pomešao jezik buntovnih ljudi