Vikinzi — osvajači i kolonizatori

BIO je junski dan 793. n. e. Kaluđeri na malom ostrvu Lindisfern, takođe nazvanom Sveti, nedaleko od obale Nortamberlanda (Engleska), mirno su obavljali svoje poslove nesvesni aerodinamičnih, niskih brodova koji su se brzo približavali sekući talase. Brodovi su skliznuli na obalu i bradati ljudi svirepog izgleda iskočili su i potrčali prema manastiru vitlajući mačevima i sekirama. Napali su prestrašene kaluđere i napravili opšti pokolj. Ovi napadači su zaplenili manastirsko zlato, srebro, dragulje i drugo blago. Zatim su ponovo izašli na Severno more i nestali.

Pljačkaši su bili Vikinzi, i svojim brutalnim iznenadnim prepadima probili su se na javnu pozornicu Evrope označivši početak vikinške ere. Uskoro su Vikinzi izazvali takvu strahotu da je širom Engleske odzvanjala molitva: „Od besa Nortmana oslobodi nas, o Gospode.“ a

Ko su bili ti Vikinzi? Zašto su se kao niotkuda iznenada pojavili na stranicama istorije ostajući tri veka prominentni, a zatim kao da ih je progutao mrak?

Seljaci i pljačkaši

Preci Vikinga bili su Germani koji su, otprilike 2 000 godina pre vikinške ere, počeli da migriraju iz severozapadne Evrope u Dansku, Norvešku i Švedsku — u Skandinaviju. Kao i njihovi preci, i Vikinzi su bili seljaci, a to su bili čak i oni koji su išli u prepade. U hladnijim delovima Skandinavije više su zavisili od lova, ribarenja i lova na kitove. Vikinški trgovci su živeli u većim zajednicama odakle su svojim robustnim brodovima redovno saobraćali trgovačkim putevima Evrope. Šta je onda ove na izgled tako bezopasne ljude od neznanih učinilo ozloglašenima u samo jednoj generaciji?

Jedan mogući razlog je prenaseljenost, ali mnogi  istoričari misle da bi to moglo da važi samo za zapadnu Norvešku zbog njene oskudno obradive zemlje. The Oxford Illustrated History of the Vikings kaže: „Mnogi iz prve generacije Vikinga tražili su bogatstvo, a ne zemlju.“ To je pogotovo važilo za kraljeve i poglavice kojima je bio potreban zamašan prihod da bi zadržali svoju moć. Drugi Vikinzi su možda napustili Skandinaviju da bi izbegli porodične razmirice i lokalne ratove.

Drugi faktor može biti taj što je za bogate Vikinge bilo uobičajeno da imaju više od jedne žene. Zbog toga su imali dosta dece. Međutim, obično je samo prvorođenac dobijao porodično nasleđe, ostavljajući svoje mlađe rođake da se sami snalaze. Prema knjizi The Birth of Europe, sinovi lišeni nasledstva „obrazovali su veliku i opasnu elitu vojnika koji su bili obavezni da sami uspeju na bilo koji način, bilo osvajanjem u svojoj zemlji ili piratstvom po drugim zemljama“.

Vikinzi su imali prava prevozna sredstva za „iznenadne“ napade — drakare. Istoričari uzdižu ove brodove kao jedno od najboljih tehničkih dostignuća ranog Srednjeg veka. Plitkog gaza i opremljeni jedrom ili veslima, ovi aerodinamični brodovi učinili su Vikinge gospodarima svakog mora, jezera, i reke unutar njihovog dometa.

Ekspanzija Vikinga

Neki istoričari kažu da je vikinška era osvanula sredinom osmog veka, baš pre napada Vikinga na Lindisfern. Kako bilo da bilo, napadom na Lindisfern javnost je postala svesna Vikinga. Iz Engleske su se okrenuli ka Irskoj, ponovo se usredsređujući na manastire prepune blaga. Sa svojim drakarima punim plena, i s robovima, Vikinzi bi zimi otplovili kući. Međutim, 840. n. e. prekinuli su s tradicijom i počeli da provode zimu na svojim poharanim teritorijama. Irski grad Dablin je u stvari u početku bio vikinška enklava. Godine 850. n. e. počeli su da zimuju i u Engleskoj, i prva baza im je bila na ostrvcu Tanet na ušću Temze.

