Kako je u Poljskoj vera bila na ispitu

ISPRIČAO JAN FERENC

BIO sam dečak u vreme kad je besneo Drugi svetski rat. Dobro se sećam jednog ujaka koji je bio Jehovin svedok. On bi dolazio kod nas i čitao nam Bibliju. Moji roditelji nisu bili zainteresovani, ali smo zato moj brat Jozef, sestra Janina i ja bili zaista zainteresovani. Uskoro smo nas troje krštenjem simbolizovali svoje predanje Jehovi. Kad sam se krstio imao sam samo 14 godina.

Primetivši kako je biblijski studij dobro uticao na naše živote, naši roditelji su počeli da slušaju. Kada je otac shvatio da Biblija zabranjuje idolopoklonstvo, on je rekao: „Ako je to ono što kaže Reč Božja, onda su nas sveštenici držali u neznanju. Sine, skini sve likove sa zidova i baci ih!“ Oko dve godine kasnije, roditelji su se krstili. Verno su služili Jehovi sve do svoje smrti.

Nevolje s kojima smo se suočavali

Za Jehovine svedoke je posleratno vreme bilo teško. Na primer, Ministarstvo bezbednosti je upalo u kancelariju Zajednice u Lođu i izvršilo raciju, a oni koji su tamo radili bili su uhapšeni. U istočnoj Poljskoj su gerilci Državnih oružanih snaga, pod uticajem katoličkog sveštenstva, brutalno napali Jehovine svedoke. a

Negde u to vreme komunističke vlasti su povukle dozvolu koju su nam ranije dali za održavanje naših kongresa i pokušavali su da prekinu kongrese koji su već bili u toku. Ali, povećano protivljenje je samo pojačalo našu odlučnost da nastavimo s propovedanjem o Božjem Kraljevstvu. Izveštaj pokazuje da je u Poljskoj 1949. godine bilo preko 14 000 Svedoka.

Nije prošlo dugo i postao sam pionir, punovremeni sluga Jehovinih svedoka. Moja prva dodela bila je oko 500 kilometara od kuće. Međutim, s vremenom sam bio naimenovan da služim kao putujući nadglednik u području istočno od Lublina, nedaleko od mesta gde su živeli moji roditelji.

Hapšenje i progonstvo

Juna 1950. komunističke vlasti su me uhapsile i optužile da špijuniram za Sjedinjene Države. Strpan sam u jedan vlažan podrum. U toku noći su me odveli pred jednog istražnog policajca na ispitivanje. „Religiozno udruženje kojem pripadate jeste sekta i neprijatelj naše države“, rekao mi je. „Vaša kancelarija radi za Američku obaveštajnu službu. To možemo i da dokažemo! Vaša braća su već priznala da su putovala po zemlji i prikupljala podatke o vojnim objektima i fabrikama.“

Ove optužbe su naravno bile u potpunosti lažne. Pa ipak, policajac me je savetovao da potpišem izjavu kojom se odričem „sramne organizacije“, kako ju je on nazvao. Stalno je iznova pokušavao da me navede da potpišem. Čak je i pokušao da me navede da ispišem imena i adrese svih Svedoka koje znam kao i nazive mesta odakle se  distribuišu naše publikacije. Njegovi pokušaji su bili uzaludni.

Nakon toga su me policajci palicama tukli dok nisam pao u nesvest. Zatim su me polili vodom kako bih se osvestio, a onda se ispitivanje nastavljalo. Sutradan uveče su me žestoko udarali po tabanima. Naglas sam se molio Bogu da mi da snagu da izdržim. Osećam da mi je dao. Ta noćna ispitivanja trajala su redovno skoro godinu dana.

Iz zatvora sam pušten aprila 1951, ali su u zatvoru bili još mnogi Svedoci. Otišao sam do jednog Svedoka koji je bio na odgovornom mestu i zamolio za novu dodelu. „Zar se ne bojiš ponovnog hapšenja?“, upitao me je. „Još sam odlučniji da radim tamo gde je veća potreba“, odgovorio sam. Ponovo sam krenuo s putujućom službom i kasnije sam bio pozvan da organizujem štampanje i distribuisanje naših publikacija u Poljskoj.

U to vreme smo za umnožavanje Kule stražare koristili primitivne mimeografe i voštane matrice. Kvalitet štampe nam je bio loš, i morali smo previše da plaćamo za papir koji je tada bio deficitaran. Umnožavanje se moralo vršiti na osamljenim mestima, kao što su ambari, podrumi i tavani. Onima koji su bili otkriveni, sledila je zatvorska kazna.

Sećam se jednog presušenog bunara koji smo koristili. U njegovom zidu, na dubini od oko 10 metara, bila su vratanca koja su vodila u malu prostoriju gde smo mimeografom umnožavali časopise. Da bismo došli do tamo, morali smo se spuštati užetom. Jednog dana su me u taj bunar spuštali u ogromnom drvenom vedru, a onda je uže odjednom puklo. Pao sam na dno i slomio nogu. Po izlasku iz bolnice vratio sam se radu s mimeografom.

