Pošumljavanje amazonske šume

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRAZILA

TOKOM 1990-ih svet je godišnje gubio milione hektara netaknute šume, izvestila je Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu. Zujanje motornih testera i pucketanje vatre, samo je u brazilskoj oblasti Amazona već preobrazilo u čist pašnjak jedno područje kišne šume koje je veće od Nemačke. Umesto neokrnjene panorame s vrhovima drveća, šumski baldahin je sada prošaran ispucalom ilovačom, koja je tu i tamo obrasla korovom, i panjevima koji se peku na užarenom suncu.

Premda ovo uništavanje šume koje se nastavlja zabrinjava, javljaju se tračci nade. Jedan program koji obećava već je postigao neke rezultate. Nazvan je agrošumarstvo i jedan izvor ga opisuje kao „sistem u kojem je gajenje drveća združeno s poljoprivrednim kulturama ili stočnom hranom, na jedan ekološki... održiv način“. Kako agrošumarstvo funkcioniše? Šta je postiglo? Kakve izglede možemo očekivati u budućnosti? Da bismo to saznali, Probudite se! je posetio Nacionalni institut za istraživanje Amazona (INPA) u Manausu, glavnom gradu brazilske države Amazon.

Razočaravajuće spasavanje

Johanes van Lejven, holandski agronom pri Odeljenju za agronomiju INPA, radi sa seljacima na području Amazona već 11 godina. Ali pre svega, kako je toliko seljaka dospelo u amazonsku šumu? Mehanizovana poljoprivreda obimno rasprostranjena u centralnom i južnom delu Brazila počela je od sitnih seljaka da pleni zemlju i prihode za život što je dovelo do njihovog migriranja. Drugi seljaci, koji su gajili jutu  za izradu platnenih džakova, doživeli su da im prihodi nestanu nakon što su džakovi zamenjeni plastičnim vrećama. Neki pak, koji žive u sušom pogođenim područjima, bili su prisiljeni da se u potrazi za plodnijom zemljom presele. Ali gde su mogli da odu? Čuvši obećanja o zemlji, uslovima za stanovanje i plodnom zemljištu na području Amazona, oni su pratili jedan novi put koji vodi u kišnu šumu.

Međutim, seljaci su uskoro otkrili da su se nastanili na području gde su kiše obilne, vlažnost velika, klima žarka, a zemlja jalova. Za dve do četiri godine zemlja je bila potpuno iscrpljena i onda se pojavio isti problem: bedni ljudi na bednoj zemlji. Očajni seljaci uhvatili su se u koštac s problemom tako što su raščišćavali još više šume da bi dobili obradivu zemlju.

Istina, sitni seljaci nisu glavni uzrok za uništavanje amazonskih šuma. Najviše štete su nanele velike stočne farme, ogromni poljoprivredno-industrijski kombinati, rudarska i drvna industrija, kao i izgradnja hidroelektrana. Pa ipak, priliv sitnih seljaka kao i metod obrađivanja zemlje „poseci i spali“ koji oni praktikuju, doprinosi uništavanju šuma.

 Savetovanje sa „živim bibliotekama“

„Ma koliki da je njihov uticaj na šume“, kaže Van Lejven, „ovi siromašni seljaci su ovde i nemaju gde da odu. Zato, da bi usporili obešumljavanje, moramo im pomoći da žive od svoje zemlje bez potrebe da seku još šume.“ I tu program agrošumarstva stupa na scenu jer poučava načinima obrade zemlje koji sprečavaju da kvalitet zemljišta oslabi i seljacima omogućuju da godinama koriste istu obešumljenu površinu. Kako su istraživači došli do tih detalja u programu?

Lansiranju programa agrošumarstva od strane INPA prethodilo je više godina procenjivanja, anketiranja i sakupljanja uzoraka s terena. Dragoceni podaci su naročito dobijeni iz razgovora sa „živim bibliotekama“ — Indijancima i kaboklusima, ljudima koji su imali mešovite pretke, belce, crnce i Indijance, čiji su se praočevi nastanili u Amazonskom slivu.

Ovi stanovnici Amazona su riznica znanja. Upoznati su s lokalnom klimom i tipovima zemljišta — crnicom, crvenkastom ilovačom, beličastom ilovačom, crvenicom i mešavinom peska i ilovače — kao i s mnoštvom domaćeg voća, začina i lekovitih biljaka koji u šumi uspevaju. Time što su crpli ovo znanje, agronomi i seljaci postali su partneri u istraživanju — partnerstvo koje je poboljšalo odlike programa.

Šuma nije rudnik

Agrošumarstvo je sprovođeno postepeno. Prvo je trebalo ubediti seljake da na šumu ne gledaju kao na neki rudnik — u kom treba raditi a zatim ga napustiti — već da na nju gledaju kao na izvor koji se može stalno obnavljati. Zatim su ih posavetovali da zasade ne samo kasavu, banane, kukuruz, pirinač, pasulj i druge brzorastuće kulture, već i drveće. „Drveće?“, pitali su seljaci. „Zašto?“

Pošto seljaci često dolaze s područja gde drveće ne igra nikakvu ulogu u poljoprivredi i pošto su im vrste amazonskog drveća bile nepoznate, istraživači su im detaljno objasnili koje su koristi od sađenja drveća. Objasnili su da šumsko tlo ne sadrži hranljive sastojke koji su potrebni jestivim kulturama. Pre nego što neka kultura kao što je na primer kukuruz apsorbuje hranljive sastojke, kiša ih spere. Za razliku od toga, drveće uspeva da apsorbuje i prikupi izvesnu zalihu hranljivih sastojaka i sačuva plodnost zemlje. Pored toga, drveće pruža stoci hranu i hladovinu. Seljaci takođe mogu iskoristiti drveće kao živu ogradu oko svog vlasništva. I naravno, voćke, zbog samog voća i stabala, mogu biti izvor prihoda.

