Kad zbog hemikalija obolite

MNOGI aspekti mnogostruke osetljivosti na hemikalije (MCS) predstavljaju pravu zagonetku. Naravno, postoji prilično veliko neslaganje među medicinarima kada je reč o prirodi ovog oboljenja. Neki lekari veruju da MCS ima fizičkog uzročnika, drugi veruju da je uzročnik psihološkog karaktera, a treći ukazuju kako na fizičke tako i na psihološke faktore. Neki lekari sugerišu da bi MCS čak mogao predstavljati skup više oboljenja. a

Mnogi pacijenti sa MCS-om kažu da je takvo stanje kod njih nastalo usled prethodne velike izloženosti toksinima kao što su pesticidi; drugi ukazuju na konstantnu ili hroničnu izloženost manjoj količini toksina. Kad čovek jednom stekne MCS, on s različitim simptomima reaguje na mnoštvo na izgled nepovezanih hemikalija koje mu ranije nisu smetale, kao što su na primer mirisi i sredstva za čišćenje. Otud izraz „mnogostruka osetljivost na hemikalije“. Osmotrite na primer slučaj devojke po imenu Džojs.

Džojs je dobila vaške u školi. Zatim su joj glavu poprskali nekim pesticidom. Njeno zdravlje se pogoršalo i više nije podnosila mnoge hemikalije koje joj ranije nisu smetale. Tu spadaju sredstva za čišćenje u domaćinstvu, osveživači vazduha,  mirisi, šamponi i benzin. „Oči mi toliko oteknu da se prosto zatvore“, kaže Džojs, „a sinusi se inficiraju i stvaraju mi tako jaku glavobolju i mučninu da sam danima bolesna... Imala sam veoma česte upale pluća da su mi ona unakažena kao kod pušača koji 40 godina puši — mada ja nikada nisam pušila!“

Konstantna izloženost manjoj količini toksina, o čemu se takođe govori kao o faktoru koji doprinosi MCS-u, može biti kako na otvorenom tako i u zatvorenom prostoru. U stvari, nedavnih decenija je učestalost oboljenja usled zagađenja vazduha u zatvorenom prostoru dovela do pojave novog izraza — „sindroma bolesne zgrade“.

Sindrom bolesne zgrade

Sindrom bolesne zgrade pojavio se 1970-ih kada je čovek da bi uštedeo energiju zamenio mnoge prirodno provetravane domove, škole i kancelarije s hermetički zatvorenim, klimatizovanim zgradama. Izolacija, zaštićene drvene površine, isparljivi lepkovi, sintetički materijali i tepisi, često su bili sastavni deo ovih zgrada i nameštaja u njima.

Pogotovo dok su novi, mnogi od ovih proizvoda u malim količinama oslobađaju u prerađivan vazduh potencijalno štetne hemikalije kao što je formaldehid. Tepisi povećavaju taj problem tako što upijaju razna sredstva za čišćenje i rastvarače, i zatim ih kroz dugi period oslobađaju. „Isparenja raznih rastvarača spadaju u najčešće zagađivače zatvorenog prostora“, kaže knjiga Chemical Exposures — Low Levels and High Stakes. Osim toga, „rastvarači spadaju u one hemikalije na koje bolesnici osetljivi na hemikalije najčešće reaguju“, kaže knjiga.

Iako izgleda da većina ljudi izlazi na kraj sa atmosferom unutar takvih zgrada, kod nekih se javljaju simptomi astme i drugi problemi s disajnim putevima pa sve do glavobolja i letargije. Ovi simptomi obično nestaju kad ljudi napuste takve životne uslove. Ali u nekim slučajevima, „oboleli mogu steći mnogostruku osetljivost na hemikalije“, kaže britanski medicinski časopis The Lancet. Ali zašto se neki razbole od hemikalija, a drugi ne? To je važno pitanje, jer neki na koje ne utiču hemikalije teško pokazuju razumevanje za one koji se od toga razbole.

Svi smo mi različiti

Dobro je imati na umu da svi mi različito reagujemo na različite uzročnike bolesti, bilo da su to hemikalije, klice ili virusi. Na reakcije utiču genetski sklop, starost, pol, zdravstveno stanje, lekovi koje pijemo, neka bolest koju smo prezdravili, i razni faktori koji uključuju naš način života kao što su zloupotreba alkohola, duvana ili droge.

