Patmos — ostrvo Apokalipse

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ GRČKE

PONEKAD se desi da ljudi s Patmosa zure preko Egejskog mora u pravcu svetlosti koja titra po padinama planine na ostrvu Samos. Neki kažu da je ovo tajanstveno svetlo statički elektricitet, ali pobožni stanovnici Patmosa ostaju pri tome da oni znaju nešto više. Oni trče da bi rekli komšijama kako su još jednom primili znak od najčuvenijeg nekadašnjeg stanovnika ostrva, koji je na ovo malo grčko ostrvo nedaleko od Male Azije prognan pre skoro 1 900 godina.

Tog čuvenog čoveka je verovatno rimski imperator Domicijan osudio da živi na Patmosu, ’zato što je govorio o Bogu i svedočio za Isusa‘. Tu je čuo Božji glas „kao zvuk trube“ kako kaže: „Ja sam Alfa i Omega... Ono što vidiš napiši na svitak“ (Otkrivenje 1:8-11).

Taj svitak, ili knjiga, predstavlja epilog bestselera svih vremena. Biblijsku knjigu Otkrivenja, to jest Apokalipsu, poslednju knjigu Biblije, neki su opisali kao jedno od najnerazumljivijih dela ikada napisanih. Pisac je bio Jovan, Isusov apostol. Vekovima su čitaoce interesovale vizije koje je Jovan primio o konačnoj propasti ovog zlog sveta. a

Današnji Patmos

Mnogi posetioci će se složiti da Patmos — najsevernije ostrvo Dodekaneza — predstavlja idealnu pozadinu za ovakvu knjigu. Uzdignuti vulkanski rtovi i strmoglavi tamni ponori graniče se s terasastim zelenim brdima i cvetnim livadama koje se peku na vrelom egejskom suncu.

Da bih video kako Patmos izgleda danas, otplovio sam iz Pireja, glavne grčke luke. Po ponoći, dok je trajekt ulazio u fjordovsku luku Skalu — luku i ujedno najveći grad na Patmosu — oblaci su se razišli otkrivši ostrvo pri svetlosti punog meseca.

Sledećeg jutra, pijuckajući gorku grčku kafu, pripremao sam se da započnem istraživanje ostrva. Na ranojutarnju scenu stupile su bake, obučene u crno od glave do pete, koje su pokušavale da idu u korak s tek prohodalim nestašnim mališanima. Bradati ribar koji je sedeo u blizini udarao je o betonski kej svoj ručak — hobotnicu koju je upravo kopljem uhvatio u vodi — da bi je smekšao.

 Umesto da se ukrcam na brodić, odlučio sam da se popnem na padine iza Skale da bih imao pregled celog ostrva. Prizor je bio izvanredan. Ostrvo, poput neke ogromne reljefne karte pluta u moru. Patmos vam u stvari nudi tri ostrvca u jednom — rtove povezane niskim zemljouzima. Jedan od ovih uzanih parčića zemlje je blizu Skale. Drugi se nalazi kod mesta prikladno nazvanog Dijakofti, što znači „raseći“, blizu nenaseljenog južnog dela ostrva. Patmos je jedva 13 kilometara dug i, na jednom mestu, toliko širok koliko se može dobaciti kamenom.

Kroz burna vremena

Patmos se smatra svetim maltene još otkad su prvi naseljenici pre skoro 4 000 godina došli iz Male Azije. Ti rani stanovnici izabrali su drugu po redu najvišu tačku na ostrvu kao mesto za svoj hram Artemidi, boginji lova.

Oko 96. godine n. e. kada je, kako se smatra, apostol Jovan izgnan na Patmos, ostrvo je bilo pod kontrolom Rimske imperije. U četvrtom veku ostrvo je postalo deo „hristijanizovanog“ Vizantijskog carstva. Zatim je od sedmog do desetog veka nad njim dominirao islam.

S vremenom je Patmos ostao napušten i pust. Zatim, u kasnim godinama 11. veka jedan grčki ortodoksni monah počeo je da gradi utvrđeni manastir „Sveti Jovan“ na mestu paganskog hrama Artemide. Naseljenici su se postepeno vraćali izgradivši niz belih kockastih kuća u Hori, gradu koji je još uvek šćućuren uz zaštitne zidove manastira.

Ostrvo je za kratko blesnulo slavom u kasnim 1800-im, kada su neki njegovi građani na Sredozemlju posedovali jednu od najbogatijih trgovačkih flota. Ta flota je indirektno bila odgovorna za novu najezdu. U 1970-im nekoliko svetskih bogataša otkrilo je lepotu ovog praktično zaboravljenog ostrva i njegovu jeftinu nepokretnu imovinu. Oni su preuredili mnoge stare vile pomorskih trgovaca i to je zajedno s novim lučkim objektima pomoglo da Patmos dospe na turističku kartu.

