Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Stvar savesti

Stvar savesti

Stvar savesti

U KLASIČNOM filmu iz 1944. godine, Arsenik i stare čipke, prikazano je nekoliko starijih ljudi kako su nakon što su popili vino spravljeno od bobica zove s dodatkom arsenika, naglo umrli. Film sažeto prikazuje uobičajeno shvatanje da je arsenik po pravilu smrtonosni otrov koji brzo deluje. U stvari, iznenadnu smrt prikazanu u filmu nije izazvao arsenik, već strihnin i cijanid, koji su takođe bili dodati ovom vinskom koktelu.

„Manifestacije trovanja arsenikom po pravilu nisu bolne“, piše dr Robert E. Galager za The New England Journal of Medicine. Međutim, on je dodao da je „zbog zagađene pijaće vode i industrijskih zagađivača trovanje arsenikom u mnogim delovima sveta ozbiljan problem zdravstvene zaštite, jer on ljude čini podložnim različitim bolestima kao što je rak kože, bešike, pluća i jetre“.

S obzirom na gore navedeno, razumljivo je što zdravstveni radnici neće tek tako prepisati arsenik kao oblik lečenja. Ali obratite pažnju na sledeće iskustvo iz Kanade. Zapazite kako je došlo do sukoba savesti između pacijentkinje po imenu Darlin, i njenih doktora, sestara i farmaceuta kada su kao lečenje bili predloženi transfuzija krvi i arsenik. Darlin ovako priča svoju priču.

„U maju 1996. imala sam probleme sa ozbiljnim modricama, krvarenjem i neuobičajenim krvarenjem desni. Moj hematolog dr Džon Metjuz, iz Kingstona (Ontario) dijagnosticirao je problem kao retku vrstu raka pod nazivom akutna promijelocitička leukemija (APL). Nakon serije testova, uključujući i ispitivanje koštane srži, dr Metjuz je na ljubazan način objasnio šta je APL i kako se leči. Normalan protokol lečenja uključuje promenu krvi zajedno s hemoterapijom, ali moja biblijski školovana savest nije mi dozvolila da prihvatim transfuziju krvi.

„Umesto da izgube dragoceno vreme pokušavajući da me ubede da promenim mišljenje, doktori su razumno postupili i tragali za drugim medicinskim lečenjem. Izmenjeno lečenje uključilo je upotrebu derivata vitamina A, u kombinaciji sa umereno intenzivnom hemoterapijom. Moja leukemija je za tri meseca popustila, ali je ponovo došla po svoje. Bolovi u glavi zbog otoka na mozgu bili su nesnošljivi. Osim toga, moje telo se opiralo lečenju. Tada nam je doktor rekao da bez transfuzije krvi nema leka za mene. Rekao nam je da mi je ostalo manje od dve nedelje života.

„Narednih nekoliko dana bili smo van sebe zbog dodatnih testova krvi, poseta advokatu radi moje ostavštine i priprema oko sahrane. Tokom ovog intervala dr Metjuz nam je rekao za jednu neobičnu terapiju koju za APL uspešno koriste doktori u Kini, a o kojoj je pisalo u uglednim naučnim časopisima Blood i Proceedings of the National Academy of Sciences. Dok su istraživali, doktor i jedan njegov kolega pročitali su u medicinskom časopisu da će to ’verovatno biti iznenađenje za mnoge da se za lečenje akutne promijelocitičke leukemije (APL) uspešno intravenozno koristi arsenik, sa ograničenom toksičnošću‘.

„Sada su postojale dve mogućnosti — ili da narušim svoju savest i prihvatim transfuziju krvi ili da koristim ovo malo poznato lečenje arsenikom. Odlučila sam se za lečenje arsenikom. a Pri tom nisam razmišljala da će to dirnuti savest doktora, sestara, farmaceuta i čak službenika bolnice.

„Bolnica je zatim kod odgovornih vlasti proverila da li bi arsenik mogao da se primeni. Tek tada bi se moglo dozvoliti takvo lečenje. U početku farmaceut nije bio voljan da sarađuje, pošto je zbog svoje čiste savesti dovodio u pitanje bezbednost ovog lečenja. Doktori koji su vodili brigu o meni, dr Metjuz i dr Galbrejt, morali su da naprave uverljivu i pozitivnu prezentaciju ovog lečenja. Na kraju, pošto su imali dovoljno medicinskih dokaza za ovu vrstu lečenja, bolničke vlasti i farmaceut smatrali su da bi mogli sarađivati.

„Farmaceut je pristao da pripremi produkte arsenika i steriliše ih za neposrednu infuziju. Ali sada kolektivna savest sestara nije im dozvoljavala da zakače intravenoznu vrećicu sa ovom kontroverznom supstancom. One su stajale dok su doktori sami zakačili nekoliko jedinica. Sestre su me preklinjale da prihvatim krv. Bile su ubeđene da ću umreti, zato sam apelovala na njihov profesionalizam, moleći ih da poštuju moje odbijanje krvi na temelju savesti. Zahvalila sam im, zagrlila ih i molila da ostave po strani svoja osećanja. Sačuvale smo dobre odnose. Lečenje arsenikom nastavilo se šest meseci, i ja sam se dobro oporavljala. Doktori su se zatim složili da se ostatak lečenja može sprovesti kod kuće.

„Viktorijski red medicinskih sestara, koji upravlja kućnim lečenjem, organizovao je kućne posete. Ponovo je stvar savesti stupila na scenu. Ni one nisu bile voljne da sprovedu lečenje. Sastanci, pisma i medicinski članci iz uglednih medicinskih novina preokrenuli su stvar. Sestre su zatim pristale da sarađuju. U septembru 1997. moje lečenje je završeno.

„Oh, da, moja vrsta raka može da se vrati. Doktor kaže da je to kao kada se živi na tempiranoj bombi. Ali učim da nalazim radost u svakom danu koji prođe, nikada ne napuštam svoje mesto obožavanja i zaposlena sam prenošenjem biblijske nade o vremenu kada ’niko od žitelja neće reći: bolestan sam!‘“ (Isaija 33:24).

Medicinski stručnjaci imaju ogromnu odgovornost da obezbede kvalitetnu medicinsku negu. Načelno, oni se ozbiljno i savesno upuštaju u lečenje koje je u granicama njihovih veština i trenutnog spoznanja. Kao što ovo iskustvo potvrđuje, doktori, sestre i drugi zdravstveni stručnjaci mogu mnogo postići tako što su fleksibilni i osećajni s obzirom na ubeđenja i savest informisanih odraslih pacijenata.

[Fusnota]

a Dok iznosi ovo iskustvo, Probudite se! ne podržava nikakav specifičan lek ili oblik lečenja.

[Slika na 20. strani]

Darlin Šepard