Na primer, što se tiče medicinskih preparata, vaš jedinstveni sklop odlučuje „da li će taj lek delovati i koje bi mogle da budu njegove nuspojave“, kaže časopis New Scientist. Neke od ovih nuspojava mogu biti ozbiljne, čak smrtonosne. Obično, proteini koji se zovu enzimi izbacuju iz tela strane hemikalije kao na primer one iz lekova, i toksične supstance koje organizam apsorbuje tokom svakodnevnih  aktivnosti. Međutim, ako su ovi enzimi „čistači“ oštećeni, možda nasledno, nekim ranijim dejstvom izvesnih toksina ili usled slabe ishrane, strane hemikalije mogu da se nakupe do opasnih količina. b

MCS se upoređuje s nekolicinom enzimskih poremećaja u krvi, koji se zovu porfirije. Često sam način na koji ljudi sa izvesnim porfirijama reaguju na hemikalije, koje u ovom slučaju potiču od izduvnih gasova vozila pa sve do mirisa, sličan je reakcijama ljudi sa MCS-om.

Um je takođe napadnut

Jedna žena obolela od MCS-a rekla je za Probudite se! da izvesne uobičajene hemikalije čine da se oseća kao drogirana. Ona kaže: „Doživela sam promene u ličnosti — postala sam ljutita, uznemirena, razdražljiva, strašljiva, letargična... Ovi simptomi mogu imati različito trajanje, od nekoliko sati do nekoliko dana.“ Nakon toga ona oseća mamurluk i pati od depresije s promenljivim intenzitetom.

Ove posledice nisu neuobičajene kod ljudi koji imaju MCS. Dr Klodija Miler kaže da „više od deset zemalja izveštava o psihičkim problemima nakon izlaganja tačno određenim hemikalijama, bilo da je reč o insekticidima ili o [sindromu] bolesne zgrade... Znamo da radnicima izloženim isparavanjima rastvarača preti veća opasnost od pojave paničnih napada i depresije... Stoga je potrebno da budemo veoma pažljivi i ne zaboravimo da je mozak najosetljiviji organ na hemikalije“.

Iako izloženost hemikalijama može dovesti do psihičkih problema, mnogi lekari veruju da je i obrnuta situacija takođe moguća — psihički problemi mogu doprineti nastanku preosetljivosti na hemikalije. Maločas spomenuti dr Miler i dr Nikolas Ašford, koji čvrsto veruju u fizičke uzročnike MCS-a, potvrđuju da „psihosocijalni događaji, kao što su smrt bračnog druga ili razvod, kod nekih ljudi mogu blokirati rad imunološkog sistema i učiniti ih unapred osetljivima na male količine hemikalija. Svakako, veza između psiholoških i fizioloških sistema je veoma složena“. Dr Šeri Rodžers, još jedna osoba koja veruje u fizičke uzročnike MCS-a, kaže da „stres u još većoj meri doprinosi osetljivosti na hemikalije“.

Postoji li išta što bi oboleli od MCS-a mogli da urade kako bi poboljšali svoje zdravlje ili u najmanju ruku ublažili simptome?

Pomoć obolelima od MCS-a

Iako ne postoji neki poznati lek protiv MCS-a, mnogi oboleli su uspeli da ublaže simptome, a neki čak i da vode prilično normalan život. Šta im je pomoglo da uspeju? Neki kažu da im je koristilo to što su sledili savete svojih lekara da u što je moguće većoj meri izbegavaju hemikalije koje izazivaju njihove simptome. c Džudi, obolela od MCS-a, primećuje da joj polazi za rukom da izbegava takve supstance. Dok se oporavljala od bolesti usled Epštajn-Barovog virusa, Džudi je bila previše izložena jednom pesticidu koji je koristila u kući i stoga je obolela od MCS-a.

Poput mnogih obolelih od MCS-a, Džudi reaguje na širok spektar hemikalija koje se koriste u domaćinstvu. Stoga, ona sve čisti i pere domaćim sapunom i soda-bikarbonom. Ona smatra da je sirće najbolji omekšivač tkanina. U njenoj garderobi i  spavaćoj sobi ima samo prirodnih vlakana i tkanina. Njen muž ne unosi u plakar svoja odela koja su bila na hemijskom čišćenju, sve dok nekoliko nedelja ne budu na mestu koje se dobro provetrava.

Naravno, u današnjem svetu je možda obolelima od MCS-a nemoguće da potpuno izbegnu kontakt s problematičnim hemikalijama. Časopis American Family Physician kaže: „Glavni hendikep kod MCS-a često predstavlja izolacija i povlačenje koje doživljava pacijent pošto želi da izbegne dejstvo hemikalija.“ U tom članku se predlaže da oboleli treba da rade i druže se pod medicinskim nadzorom, postepeno povećavajući svoje aktivnosti. Istovremeno, treba da rade na savladavanju napada panike i nepravilnog pulsa, tako što će naučiti da se opuste i tako što će savladati tehnike kontrole disanja. Cilj je pomoći pacijentima da se polako prilagode izloženosti hemikalijama, a ne da ih sasvim istrebe iz svakodnevnog života.

