Šta se čini da bi putovanje avionom bilo bezbednije

KAPETAN gura ručice za gas, a kopilot potvrđuje da su od kontrole letenja dobili dozvolu za poletanje. Dok sedim iza ovih pilota kao posmatrač u pilotskoj kabini, osećam kako mi bije srce dok mlazni motori prigušeno huče. Telo mi je prilepljeno za sedište dok boing 747 ubrzava. Zatim smo savršeno meko uzleteli, i pista br. 34 na tokijskom Aerodromu Narita polako nestaje iza nas.

Opasnost u vazduhu!

Nekoliko trenutaka kasnije, čujemo jaku eksploziju, i avion počinje da se snažno trese i okreće. Kabinu ispunjava prodoran zvuk. To je znak za uzbunu! Na instrument-tablama svetli nekoliko crvenih i žutih lampica za upozorenje dok kapetan nastoji da ispravi avion.

„Požar na motoru broj tri!“ uzvikuje kapetan dok pritiska jedno dugme za isključenje alarma. „Nema rotacije, nema uljnog pritiska, nema hidrauličnog pritiska u broju tri“, kaže on. „Ručica za gas do kraja nazad. Dovod goriva prekinut. Erkondišn broj tri van upotrebe.“ Nakon izdavanja svake komande, jedan od pilota preduzima odgovarajuću akciju, a drugi je zatim potvrđuje. Kao da su im pokreti režirani, oni zajedno rade u sređivanju situacije. Zadivljen sam kako ostaju smireni, a ipak odlučno postupaju da bi doveli situaciju pod kontrolu.

Zatim kapetan traži preko radio-stanice dozvolu za prinudno sletanje i moli da budu spremna vatrogasna kola i kola hitne pomoći. Nakon toga obaveštava članove posade da pripreme putnike za prinudno sletanje.

Dok posada dovršava listu provere za vanrednu situaciju, pokušavam da obrišem znoj s čela dok se čvrsto držim za sedište! Na moje veliko olakšanje, avion je meko sleteo. Takođe se osećam malo glupo što sam se toliko uplašio. Znate, ništa od ovoga nije bilo stvarno. Ja nisam leteo iznad Japana. Sedeo sam u jednom savremenom simulatoru za obuku letača (sličnom ovom gore) u Američkom vazduhoplovnom centru,  u Denveru (Kolorado, SAD). Ova posada se samo obučavala. Za mene — veterana za simulatore letenja na personalnom kompjuteru — ovo je bilo uzbudljivo iskustvo.

Simuliranje u interesu bezbednosti

Mnoge posade svakodnevno izvode na stotine sličnih scenarija u ovakvim simulatorima. Radi čega? Radi njihovog obučavanja i sigurnosti putnika — vaše sigurnosti. Ali zašto se ovakva obuka vrši u simulatorima, a ne u pravim avionima? Postoji puno razloga za to, ali pre nego što ih osmotrimo, hajde da najpre pogledamo kako se razvilo simuliranje letenja.

Da bi se udovoljilo potrebi za osposobljenim pilotima, tokom Prvog i Drugog svetskog rata bile su osnovane škole koje su koristile proste simulatore za obuku letača. Veliki korak napred u simuliranju letenja napravljen je krajem 1960-ih, kada su simulatori postali vrlo realistični. Čak su počeli da oponašaju sitne detalje, kao što je način na koji se upravlja avionom u zavisnosti od njegove težine i od količine goriva koje nosi. Takvi faktori utiču na upravljanje avionom. Zatim, tokom leta, gorivo sagoreva i menjaju se performanse aviona. Napreci u elektronici i kompjuterskoj tehnologiji omogućili su da se simuliraju ovi i još mnogi drugi uslovi.

Cilj je da se naprave simulatori koji će što je moguće vernije simulirati stvaran let. Da bi se to postiglo, savremeni simulatori imaju velika, snažna hidraulična postolja koja omogućuju kretanje u šest pravaca. Sistem pokreću velike hidraulične pumpe koje mogu istog trena podvrći posadu kretanjima koja proizvode silu od +1 do -1 g. a

Dok piloti upravljaju komandama, oni mogu osetiti stvarne posledice — baš kao da su u avionu. Ubrzavanje, usporavanje, rulanje, propinjanje ili propadanje, momenat dodirivanja piste, neravnine na njoj, kao i vremenske uslove ne oseća samo unutrašnje uvo pilota već i ostatak njegovog tela.

Postignut je napredak u upotrebi kompjuterski kreiranih vizuelnih sistema koji opisuju konkretne aerodrome iz celog sveta i njihov okolni teren. Ove verne slike se projektuju na ekranima koji okružuju prednji deo kabine simulatora. Ugao ove slike je do 180 stepeni u širinu i 40 stepeni u visinu. Simulatori omogućuju pilotima da  „lete“ u svim vremenskim uslovima — po snegu, kiši, grmljavini, gradu i magli — a takođe i tokom dana, sutona ili noći.

Poseta simulatoru

Prilaz simulatoru koji sam posetio bio je jedan metalni most koji je prelazio preko 6 metara jaza između „tla“ i velike bele kutije bez prozora koja je bila postavljena na jednu veliku pokretnu platformu. Ova naprava izgleda kao neki svemirski modul ili kao neki ogroman pauk.

