Poseta „najstarijem gradu u Rusiji“

MOJA supruga Linda i ja doselili smo se u Moskvu jula 1998. iz poslovnih razloga. Nikada ranije nismo bili u Rusiji, pa smo zato jedva čekali da saznamo nešto o toj zemlji, njenom jeziku i ljudima.

Nedugo nakon dolaska, zapazio sam interesantnu gravuru na poleđini zelene papirnate novčanice od pet rubalja. Na njoj je bila prikazana jedna tvrđava od cigala iz 14. ili 15. veka koja gleda na reku, i neko ostrvo i jezero u pozadini. U uglu je bilo urezano ime ovog mesta: Novgorod.

Pitao sam neke Moskovljane za taj grad. Svi su znali za Novgorod, ali je samo jedan u stvari bio tamo. Rekli su mi da je udaljen nešto manje od 550 kilometara od Moskve, i da do tamo ide jedan noćni voz koji ide i za Sankt Peterburg. Moja supruga i ja smo odlučili da odemo tamo.

Naše putovanje do Novgoroda

Pošto sam ranije kupovao karte do Sankt Peterburga, znao sam gde sada da ih nabavim. Broj naših kola, kao i broj kupea bili su ispisani na našim kartama. Jedne večeri prošlog septembra stigli smo na železničku stanicu nešto posle devet i smestili se u naš kupe u kolima broj 5.

Uz jeku i trzaj kola su se zateturala. Ovo se ponavljalo cele noći kao da smo u nekom lokalnom vozu. Onda bismo stali i nakon nekoliko minuta drugi voz bi protutnjao. Onda još nekoliko minuta čekamo na sporednom koloseku u tišini noći. Zatim bi se kočnice otkočile i naša kola bi protestovala, ječala, stenjala i, na kraju, sledila ostatak voza. Zatim bih ponovo zaspao.

Domaćica vagona kucnula nam je na vrata nešto pre dolaska u Novgorod. Železnička stanica bila je puna sveta iako je bilo sedam ujutru. Na jednom kiosku smo pronašli mapu grada i pitali prodavca koliko bi koštao taksi do našeg hotela. Za 20 rubalja (oko 70 centi) taksista nas je u svojoj ruskoj ladi odvezao do hotela, preko Volhova — reke s gravure.

Vozač nam je rekao da on nije iz Rusije ali da njegova žena jeste. Zato živi u Rusiji. U hotelu nam je recepcionarka izrazila dobrodošlicu i čak nam dozvolila  da se upišemo u knjigu gostiju iako je bilo tek 7.30. Dala nam je ideje gde možemo da idemo. Šetali smo se pored reke, a zatim doručkovali.

Zapazili smo jedan park sa uredno ošišanom travom i potkresanim drvećem. Šetalište kraj reke blistalo je od dekorativnih leja cveća. Iako ima turista — ponekad autobus korejske proizvodnje dovozi turističke grupe — Novgorod nije turistički grad. Većina ljudi koje smo videli bili su Rusi.

Mnogi građani su nam rekli da je Novgorod najstariji ruski grad. Kaže se da je star preko 1 100 godina. U prilog svedočanstvu za svoje religiozno nasleđe, po celom gradu ima na desetine starih crkava. Linda je na mapi izbrojala da ih samo u području oko hotela ima 25.

Pronašli smo kulu unutar kremlja — ne Kremlja u Moskvi; „kremlj“ je ruska reč za „gradsku tvrđavu“. Kula je bila pristupačna sve do vrha. Za 5 rubalja (manje od 20 centi) mogli smo se spiralnim stepeništem popeti do vrha. Uporedio sam pogled sa slikom na novčanici od pet rubalja. Drveće je poraslo i šetalište na kremaljskom zidu bilo je zaklonjeno. Ali, tu je bila reka Volhov — ista reka i isto ostrvo i jezero u pozadini.  Jedino kran koji je vadio mulj iz reke nije bio ugraviran.

Drugog dana u Novgorodu primetili smo jednu značajnu stvar. Rusi ovaj grad smatraju malim — iako ima 250 000 stanovnika — i njegovi ljudi su nas zapamtili, pa čak i neke detalje vezane za nas! Konobarica u hotelu nas je zapamtila od prethodnog dana. Zapamtila je da volimo kafu, te nam je donosila. Takođe je zapamtila da nismo želeli sok i zato nas drugog dana nije pitala da li ga želimo. Kada sam pitao za račun, Olga se — sećam se imena — nasmešila i rekla gledajući me pravo u oči: „Soba je 356, zar ne?“

U nedelju je na hiljade ljudi vrvelo kremljom, pešačkim mostom preko reke Volhov, ulicama i šetalištem. Linda je otišla da kupi kokice od uličnog prodavca blizu mosta, koji se — pogodili ste! — setio nje od prethodnog dana.

Kada smo otišli do kule da ponovo vidimo panoramu, devojka koja je naplaćivala ulaz nasmešila se i rekla: „Bili ste juče, zar ne? Pa, vi ste već platili juče, tako da ne morate ponovo da platite.“

Sreli smo Dejvida, prijatelja koga znamo odavno iz Njujorka. On se oženio Ruskinjom Aljonom, i sada žive u Novgorodu i služe u skupštini Jehovinih svedoka. Sreli smo ih ispred restorana Djetinets, koji je sagrađen baš u zidu na vrhu kremlja. Tu su nam poslužili najbolju rusku hranu koju smo ikada jeli. Činilo nam se da je ručak od tri jela (salata, supa, glavno jelo, kafa i desert) relativno jeftin za nas.

Novgorod je grad s prijateljski nastrojenim ljudima koji su nas se sećali, sa odličnom hranom i istorijom i raznolikošću koji su dovoljni da zainteresuju. Doći ćemo opet. (Priloženo.)

[Slike na stranama 22, 23]

Ruska novčanica od pet rubalja i fotografija sa istim pogledom iz Novgoroda

[Slika na 23. strani]

Kremlj s reke Volhov

[Slika na 24. strani]

Prelazak preko pešačkog mosta na reci Volhov

[Slika na 24. strani]

Religija je vekovima bila prominentna u Novgorodu