Jedna druga važna terapija je dobar san noću. Dejvid, oboleli od MCS-a koji sada skoro da nema nikakvih simptoma, svoj oporavak u izvesnoj meri pripisuje  spavanju u spavaćoj sobi s puno svežeg vazduha. Ernest i njegova žena Lorejn, oboje oboleli od MCS-a, takođe smatraju da „dobar san noću značajno pomaže da se neutrališu posledice toga što smo neizbežno izloženi hemikalijama preko dana“.

Naravno, dobra ishrana je uvek od suštinske važnosti kada je reč o očuvanju ili obnavljanju dobrog zdravlja. U stvari, za ishranu se kaže da je „najvažniji faktor u zdravstvenoj preventivi“. Naravno, da bi telo ponovo postalo zdravo, bar onoliko koliko je to moguće, njegovi sistemi moraju delotvorno da funkcionišu. Dodaci ishrani takođe mogu pomoći.

Dobrom zdravlju doprinosi i vežbanje. Osim toga, znojenjem pomažete svom telu da kroz kožu izbaci toksine. Takođe su važni dobro raspoloženje i smisao za humor, uključujući i to da ste voljeni i da pokazujete ljubav prema drugima. U stvari, „ljubav i smeh“ jeste recept koji jedan lekar daje svim svojim pacijentima obolelim od MCS-a. Da, „veselo je srce dobar lek“ (Poslovice 17:22).

Međutim, uživati u radosnom druženju punom ljubavi može biti veliki problem za obolele od MCS-a koji ne podnose mirise, sredstva za čišćenje, dezodoranse i druge hemikalije s kojima većina nas dolazi u dodir u našem svakodnevnom životu. Kako ljudi sa MCS-om funkcionišu pod ovakvim okolnostima? Podjednako je važno i šta drugi mogu da učine kako bi pomogli onima sa MCS-om? Sledeći članak će osmotriti ove stvari.

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 7. strani]

Da li vam je potrebno toliko hemikalija?

Trebalo bi da izloženost potencijalno toksičnim hemikalijama svi svedemo na minimum. To uključuje i hemikalije koje imamo kod kuće. Knjiga Chemical Exposures kaže: „Zagađivači vazduha u zatvorenom prostoru izgleda da spadaju u najopasnije uzročnike intolerancije prema hemikalijama. U zatvorenom prostoru ima složenih mešavina koje sadrže male količine stotine različitih isparljivih organskih hemikalija.“ d

Dakle, zapitajte se, da li je zaista neophodno da koristite onoliko hemikalija koliko već koristite, pogotovo pesticide i proizvode koji sadrže isparljive rastvarače. Da li ste isprobali neku netoksičnu alternativu? Međutim, ako morate koristiti neku potencijalno opasnu hemikaliju ne zaboravite da preduzmete sve neophodne mere predostrožnosti. Takođe budite sigurni da ćete je čuvati na bezbednom mestu van domašaja dece i gde isparavanja neće škoditi. Zapamtite, hemikalije mogu isparavati čak i iz zatvorenih posuda.

Saznanje o hemikalija uključuje i ono što stavljamo ili sipamo na svoju kožu. Mnoge hemikalije, uključujući i mirise, preko kože se apsorbuju u krvotok. Stoga se jedan način korišćenja izvesnih lekova obavlja preko kože. Dakle, ako sipate neku otrovnu hemikaliju na svoju kožu, „prvi i najhitniji korak je taj da je temeljito sperete“, kaže knjiga Tired or Toxic?

Mnogi ljudi s mnogostrukom osetljivošću na hemikalije osetljivi su na mirise. Devedeset pet posto hemikalija koje se koriste u mirisima jesu sintetička jedinjenja koja se dobijaju iz nafte. Koriste se aceton, kamfor, benzaldehid, etanol, g-terpinen i mnoga druga. Opasnosti po zdravlje koje su povezane sa ovim supstancama objavila je — na primer u Sjedinjenim Državama, Agencija za zaštitu okoline. Isto važi i za hemikalije koje se nalaze u osveživačima vazduha. Kada ekolozi proučavaju osveživače vazduha, kaže University of California at Berkeley Wellness Letter, oni ih „proučavaju kao zagađivače, a ne kao oplemenjivače vazduha u zatvorenoj prostoriji“. Osveživači vazduha ne neutrališu loše mirise; oni ih samo maskiraju.

Knjiga Calculated Risks kaže da je „jedan od najvažnijih pojmova u toksikologiji taj, [da su] sve hemikalije toksične kad je čovek pod određenim uslovima njima izložen“.

[Fusnota]