Seljaci su takođe bili ohrabreni da zasade razne vrste drveća. Zašto? Radi prinosa u raznom voću i radi drvne građe. Na taj način, seljak izbegava da na kraju završi sa obilnim prinosom samo jedne ili dve vrste voćki koje mora da proda po niskoj ceni, jer svi drugi u to vreme prodaju isti proizvod.

Program u pupoljku rađa plodove

Koje se vrste drveća sade? „Za sada sadimo od 30 do 40 ovde spomenutih voćki“, kaže agronom Van Lejven dok u rukama drži spisak od preko 65 vrsta drveća sa egzotičnim imenima. Da bi prikazao da program funkcioniše, Van Lejven pokazuje nekoliko fotografija iste obešumljene parcele napravljene u različitim intervalima. (Vidite okvir „Kako se šuma može obnoviti“.)

Kada se posete prodavnice prehrambene robe u Manausu vidi se da program agrošumarstva iako je u pupoljku ipak rađa plodove. U ovim prodavnicama prodaje se već više od 60 različitih vrsta domaćeg voća. A što se tiče budućnosti, agronomi se nadaju da će obešumljavanje sporije napredovati što agrošumarstvo bude više uzimalo maha. Na kraju, kada seljak nauči kako da iznova koristi staro imanje, on se može odreći krčenja šume u potrazi za novim imanjem.

Ovi napori dostojni hvale verovatno neće eliminisati globalnu pretnju zemljinoj ekologiji. Ali oni pokazuju šta se može učiniti kada se naši dragoceni izvori tretiraju s poštovanjem.

[Okvir/Slike na 24. strani]

Pomorandža i acerola ustupaju svoja mesta

Pomorandža, taj uobičajen simbol vitamina C, sve je bleđa u poređenju s voćem koje pozdravljaju kao „novu kraljicu vitamina C“. Čak i acerola, prvak među voćem bogatim vitaminom C, mora da prizna poraz. Ko je novi vladar? Malo, ali moćno purpurno voće veličine zrna grožđa koje raste divlje u ravnicama Amazona. Kako se zove? Kamu-kamu. Da li ono zaslužuje presto? Jedan brazilski časopis zapaža da 100 grama pomorandže sadrži 41 miligram vitamina C, dok 100 grama acerole sadrži 1 790 miligrama vitamina C. Ali, ista količina kamu-kamu ima neverovatnih 2 880 miligrama vitamina C — 70 puta više od pomorandže!

[Izvor]

Acerola i kamu-kamu: Silvestre Silva/Reflexo

[Okvir/Slike na 25. strani]

Umetnost raspoređivanja drveća

Nakon što su se seljaci složili da prihvate neke delove programa agrošumarstva, agronom Johanes van Lejven može da im dâ više detaljnih predloga — plan njihove buduće plantaže drveća. Umesto izabiranja i kombinovanja bilo kog drveća nasumice, upotrebljava se kompjuterska simulacija agroekosistema da bi se odredilo koje vrste treba zasaditi i kako ih svrstati. Prava je umetnost rasporediti, ili svrstati po grupama, male, srednje i velike vrste drveća.

Na primer, prva grupa drveća sačinjena od guave, gvarane i kupuasu, sadi se zajedno. Ovo drveće ostaje malo i počinje rano da donosi plodove. Drugoj grupi, s drvećem srednje veličine kao što je biriba, avokado i murumuru palme, biće potrebno više prostora. U ovoj grupi plodovi obično kasnije sazrevaju nego u prvoj. Trećoj grupi, grupi ogromnog drveća kao što je brazilski orah, pikija i mahagoni treba još više prostora. Neko drveće iz ove poslednje grupe donosi plodove, drugo je vredno kao drvna građa, a treće je dragoceno iz oba razloga. Kada sve tri grupe rastu zajedno, farma podseća na netaknutu šumu.

[Slike]

Johanes van Lejven (desno)

Prodavnica u Manausu sa domaćim voćem

[Izvor]

J. van Lejven, INPA, Manaus, Brazil

 [Okvir/Slike na 26. strani]

Kako se šuma može obnoviti

1. Februar 1993 — Ova parcela šume u centralnom području Amazona bila je posečena i spaljena u septembru 1992. U januaru 1993. zasađeni su ananasi. Mesec dana kasnije, i druge voćke su bile zasađene.

2. Mart 1994 — Ananas je porastao, a voćke postaju primetnije. Mali natpisi na štapovima uz drveće označavaju da je to Pouteria caimito, brazilski orah, breskvina palma, da spomenemo samo neke. To što seljaci pleve korov okolo useva takođe koristi i drveću. Kao da pokazuje zahvalnost, drveće je počelo da rehabilituje plodnost zemlje.

3. April 1995 — Brzorastuće kulture su pobrane i pojedene ili prodate, a razne voćke nastavljaju da rastu.

[Izvor]

Slike 1-3: J. van Lejven, INPA-CPCA, Manaus, Brazil