Uskoro su i danski i norveški Vikinzi stigli na Britansko ostrvo, ne više kao pljačkaško društvo već kao vojska s flotilom drakara. Moguće je da su neki od ovih brodova bili dugi 30 metara i da su nosili i do 100 vojnika. Narednih godina Vikinzi su podjarmili severoistočnu Englesku, područje koje je postalo poznato kao Danlo jer su danska kultura i zakoni bili dominantni. Međutim, na jugu Engleske u Veseksu, saksonski kralj Alfred i njegovi sledbenici držali su Vikinge na odstojanju. Ali zatim, nakon velike bitke kod Ašingtona 1016. i nakon smrti kralja Edmunda od Veseksa kasnije te iste godine, vikinški vođa Knut — tobožnji hrišćanin — postao je jedini kralj Engleske.

Duboko unutar Evrope i još dalje

Godine 799. n. e. danski Vikinzi počeli su da pohode oblast koja se tada zvala Frizija — priobalnu oblast Evrope koja se otprilike proteže od Danske do Holandije. Odatle su veslali uz Loaru i Senu i plenili gradove i sela duboko u srcu Evrope. Vikinzi su čak 845. n. e. poharali Pariz. Franački kralj Šarl Ćelavi platio im je 3 000 kilograma srebra da se povuku iz grada. Ali oni su se vratili i nasrtali i dalje od Pariza, čak do Troe, Verdena i Tula.

Vikinzi su takođe otplovili do Španije i Portugala gde je njihov prvi atak, koliko je poznato, usledio 844. n. e. Opustošili su nekoliko manjih gradova i  čak privremeno okupirali Sevilju. „Međutim“, kaže Cultural Atlas of the Viking World, „arapski branitelji su pružili tako žestok otpor da su Vikinzi bili brzo poraženi i njihove snage skoro uništene.“ Pa ipak, vratili su se 859. n. e. — ovog puta s flotom od 62 broda. Nakon što su opustošili delove Španije, izvršili su pohod na severnu Afriku; i iako su njihovi brodovi sada bili do vrha puni plena, otišli su u Italiju i oplenili Pizu i Linu (nekadašnju Lunu).

Vikinzi iz Švedske su sa istoka, preko Baltičkog mora, doplovili do najvećih vodenih puteva istočne Evrope — Volkova, Lovata, Dnjepra i Volge. Ovo ih je na kraju dovelo do Crnog mora i bogatih zemalja Vizantijskog carstva. Neki vikinški trgovci su čak preko Volge i Kaspijskog mora došli do Bagdada. Na kraju su švedske poglavice postale vladari ogromnih slovenskih zemalja duž Dnjepra i Volge. Uzurpator je nazvan Rus, izraz za koji neki tvrde da je poreklo reči „Rusija“ — „zemlja Rusa“.

Do Islanda, Grenlanda i Njufaundlenda

Norveški Vikinzi su se usredsredili na mnoga udaljena ostrva. Na primer, u osmom veku su okupirali Orknijska i Šetlendska ostrva, a Farska ostrva, Hebride i istočnu Irsku u devetom veku. Vikinzi su čak kolonizovali Island. Tamo su osnovali ustavno telo Alting. Alting, danas još uvek upravno telo Islanda, najstarija je parlamentarna skupština na zapadu.

Godine 985. n. e. Viking Erik Crveni osnovao je koloniju na Grenlandu. Kasnije te godine njegov zemljak Norman Bjarni Herjulfson otišao je sa Islanda da bi se pridružio svojim roditeljima na Grenlandu. Zbog vetra skrenuo je s kursa i promašio Grenland. „Bjarni je verovatno bio prvi Norman koji je ugledao Severnu Ameriku“, kaže Cultural Atlas of the Viking World.

Na osnovu Bjarnovog izveštaja, i verovatno posle 1000. godine, Lejf Erikson, sin Erika Crvenog, otplovio je zapadno od Grenlanda do Bafinove zemlje, i zatim prema obali Labradora. Došao je do rta zemlje koju je nazvao Vinland, po divljem grožđu to jest bobicama koje su tamo rasle. b Lejf je prezimio tamo pre nego što se vratio za Grenland. Sledeće godine Lejfov brat Torval vodio je ekspediciju do Vinlanda, ali su ga u jednom okršaju ubili urođenici. Nekoliko godina kasnije je od 60 do  160 Vikinga osnovalo naselje u Vinlandu, ali zbog stalne netrpeljivosti domorodaca, ostali su samo oko tri godine, i nikada se nisu vratili. Skoro 500 godina je prošlo dok italijanski istraživač u službi Engleske, Džon Kabot, nije za Englesku položio prava na Severnu Ameriku.