Kada uđete, osećate se kao da ste upravo kročili u pilotsku kabinu pravog aviona. Vidite dugmiće, lampice, instrumente, prekidače i ručice koje su postavljene baš kao da su u avionu prema kom su izrađene. Teri Bansept, moj vodič i tehničar simulatora za obuku letača, primetio je da su mnoge od ovih tabli i instrumenata pravi avionski delovi.

Teri je objasnio da su simulatori za obuku letača stvarne veličine, potpuno funkcionalni — verna kopija pilotskih kabina raznih modela aviona. Kako je upotreba simuliranja letenja porasla, vazduhoplovci su shvatili da simulatori pružaju visokokvalitetnu  obuku u letenju. Osim što uči pilote da lete, obuka pomoću simulatora takođe omogućuje i uvežbavanje procedura za vanredne situacije.

Ako simulator udovoljava izvesnom standardu, piloti mogu čak uneti u dnevnik i vreme koje su proveli u njemu, kao da su leteli pravim avionom. Pod izvesnim uslovima, obuka i testiranje pilota se mogu skoro u potpunosti izvršiti u nekom simulatoru.

Čemu simulatori?

Simulatori služe u mnoge praktične svrhe. Time što se koriste umesto pravog aviona štedi se gorivo i ulje. Takođe se smanjuje pretrpanost u vazdušnom saobraćaju, buka i zagađivanje vazduha, a i troškovi obuke i operativni troškovi. Ako se simulator „sruši“, to ne košta ništa, a i niko se neće povrediti.

„Simulatori mogu smanjiti broj nesreća prilikom obuke“, kaže Teri. „Oni omogućuju obuku za vanredne situacije, kao što su požar na motoru, lomljenje stajnog trapa, pucanje gume, potpun gubitak potiska, ružno vreme, smicanje vetra, zaleđivanje i slaba vidljivost.“ Može se pružiti i obuka u rukovanju mehaničkim sistemima, a i postupanje prilikom kvarova i otkazivanja sistema može se uvežbavati bez opasnosti po avion ili ljudski život.

Komentarišući o ovome, iskusni pilot Dž. D. Vitlač je primetio: „Scenariji koje koristimo u simulatorima predstavljaju 6 miliona mogućih kombinacija događaja i uslova. Za tako mnogo situacija, avionske posade nikako ne bismo mogli obučiti u pravom avionu.“

U Sjedinjenim Državama, ispravnost simulatora pažljivo proveravaju i potvrđuju Savezna administracija za vazduhoplovstvo (FAA), probni piloti i tehničari. Pre svakog dana obuke, tehničari popravljaju simulatore, proveravaju ih i „lete“ u njima kako bi se uverili da će verno oponašati avion. Kada se naprave izmene na pravom avionu, te promene se moraju izvršiti i na simulatorima. Svakih šest meseci, predstavnici iz FAA „lete“ u simulatorima kako bi proverili da li su u ispravnom stanju.

Učenje iz prošlih tragedija

Koristeći podatke iz registratora leta aviona i magnetofona pilotske kabine pribavljenih s mesta nesreće, inženjeri mogu programirati simulatore da ponove iste uslove i kvarove kojih je bilo u stvarnim i specifičnim avionskim nesrećama. Posle se te informacije i simulacije mogu koristiti kao pomoć inspektorima u određivanju uzroka svake nesreće. Pored toga, takvi podaci mogu pomoći da se buduće generacije pilota pouče kako da reaguju na neočekivane probleme. Njih koriste i proizvođači aviona i avio-delova da bi utvrdili kako da u budućnosti projektuju i izrade bolje avione i delove.

Ako istraga otkrije da je nesreća ili jedva izbegnuta nesreća uzrokovana greškom pilota, tada se može uvesti obuka kako bi se u budućnosti izbegle slične greške. Lu Kosič, iskusni pilot, kaže: „Scenariji koje pokazujemo nisu izmišljeni; oni su se stvarno negde dogodili.“ U nastojanju da poboljšaju reakcije pilota, programe obuke i na kraju samu sigurnost putnika, stručnjaci u avio-industriji neprestano procenjuju i rekonstruišu stvarne situacije i proučavaju kako pilot reaguje na njih.

Sada, dok ja pokušavam da „sletim“ sa „boingom 747“ na „Aerodrom Šarl de Gol“ — pod budnim nadzorom mog kopilota Terija — očekujem da čujem ugodnu škripu guma koje dodiruju pistu. Jaoj, jedan loš potez zamrzava sliku na simulatoru! Upravo sam udario džambo-džetom u toranj kontrole letenja!

Možemo biti srećni što su piloti koji stvarno voze putničke avione pravi stručnjaci — delimično zahvaljujući simulatorima za obuku pilota. Kada sledeći put budete leteli, možete biti uvereni da ste vi i ostali putnici u visokoobučenim rukama. (Priloženo)

[Fusnota]

[Slike na 26. strani]

Simulirano poletanje iz San Fransiska

i let iznad Njujorka ▾

[Slika na 26. strani]

Simulator za obuku pilota, Denver, Kolorado