Moji napori u donošenju mudrih odluka

ISPRIČAO GUSTAVO SISON

Sa 12 godina, iako sam se aktivno bavio plivanjem, odlučio sam da postanem lekar. Ali, otprilike u isto vreme počeo sam da proučavam Bibliju i kao rezultat toga, želeo sam da budem Božji sluga. Šta se desilo s mojim različitim ambicijama i interesovanjima? Da li se to moglo uskladiti?

GODINE 1961. je misionarka Jehovinih svedoka u Brazilu, Oliva Springejt, počela s majkom i sa mnom da proučava Bibliju. Zbog protivljenja oca, koji je bio uvaženi lekar u Porto Alegreu, prestali smo s proučavanjem. Ipak, Oliva je i dalje održavala kontakt s nama, i s vremenom sam počeo da shvatam da je ono što učim istina. Međutim, tada me je plivanje odvraćalo od duhovnih stvari.

Kada sam imao 19 godina, u klubu za koji sam plivao upoznao sam jednu privlačnu devojku po imenu Vera Lusija, i počeli smo da izlazimo. Moja majka joj je govorila o našim verovanjima i ona se zainteresovala. Stoga sam stupio u kontakt sa Olivom i ona je počela da proučava Bibliju s nama, uprkos protivljenju oca Vere Lusije.

Vera Lusija je nastavila da proučava i napredovala je u biblijskom spoznanju. Počela je čak i sa zaposlenima u mom plivačkom klubu da vodi biblijske studije. U isto vreme, ja sam se usredsredio na treninge za dolazeće državno takmičenje u plivanju.

Nakon što smo više od godinu dana proučavali i posećivali hrišćanske sastanke, otac Vere Lusije je počeo da sumnja da se nešto događa. Jednog dana kad smo se vratili sa sastanka, on nas je čekao i insistirao da mu kažemo gde smo bili. Rekao sam mu da smo bili na hrišćanskom sastanku, i iako za njega religija nema nikakvu važnost za nas je religija pitanje života i smrti. On je samo duboko uzdahnuo i rekao: „Pa, ako je pitanje života i smrti, moraću da prihvatim stvari takvim kakve jesu.“ Od toga dana pa nadalje njegov stav se promenio, i iako nikada nije postao Jehovin svedok, postao je blizak prijatelj i drug tokom teških vremena.

Napraviti dobar izbor

Nakon državnog šampionata, odlučio sam da prestanem s takmičenjima u plivanju, međutim, dve pobede i rekord Brazila u plivanju slobodnim stilom na 400 i 1 500 metara, omogućili su mi odlazak na Panameričke igre u Kaliju, u Kolumbiji, 1970.  godine. Iako je Vera Lusija bila protiv mog odlaska, počeo sam da treniram za te igre.

Nakon dobrog plivanja u Kaliju, treneri su me pitali da li želim da treniram za Olimpijadu. Pomislio sam na svoje nedovršene studije medicine i divne istine o Jehovinim namerama koje sam naučio, i odustao sam od karijere plivača. Otada, moj duhovni napredak je bio brz. Godine 1972, kada su se održavale Olimpijske igre u Minhenu, u Nemačkoj, Vera Lusija i ja simbolizovali smo svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. To je moju majku ohrabrilo da nastavi sa svojim proučavanjem Biblije, i s vremenom se i ona krstila.

Nakon majčinog krštenja, očevo protivljenje se pojačavalo. Na kraju se naša porodica raspala, i pošto sam još uvek bio student, morali smo da živimo od majčine male penzije i prihoda od kuće koju smo prodali. Zbog toga smo Vera i ja odložili naše venčanje. U stvari, dobre pouke koje sam primio od oca pomogle su mi u donošenju odluka. On bi često govorio: „Nemoj se plašiti da budeš drugačiji“ i „Nije uvek većina u pravu“. Jedna od njegovih omiljenih izreka je bila: „Vrednost čoveka meri se po onome što daje drugima.“

Kao Jehovin svedok, bio sam u prilici da očev izvrstan savet primenjujem u praksi. Nalazio sam se pored njegovog kreveta kada je umro 1986. Prethodno smo ponovo postali prijatelji i poštovali jedan drugog. Verujem da se ponosio sa mnom, pošto sam poput njega i ja postao lekar.