Negde u to vreme sam upoznao jednu revnu pionirku Danutu. Venčali smo se 1956, i naredne četiri godine zajedno radili u službi u centralnoj Poljskoj. Do 1960. imali smo dvoje dece i odlučili smo da Danuta prekine punovremenu službu da bi se brinula o njima. Ubrzo sam ponovo uhapšen i ovog puta strpan u ćeliju prepunu pacova. Sedam meseci kasnije, osuđen sam na dve godine zatvora.

U zatvor i iz njega

U zatvoru u Bidgošču je bilo više od 300 zatvorenika, i stoga sam se molio Jehovi da mogu podeliti vest o Kraljevstvu sa iskrenim pojedincima. Razgovarao sam sa upravnikom zatvora i rekao mu da bih mogao da radim kao berberin. Na moje iznenađenje, on je pristao. Uskoro sam brijao zatvorenike, šišao ih i svedočio onima koji su izgledali prijemljivi.

Zatvorenik koji je sa mnom radio kao berberin ubrzo je povoljno reagovao na naše razgovore. Čak je počeo i da priča  drugima o onome što je učio iz Biblije. Uskoro nam je upravnik naredio da prestanemo sa širenjem onog što je on zvao „subverzivnom propagandom“. Moj kolega berberin je ostao čvrst. On je objasnio: „Nekada sam imao običaj da kradem, ali sada to više ne radim. Nekada sam pušio, ali sam prestao. Pronašao sam smisao u životu i želim da budem Jehovin svedok.“

Po izlasku iz zatvora, poslan sam u Poznanj da bih nadgledao „pekaru“, kako smo zvali naše tajne štamparije. Do kraja 1950, naše štampanje se u mnogome poboljšalo. Naučili smo da fotografski smanjimo veličinu stranica — što je bila prekretnica u našoj tehnologiji izrade — i da rukujemo „rotaprint“ ofset-presama. U 1960. smo takođe počeli da štampamo i uvezujemo knjige.

Ubrzo posle toga, jedan sused je prijavio našu delatnost i ponovo sam bio uhapšen. Nakon otpuštanja 1962, dobio sam dodelu da zajedno s još nekoliko njih služim u Šćećinu. Ali pre nego što smo pošli, primili smo smernice za koje smo verovali da su uputstva od lojalne hrišćanske braće, naime da idemo u Kjelce. Međutim, tamo smo uhapšeni i opet sam poslat u zatvor na godinu i po dana. Izdale su nas varalice iznutra. S vremenom su otkriveni i uklonjeni iz naših redova.

Kada sam najzad bio pušten iz zatvora, naimenovan sam da nadgledam naše štampanje u celoj Poljskoj. Nakon deset godina su me otkrili i bio sam uhvaćen i uhapšen u mestu Opoleu. Ubrzo sam poslat u zatvor u Zabžeu. „Vaše biskupske dužnosti su okončane“, rekao mi je upravnik zatvora. „Ukoliko nastavite da širite svoju propagandu, ići ćete u samicu.“

Propovedanje u zatvoru

Naravno, moj rad za Boga nikako nije bio okončan. Štaviše, započeo sam biblijski studij s dva zatvorenika koja su bila sa mnom. Na kraju su ona napredovala do te mere da sam ih krstio u jednoj velikoj zatvorskoj kadi za kupanje.

Na naše propovedanje su se odazvali i drugi zatvorenici, i u aprilu 1977. okupili smo se da obeležimo Memorijal Hristove smrti (Luka 22:19). Pušten sam dva meseca kasnije u junu 1977, i više nisam bio hapšen.

Od tada su vlasti postale tolerantnije prema našem delu. Nesumnjivo su u tome mnogo pomogle posete braće iz Vodećeg tela Jehovinih svedoka. Trojica njih su 1977. razgovarala s nadglednicima, pionirima i dugogodišnjim Svedocima iz različitih gradova. Naredne godine su dvojica njih došla u kurtoaznu posetu Ministarstvu za verska pitanja. Međutim, tek je 1989. skinuta zabrana s našeg dela. Trenutno je u Poljskoj aktivno oko 124 000 Svedoka.

Zadnjih godina Danuta zbog slabog zdravlja ne može da putuje sa mnom, ali me hrabri i želi da nastavim s posećivanjem skupština. Zauvek ću biti zahvalan za pomoć koja mi je davala snagu tokom čestih zatvaranja.

Odluka koju sam doneo pre 50 godina da služim Jehovi Bogu zasigurno je bila prava odluka. Pronalazim veliku radost dok mu služim celom dušom. Supruga i ja smo iskusili tačnost reči zapisanih u Isaiji 40:29: „On [Jehova] umornom snagu daje i sustalom život krepi“ (Isaija 40:29).

[Fusnota]

[Slike na 20. strani]

U štampanju literature koristili smo mimeograf, a kasnije ofset presu rotaprint

[Slike na 21. strani]

Moja supruga Danuta i ja