Kad je planina  pokušala da se spoji s morem

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ VENECUELE

IZMEĐU Karakasa, glavnog grada Venecuele, i mora nalazi se jedna 2 000 metara visoka planina po imenu El Avila. Sa severne strane je jedan uzani, gusto naseljeni priobalni pojas. Tamo se nalazi glavni venecuelanski aerodrom, a da bi sa aerodroma stigli u Karakas turisti moraju da putuju kroz jedan tunel koji je probijen kroz samu planinu.

Posle obilnih kiša prošlog decembra zasićena El Avila više nije mogla da prima vodu. Izgledalo je kao da su njeni obronci eksplodirali dok se desetine hiljada kubnih metara vode u slapovima slivalo s planine. Kako se jedna osoba izrazila, činilo se kao da planina pokušava da se spoji s morem. Kuće — od koliba pa do vila — bile su zahvaćene bujicom vode, mulja, stena i drveća. Voda je nosila krevete, frižidere, televizore, pa čak i ljude. Jedan stariji čovek je rekao da je pomislio da je to kraj sveta.

Kiša je polako stala i voda je počela da se povlači. Prema jednoj proceni, oko 50 000 ljudi je poginulo, a 400 000 je ostalo bez krova nad glavom. Ovo je s dobrim razlozima nazvano „najgorom prirodnom katastrofom u istoriji Venecuele“.

Jedva su se spasli

Huan Karlos Lorenco i njegov otac su se 15. decembra zaglavili između dve nabujale reke. Napustili su svoje vozilo i priključili se grupi od 35 ljudi u jednoj zgradi. Međutim, uskoro je voda prodrla unutra i brzo nadolazila. Svi su uspeli da se popnu na krov. U međuvremenu, veliko kamenje i stabla drveća udarala su u zgradu. Ubrzo su zidovi na prvom i drugom spratu bili razvaljeni tako da su ostali samo stubovi i krov. Ova oronula zgrada se tresla pod neprekidnim udarima.

Pojavio se jedan helikopter, ali nije mogao da sleti na tu  klimavu zgradu. Pošto je helikopter otišao, Huan Karlos i njegov otac plačući su se oprostili jedan od drugog uvereni da je to kraj. Tada su stigla dva helikoptera. Svi s krova su jedan po jedan spaseni dok su piloti vešto lebdeli nad zgradom. Čim su helikopteri otišli zgrada se srušila u pobesnelu vodu. Umakli su baš na vreme!

Na hiljade ljudi je evakuisano — malim avionima, kopnenim putem i vojnim transportnim brodovima koji su napravljeni za priobalno iskrcavanje. Duge kolone ljudi — neki s decom na leđima — pomoću konopaca su prevedene kroz nalete vode do brodova. Dok su neki uspeli da spasu nešto od ličnih stvari mnogi su otišli samo sa odećom koju su imali na sebi.

Pružanje pomoći

U kancelariji podružnice u Venecueli počela je da se organizuje pomoć čim je stigla vest o toj katastrofi. Međutim, putevi su bili ili zakrčeni ruševinama ili jednostavno odneti. Posle nekoliko dana za hitne potrebe je otvorena jedna traka glavnog autoputa i dopušteno je da tuda prođu vozila Svedoka s medicinskim sredstvima i kvalifikovanim osobljem. Jedan službenik je kasnije rekao: „Vlada dobro zna da su Jehovini svedoci bili među prvima koji su doneli pomoć i sklonili ljude s tog područja.“

Svedoci su organizovano tražili one kojima je bila neophodna pomoć. Bio je organizovan prevoz da bi se oni koji su evakuisani prebacili u Karakas, gde su mnogi stigli bez ičeg. U gradu su osnovani sabirni centri tako da su se hrana, odeća i lekovi mogli raspodeliti onima kojima je to bilo potrebno. Ali mnogima od njih je bilo potrebno više od hrane i odeće. Očajnički im je trebalo mesto gde će živeti. Njihova hrišćanska braća su ih rado primila kod sebe.

Čak dugo nakon te katastrofe kod nekih ljudi su živeli njihovi prijatelji i rodbina. Hoel i Elsa, Svedoci iz Porto Kabela žive u jednom malom stanu. Mesec dana posle tog nevremena još uvek je 16 osoba živelo kod njih. Mnogi su izgubili ne samo domove nego i posao. Mesta gde su radili jednostavno više nisu postojala.

Nažalost, nekadašnje prometno odmaralište i lučki gradovi postali su praktično neprepoznatljivi. Neka vozila su štrčala iz mulja, dok su druga bila prilepljena uz zidove, savijena oko stubova ili zaglavljena u vratima ili prozorima. Jedan sloj skorelog mulja — koji je na nekim mestima debeo i do 3 metra — toliko je podigao nivo ulica da je čovek idući njima mogao videti gornji sprat pa čak i krov zgrada pored kojih je prolazio!

Neki ljudi u Venecueli su komentarisali da ih je ova katastrofa poučila jednoj dragocenoj lekciji — da ne polažu svoje pouzdanje u materijalne stvari (Luka 12:29-31). Mnogo njih je razumelo Isusov savet: „Ne skupljajte sebi blago na zemlji, gde moljac i rđa nagrizaju, i gde lopovi provaljuju i kradu. Nego skupljajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne nagrizaju, i gde lopovi ne provaljuju i ne kradu. Jer gde je tvoje blago, tamo će biti i tvoje srce“ (Matej 6:19-21).

[Mapa/Slike na stranama 16, 17]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

VENECUELA

Karakas

Pogođeno područje

KOLUMBIJA

[Slika na 17. strani]

Ruben Serano pored onoga što mu je ostalo od kuće

 [Slike na 18. strani]

1. Dobrovoljci prikupljaju humanitarnu pomoć u Karakasu

2, 3. Skupština Maiketija uklanja iz svoje Dvorane Kraljevstva skoreli mulj čija je debljina bila oko 2 metra

4. Ovi Svedoci su izgubili svoje kuće, a zatim su dobrovoljno gradili nove i sebi i drugima

5. Jedna od skoro završenih kuća u San Sebastijanu de los Rejesu