Neprestana potraga za rešenjima

OD SAMOG svog početka Organizacija ujedinjenih nacija je zainteresovana za decu i njihove probleme. Krajem 1946. ova organizacija je kao privremenu meru za brigu o deci u ratom razorenim područjima osnovala Međunarodni fond Ujedinjenih nacija za pomoć deci (Unicef).

Godine 1953. ovaj rezervni fond prerastao je u stalnu organizaciju. Iako je sada zvanično poznat kao Fond Ujedinjenih nacija za decu, on je zadržao svoj prvobitni akronim, Unicef. Tako već više od pola veka Unicef obezbeđuje deci širom sveta hranu, odeću i zdravstvenu negu i brine se za njihove potrebe uopšte.

Potrebama dece pridata je još veća važnost 1959. kada su Ujedinjene nacije usvojile Deklaraciju o pravima deteta (Vidite okvir na 5. strani). Očekivalo se da će ovaj dokument izazvati zanimanje za probleme dece i da će pomoći da se oni reše tako što će podstaći javnost da pruži podršku, finansijsku pomoć i pomoć druge prirode.

Ali „dvadeset godina kasnije“, prema Kolijerovom Godišnjaku za 1980. „ova ’prava‘ — naročito ona koja se tiču ishrane, zdravlja i materijalnog blagostanja — još uvek su u velikoj meri neostvarena za mnogu od 1,5 milijardi dece“. Zato su Ujedinjene nacije, uviđajući daljnju potrebu da se reše problemi dece, i u skladu sa utvrđenim ciljevima, proglasile 1979. godinu Međunarodnom godinom deteta. Vladine, građanske, religiozne i dobrotvorne organizacije širom sveta brzo su reagovale tragajući za rešenjima.

Da li je sve to bila samo „okrutna šala“?

Nažalost, prema jednom izveštaju Unicefa, deci u zemljama u razvoju nije bilo dobro tokom Međunarodne godine deteta. Na kraju te godine, oko 200 miliona njih  je još uvek bilo neishranjeno, a polovina od 15 miliona dece ispod pet godina umrla je zbog neishranjenosti. Te godine se u tim zemljama svake minute rodilo 100 dece od kojih je 15 umrlo pre nego što je napunilo godinu dana. Manje od 40 posto njih je završilo osnovnu školu. Komentarišući ovaj izveštaj Unicefa, jedan članak u novinama Indian Express izneo je pritužbu da se ta Godina deteta pretvorila u „okrutnu šalu“.

Neke osobe su predvidele ovaj neuspeh. Na primer, na samom početku te godine, Fabricio Dentiče je pisao u časopisu L’Espresso: „Da bi se popravilo stanje potrebno je nešto više od proglašavanja Godine deteta.“ Ovaj časopis je prokomentarisao: „Današnji način života čini nas takvima kakvi jesmo i to je ono što treba menjati.“

U neprestanom traganju za rešenjima problema dece, u sedištu UN je septembra 1990. održan svetski samit. Bio je to jedan od najvećih sastanaka svetskih vođa u istoriji. Prisustvovalo je preko 70 predstavnika vlada. Ovaj skup je bio nastavak Sporazuma o pravima deteta koji je usvojen 20. novembra 1989, a stupio je na snagu 2. septembra 1990. Do kraja tog meseca sporazum je odobrilo 39 zemalja.

„Taj Sporazum“, nedavno je Unicef zapazio, „brzo je postao najšire prihvaćen ugovor o ljudskim pravima koji je u globalu pružio jak podstrek u korist dece.“ Zaista, do novembra 1999. ovaj Sporazum je prihvatila 191 zemlja. Unicef se hvalio: „U deceniji nakon usvajanja Sporazuma o pravima deteta postignut je veći napredak u ostvarivanju i zaštiti dečjih prava nego u bilo kom sličnom periodu u ljudskoj istoriji.“

Uprkos ovom napretku, nemački predsednik Johanes Rau bio je podstaknut da prokomentariše: „Žalosno je što se u ovom našem vremenu još uvek moramo podsećati da deca imaju prava.“ Ili da se podsećamo da ona još uvek imaju ozbiljne probleme! Priznajući da je „ostalo još dosta toga da se uradi“, Unicef je novembra  1999. rekao: „Procenjuje se da svake godine širom sveta umre 12 miliona dece mlađe od pet godina, uglavnom od uzroka koji se mogu lako sprečiti. Negde oko 130 miliona dece u zemljama u razvoju ne pohađa osnovnu školu... Približno 160 miliona njih je potpuno ili u izvesnoj meri neishranjeno... Mnoga neželjena deca čame u sirotištima ili u drugim ustanovama, gde im je uskraćeno obrazovanje i odgovarajuća zdravstvena nega. Ova deca su često i fizički zlostavljana. Prema jednoj proceni, 250 miliona dece radi neki posao.“ Takođe je navedeno da 600 miliona dece žive u potpunom siromaštvu, a 13 miliona njih će do kraja 2000. zbog side izgubiti barem jednog roditelja.

Izgleda da zadovoljavajuća rešenja za ove probleme izmiču političkim vođama. Osim toga, problemi dece ne postoje samo u zemljama u razvoju. U zapadnim zemljama mnoga deca pate jer su lišena nečeg drugog.

[Istaknuti tekst na 4. strani]

„Žalosno je što se u ovom našem vremenu još uvek moramo podsećati da deca imaju prava“

[Okvir/Slika na 5. strani]

Deklaracija UN o pravima deteta

● Pravo na ime i nacionalnost.

● Pravo na naklonost, ljubav, razumevanje i na materijalnu sigurnost.

● Pravo na odgovarajuću ishranu, mesto stanovanja i medicinsku pomoć.

● Pravo na posebnu negu ukoliko je onesposobljeno, bilo u fizičkom, mentalnom ili socijalnom smislu.

● Pravo da bude među prvima koji će primiti zaštitu i pomoć u svim okolnostima.

● Pravo da bude zaštićeno od svih vrsta zanemarivanja, okrutnog postupanja i eksploatacije.

● Pravo na igru i rekreaciju kao i ravnopravnost u pogledu nesmetanog i obaveznog školovanja, što će mu omogućiti da razvija svoje sposobnosti i postane koristan član društva.

● Pravo da se u slobodnim uslovima i s dostojanstvom razvija do svog punog potencijala.

● Pravo da bude odgajano u duhu razumevanja, tolerancije, prijateljstva među ljudima, mira i sveopšteg bratstva.

● Pravo da ima sve ovo bez obzira na rasu, boju kože, pol, religiju, političko ili drugo uverenje, nacionalno ili socijalno poreklo i materijalni, nasleđeni ili drugi položaj.

[Izvor]

Sažetak zasnovan na Everyman’s United Nations

[Izvori slika na 3. strani]

UN PHOTO 148038/Jean Pierre Laffont

UN photo

[Izvor slike na 4. strani]

Slike na 4. i 5. strani: Giacomo Pirozzi/Panos Pictures