Patmos je toliko dugo izmicao turističkom stampedu koji je skoro upropastio druga grčka ostrva. Glavni razlozi za to su ti što na njemu nema aerodroma, i što monasi insistiraju da većim delom on ostane sveti prostor.

Mešavina istorije i tradicije

Pomažući mi da isplaniram svoje istraživanje ostrva, konobar me je uputio na 400 godina staru kaldrmu iza Skale koja vodi kroz mirisnu borovu šumu do onoga za šta se veruje da je bila Jovanova pećina, kao i do manastira „Sveti Jovan“. Na periferiji grada, prošao sam pored jednog pretećeg grafita sveže ispisanog crvenom bojom na kamenom zidu: „Ohi sto 666“ (Čuvaj se 666), jednog od pogrešno shvaćenih simbola Otkrivenja.

Manastir Apokalipse, s majušnom kapelom „Sveta Ana“, sagrađen je 1090. da bi  zatvorio ulaz u pećinu u kojoj je prema predanju Jovan primio vizije. Posmatrao sam jednu osamljenu ženu koja je klečeći na kolenima prilagala tamu (dar) ikoni „Svetog Jovana“. Ortodoksni vernik koji veruje da ikona može da učini čuda, prinosi tamatu — mali metalni lik osobe, delova tela, kuća i čak kola i brodova. Sećam se da sam slične žrtve napravljene od gline video blizu Korinta u hramu drevnog grčkog boga-lekara Asklepija. Čista slučajnost?

Kulturni ostaci i manuskripti

Kada sam ušao u dvorište manastira „Sveti Jovan“, jedan prijateljski lik se pojavio iz lavirinta mračnih hodnika. „Papa Nikos“ (Otac Nik) bio je ponosan da meni i nekolicini turista pokaže manastirsko blago. Manastir, koji poseduje veći deo Patmosa, jedan je od najbogatijih i najuticajnijih u Grčkoj.

Prošetali smo se po hladnoj, od sveća očađenoj kapeli, gde leže ostaci osnivača manastira i zatim prošli kroz kapelu Devica, sagrađenu delimično od kamenja hrama Artemide. U muzeju smo videli zlato i drago kamenje neprocenjive vrednosti koje su darovali carevi; 11-vekovnu tapiju monaha na ostrvo koju je potpisao vizantijski imperator Aleksije I Komnin; i prelepi fragment Jevanđelja po Marku iz 6. veka, napisanog na ljubičastom pergamentu ne mastilom već srebrom. Pored ovog fragmenta, u manastiru se nalazi velika kolekcija Biblija i bogoslovskih manuskripata.

Pogled na ostrvo

Ostrvo ima i svoju prirodnu lepotu. Nekoliko kilometara južno od Skale, netaknuta prastara plaža vijuga duž zaštićenog zaliva. Plaža je jednostavna i bez posebnih karakteristika, osim Kalikacua, to jest „Morskog gavrana“, jedne gromade nasred plaže, koja je visoka kao zgrada s pet-šest spratova, izrešetana špiljama poput nekog džinovskog švajcarskog sira.

Najbolji način da uživate na Patmosu jeste da prosto proskitate po njemu. Možda poželite da sednete usred neotkrivenih ruševina drevnog akropolja na žarkom suncu u Kasteli i slušate udaljenu zvonjavu ovaca i prodorno zviždukanje pastira. Ili nekog popodneva, kada Egejsko more preko neba širi svoju izmaglicu koja podseća na gazu, poželite da sednete i gledate na obalu gde brodići koji nestaju u izmaglici od isparenja izgledaju kao da se penju u nebo.

Poslednjeg dana moje posete ovom ostrvu, prelepo crveno sunce na zalasku uveličalo je grad ispod. U zalivu, ribari su pod lampama pripremali male bezmotorne čamce, koji su poznati kao gri-gri, pačići, jer ih u liniji vuče brod-matica.

Celo ostrvo kao da je u plamenu. Prohladni vetar i visoki talasi opasno su bacali gri-gri. Ove čamce sam video ponovo nekoliko sati kasnije s palube trajekta koji je brzo klizio mimo njihovog područja ribolova na nekoliko kilometara od obale, vraćajući se u Pirej. Ljudi su upalili zaslepljujuća svetla koja koriste da bi privukli ribu. Te noći, dok su oni i ostrvo iza njih nestajali s vidika, u glavi mi je ostala slika prognanog Jovana kako zapisuje vizije na Patmosu.

[Fusnota]

[Slika na 27. strani]

Manastir „Sveti Jovan“

[Izvor slike na 26. strani]

© Miranda 2000