U međuvremenu, 1974. godine diplomirao sam medicinu. Odlučio sam da budem lekar opšte prakse, ali kasnije, razmišljajući više o tim stvarima, shvatio sam da bih bio od veće koristi svojoj hrišćanskoj braći kada bih postao hirurg (Dela 15:28, 29). Tako sam prihvatio izazov i naredne tri godine sam proveo specijalizujući se za hirurga.

Teška pravna bitka

Jedan veoma tužan slučaj u koji sam bio uključen bio je slučaj jedne 15-godišnje Svedokinje koja je imala unutrašnje krvarenje. Bila je bleda i imala nizak pritisak, ali bistra i apsolutno čvrsta u svojoj odlučnosti da ne primi krv. Nakon što sam joj povećao volumen krvi, izvršio sam endoskopiju i oprao obolelu površinu rashlađenim slanim rastvorom kako bih zaustavio krvarenje. Najpre se malo oporavila, ali 36 sati kasnije dok je bila pod intenzivnom negom, krvarenje je iznenada ponovo počelo. Uprkos svim naporima, dežurni lekar nije bio u stanju da drži pod kontrolom krvarenje i održava njen volumen krvi, i devojka je umrla.

Kad se to dogodilo, etička komisija je suspendovala moj lekarski staž i moj slučaj predala regionalnom lekarskom veću. Bio sam optužen za kršenje tri člana lekarskog etičkog zakonika, što je dovelo u opasnost moju lekarsku dozvolu, a samim tim i sredstva za život.

Komisija je odredila period od 30 dana tokom kojeg je trebalo da iznesem svoju pismenu odbranu. Moji advokati su pripremili zakonske i ustavne dokaze, a ja sam pripremio tehničku odbranu uz pomoć lokalnog Odbora za odnose s bolnicama (OOB), grupe Jehovinih svedoka koji nastoje da unapređuju saradnju između bolnice i pacijenta. Na saslušanju, nadležna komisija je postavljala pitanja uglavnom o mom položaju kao lekara i kao Jehovinog svedoka. Međutim, moja odbrana se većinom zasnivala na medicinskim i naučnim argumentima i izveštajima uvaženih hirurga.

Dokazi koji su izneti potvrdili su da je pacijentkinja odbila da primi transfuziju krvi, a da ja nisam ništa učinio čime bih na nju vršio pritisak da donese takvu odluku. Saslušanjem se takođe utvrdilo da od četiri konsultovana lekara, jedino sam ja započeo lečenje koje je  bilo u skladu sa željama pacijentkinje i njenim zdravstvenim stanjem.

Moj slučaj je zatim bio predat jednoj komisiji koja je trebalo da glasa na plenarnoj sednici. Imao sam desetominutnu usmenu odbranu u kojoj sam se usredsredio isključivo na medicinska gledišta, kao i u svojoj prethodnoj pismenoj odbrani. Nakon saslušanja, dva člana komisije su spomenula da iako nisam koristio transfuziju, lečenje koje sam primenio imalo je čvrstu naučnu osnovu. Jedan drugi lekar je naglasio da je beskrvno lečenje delotvorno i da je rezultat toga niža stopa smrtnosti. Poslednji član komisije je naglasio da nije u pitanju to da li su transfuzije dobre za pacijente ili nisu. Pitanje je glasilo da li lekar može svom pacijentu da nametne lečenje koje pacijent ne želi, i taj savetnik je bio mišljenja da lekar nema pravo na to. Stoga, većinom od 12 naspram 2, savetnici su glasali u prilog tome da se odbace sve optužbe i da na taj način budem oslobođen.

Odbrana pacijentovih prava

Neki autoriteti na području medicine dobili su sudski nalog da prisile pacijente Jehovine svedoke da prime transfuziju krvi, a ja sam ponekad iznosio dokaze na sudskim saslušanjima što je pomoglo da se takvi nalozi ponište. Jedan takav slučaj uključivao je jednog Svedoka koji je imao otečene krvne sudove jednjaka, problem koji izaziva teška želudačna krvarenja. U vreme kada je bio smešten u bolnicu bio je već veoma anemičan — njegov hemoglobin je pao na 4,7 grama po decilitru. a U početku na njega nisu vršili pritisak da primi krv i dobijao je samo simptomatsku terapiju.

Zatim, nakon nedelju dana provedenih u bolnici, ovaj pacijent je bio iznenađen kada mu je došao u posetu jedan sudski službenik i uručio nalog za primanje transfuzije. Do tada je njegov nivo hemoglobina porastao na 6,4 grama po decilitru, i bio je u klinički stabilnom stanju. Izgleda da je sudija svoju odluku doneo na osnovu prethodnog nivoa hemoglobina a ne onog zadnjeg, višeg.