Kraj vikinške ere

Do kraja njihove ere, Vikinzi su stvorili brojne nove političke države nad kojima su vladale skandinavske dinastije. Ali nisu ostali stranci za dugo, jer su se mnogi Vikinzi na kraju prilagodili svojim novopronađenim kulturama, čak i u religioznom pogledu. Na primer, vikinški poglavica Rolo, koji se dokopao dela teritorije francuske obale koja se zove Normandija (što znači „zemlja Nortmana“ ili Normana) preobratio se na katoličanstvo. Jedan od njegovih potomaka bio je Vilijam, normandijski vojvoda. Nakon bitke kod Hejstingza 1066. u kojoj su potomci Normana i engleski Vikinzi jedni protiv drugih odmeravali snage, pobednik vojvoda Vilijam krunisan je za kralja Engleske.

Vilijam je brzo zaustavio sve daljnje skandinavske uticaje u Engleskoj i uveo novu feudalnu eru koja je uključivala srednjovekovni francuski sistem vladanja, posedovanje zemlje i ekonomiju. Otuda, „ako bi se morao izabrati jedan datum da označi kraj vikinške ere“, kaže knjiga The Vikings od Elze Roezdal, „to mora biti 1066“. U jedanaestom veku prvobitna vikinška kraljevstva u Skandinaviji postala su nezavisne države.

Tri veka vikinške istorije puna su akcije. Pa ipak, slika Vikinga kao varvara koji napadaju vitlajući mačem i sekirom nije kompletna. Takođe su pokazali da su prilagodljivi time što su na kraju kolonizovali udaljene zemlje i čak prihvatili lokalne kulture. Kao seljaci nastanili su se na trajna staništa, a kao vladari sedeli su na tuđim prestolima. Ipak, Vikinzi su se dokazali ne samo u pogledu mora i mača, već i u obrađivanju zemlje i u politici.

[Fusnote]

[Okvir na 27. strani]

RELIGIJA VIKINGA

Vikinzi su obožavali mnoge mitske bogove, među kojima su bili Odin, Tor, Frej, Freja i Hel. Odin, bog mudrosti i rata, zauzimao je prvo mesto panteona. Njegova žena bila je Frig. Tor je bio ubica divova i vladar vetrova i kiše. Frej je bio nemoralni bog mira i plodnosti. Njegova sestra Freja bila je boginja ljubavi i plodnosti. Hel je bila boginja podzemnog sveta.

Nordijska mitologija je osnova za imena nekih dana u sedmici na engleskom i još nekim jezicima. Na primer, tu su dani koji su dobili ime po Tiru, Vodanu, Toru i Frig.

Poput svojih obožavalaca, i vikinški bogovi su navodno stekli svoje bogatstvo kroz lopovluk, drskost i lukavstvo. Odin je obećao da će oni koji umru herojski u bici dobiti mesto u nebeskom carstvu Asgard (domu bogova), u velikoj dvorani Valhale. Tu mogu da se naslađuju i bore do mile volje. Vikinški plemići su često bili sahranjivani s čamcima ili kamenjem poređanim u obliku čamca. Hrana, oružje, ukrasni predmeti, zaklane životinje, i možda čak žrtvovani robovi bili su takođe sahranjivani. Bilo je moguće da i kraljičina pomoćnica bude sahranjena zajedno s njom.

Rogati šlem se često dovodio u vezu s Vikinzima koji su živeli više od 1 000 godina pre vikinške ere, i izgleda da je nošen samo ceremonijalno. Vikinški ratnici su nosili jednostavne kupaste šlemove načinjene od metala ili kože, ako su ih uopšte i nosili.

[Mapa na 26. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

EKSPANZIJA VIKINGA

NORVEŠKA

↓

ISLAND

GRENLAND

Bafinova zemlja

Labrador

Njufaundlend

DANSKA

↓

ENGLESKA

IRSKA

HOLANDIJA

FRANCUSKA

PORTUGAL

ŠPANIJA

AFRIKA

ITALIJA

ŠVEDSKA

↓

RUSIJA

Kaspijsko more

Bagdad

UKRAJINA

Crno more

Istanbul

[Izvor]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Slika na 24. strani]

Replika vikinškog drakara

[Izvor]

Strana 2. i 24: Antonion Otto Rabasca, Ljubaznošću Gunnar Eggertson

[Slike na 25. strani]

Vikinško oružje

Vikinški šlem

[Izvor]

Oružje i šlem: Artifacts on display at the Museum of National Antiquities, Stockholm, Sweden

[Slika na 27. strani]

Lejf Erikson