OOB je ponudio pomoć. Pacijent me zamolio da ga pregledam. To sam i učinio, i zatim nam je pošlo za rukom da ga premestimo u bolnicu gde je bilo moguće lečiti ga bez krvi. U isto vreme, njegovi advokati su osporili sudski nalog da se pacijentu da transfuzija krvi.

Pozvan sam na saslušanje pred sudiju, i on me je pitao o stanju pacijenta. Tokom saslušanja, opunomoćio me je da i dalje lečim pacijenta dok se razmatra pravovaljanost sudskog naloga. Do ponovnog saslušanja, pacijent se oporavio i bio je otpušten iz bolnice. Kada su me pozvali da ponovo posvedočim, advokat bolnice me je pozvao da dokažem da lečenje koje sam predložio ima naučnu osnovu. Na njegovo zaprepašćenje, pokazao sam članak iz jednog medicinskog časopisa koji je objavila baš ta bolnica koju je on zastupao, a u tom članku se predlagalo baš takvo lečenje!

Nakon izrečene odluke bili smo oduševljeni kada smo čuli da je odbranjen naš stav zastupanja medicinskog lečenja koje je drugačije od transfuzije krvi. Bolnici je bilo naređeno da plati sve troškove, uključujući i pravne. Iako je bolnica uložila žalbu, ponovo je izgubila parnicu.

Staranje o našoj porodici

Otkako sam postao Svedok imao sam podršku Vere Lusije kao predanog životnog saputnika, sposobne žene i primerne majke naše dece. Kako je uspevala da se suoči sa svim tim izazovima, da održava naš dom i pomaže u odgajanju dece, koja su sada energični omladinci? To je bilo moguće jer je imala duboku ljubav prema Jehovi i hrišćanskoj službi.

Kao roditelji, posredovali smo svojoj deci biblijska učenja i načela još od njihove  rane mladosti. Uprkos veoma ispunjenom životu, trudimo se da služimo u punovremenoj službi nekoliko meseci godišnje. I činimo sve što možemo da se držimo rasporeda koji uključuje redovno čitanje Biblije, svakodnevno razmatranje biblijskog stiha i razgovor o našim verovanjima s drugima u hrišćanskoj službi. Nedavno, naša porodica je sedmično vodila ukupno čak 12 biblijskih studija s ljudima koji nisu Svedoci.

Vera Lusija i ja takođe pokušavamo da uključimo svoje sinove u naše aktivnosti, dok istovremeno poštujemo njihov lični ukus. Verujemo da su za roditelje neophodne tri osnovne stvari da bi se ispravno brinuli o svojoj porodici. Prva stvar je odgovarajuće poučavanje koje se temelji na Božjoj Reči, Bibliji. Druga je odgovarajući primer, koji deci pruža jasne dokaze o tome da njihovi roditelji imaju zdrav strah od Boga. I treća stvar jeste druženje s hrišćanima različite dobi i društvenog staleža, koji članovima porodice mogu preneti različite darove i sposobnosti. Kao bračni par, postavili smo sebi cilj da našoj porodici pružimo sve ovo.

Osvrćući se unazad na naših skoro 30 godina služenja Jehovi, moja žena i ja bez sumnje možemo reći da nam je Bog dao najbolje u životu i pružio mnoga zadovoljstva i blagoslove. Iako nisam uspeo da odem na Olimpijadu, još uvek uživam u tome da sedmično preplivam nekoliko kilometara. Istina, zahvaljujući tome što sam lekar i Jehovin svedok, imam veoma ispunjen život, ali smatram da je veoma nagrađujuće pomagati svojoj hrišćanskoj braći i sestrama da uprkos kušnjama istraju u svojoj službi Bogu.

Često me pitaju, da li sam zabrinut zbog toga što ću izgubiti svoj posao kada dođe Božji novi sistem stvari i kada više ne bude bolesti. A ja im odgovaram da ću biti prvi koji će poskakivati od radosti kada ’hromac kao jelen bude skakao, i kada jezik nemoga bude radosno klicao‘ i kada ’niko od žitelja ne bude govorio: Bolestan sam!‘ (Isaija 33:24; 35:6).

[Fusnota]

[Slika na 15. strani]

Operacija pacijenta

[Slike na 15. strani]

S Verom Lusijom i naš porodični studij