Našla sam nadu koja me održava

ISPRIČALA TATJANA VILEJSKA

Naša srećna porodica je razorena kada je majka u našem stanu pretučena do smrti. Otac je četiri meseca kasnije izvršio samoubistvo. Posle toga mi se više nije živelo. Kako to da sam još uvek živa i da pričam ovu priču? Da vam objasnim.

DONJECK u istočnoj Ukrajini je grad topioničarskih peći i rudnika uglja. Njegovi stanovnici, kojih ima preko milion, govore ruski, vredni su i prijateljski naklonjeni. Neki od njih veruju u astrologiju ili spiritizam, a mnogi koriste horoskope da bi saznali budućnost. Drugi se okreću vračarama ili koldunjima, kako se na ruskom zovu. Neki od njih pokušavaju da stupe u kontakt s mrtvima nadajući se da će pronaći olakšanje za bolesti ili samo zabave radi.

Otac je bio obućar. Iako se izjašnjavao kao ateista, smatrao je da nas je neko postavio ovde na zemlju. Govorio bi: „Mi smo samo gosti na ovoj planeti.“ Majka je uvek na Uskrs odlazila u crkvu jer je govorila: „Ako ima Boga, ako stvarno postoji, onda treba da idemo.“ Rodila sam se u maju 1963. Moja starija sestra Ljubov i moj mlađi brat Aleksandar upotpunjavali su našu srećnu porodicu.

„Bela magija je dobra“

Pjotr a, jedan dalji rođak, doživeo je nesreću na radu u rudniku uglja i zadobio je povrede glave zbog čega mu je bilo potrebno lečenje na jednoj posebnoj klinici. Pošto je bio zabrinut za svoje zdravlje konsultovao se s jednim kaldunjom. Taj vračar je Pjotra doveo u kontakt s duhovnim svetom. Iako su mu njegova žena i moji roditelji govorili da je vračanje obična ludost, smatrao je da zna bolje od nas. „Ja se bavim belom magijom“, tvrdio je. „Crna magija je opasna, ali bela magija je dobra.“

Pjotr je tvrdio da ima moć da prorekne budućnost i da zaštiti ljude od zla. Međutim, žena ga je napustila. Zato je dolazio kod nas i ostajao ponekad i po nekoliko nedelja. Njegov uticaj na porodicu bio je užasan. Između majke i oca su počele da izbijaju ozbiljne svađe. Na  kraju su se razdvojili i razveli. Mi deca smo se s mamom preselili u drugi stan, i Pjotr — njen rođak — preselio se s nama.

Ljubov se udala i odselila sa svojim suprugom u Ugandu (Afrika). U oktobru 1984. Aleksandar je otišao na raspust, a ja sam na nedelju dana otputovala u grad koji se zove Gorlovka. Kada sam odlazila od kuće mama i ja smo se samo površno pozdravile. Kako bih volela da sam joj rekla mnogo više i da sam čak ostala kod kuće! Više je nikada nisam videla živu.

„Tvoja draga majka je mrtva“

Kada sam se vratila iz Gorlovke stan je bio zaključan, a na vratima je visilo policijsko obaveštenje na kom je stajalo da je zabranjen ulaz. Obuzela me je jeza. Otišla sam kod komšija. Olga je bila previše uznemirena da bi pričala. Njen muž Vladimir blago je rekao: „Tanja, dogodilo se nešto užasno. Tvoja draga majka je mrtva. Ubio ju je Pjotr. Posle toga je došao kod nas u stan, nazvao policiju i sam se prijavio.“

Policija je potvrdila ovu užasnu vest i dala mi ključeve od našeg stana. Bila sam puna mržnje prema Pjotru. U besu sam zgrabila većinu njegovih stvari — uključujući i knjige o magiji — strpala ih u jedan prekrivač i odnela na obližnju poljanu gde sam ih zapalila.

Aleksandar je čuo za sve to i isto je kao i ja mrzeo Pjotra. Zatim je dobio poziv za vojsku i otišao. Otac se doselio kod mene u stan, a Ljubov se vratila iz Ugande i bila s nama jedno kratko vreme. Ponekad smo s razlogom smatrali da nas zle duhovne sile uznemiravaju. Sem toga, otac je imao strašne košmare. Osećao se krivim za majčinu smrt. „Da sam ostao s njom“, govorio je, „još bi bila živa.“ Ubrzo je zapao u tešku depresiju. Četiri meseca nakon majčine smrti izvršio je samoubistvo.

Posle očeve sahrane Aleksandar se vratio u vojsku, a Ljubov u Ugandu. Pokušala sam da počnem život iz početka, pa sam počela da studiram na Institutu za građevinski inženjering Makejevka koji je bio samo 30 minuta od kuće. Stavila sam tapete i renovirala stan nadajući se da ću tako izbrisati neka sećanja. Ali još uvek je bilo razloga da sumnjamo u to da nas demoni uznemiravaju.

„O Bože, ako stvarno postojiš“

Aleksandar je odslužio vojsku i vratio se kući. Ali počeli smo često da se svađamo. On se oženio, a ja sam se posle nekoliko meseci odselila u Rostov, jedan ruski grad na obali Azovskog mora, oko 170 kilometara od kuće. Na kraju sam rešila da se otarasim ama baš svake stvari koja je pripadala Pjotru.

Postala sam tako depresivna da sam i ja planirala da izvršim samoubistvo. Ali majčine reči su mi stalno odzvanjale u ušima: „Ako ima Boga, ako stvarno postoji.“ Jedne večeri sam se prvi put pomolila. „O Bože“, preklinjala sam, „ako stvarno postojiš, molim te pokaži mi šta je smisao života.“ Nekoliko dana kasnije, stiglo je pismo od Ljubov; zvala me je da dođem kod nje u Ugandu. Tako sam odložila planove da se ubijem.

Iznenađenja u Ugandi

Malo je mesta na zemlji koja su toliko drugačija od Ukrajine kao što je to Uganda. Stigla sam avionom u Enteb u martu 1989. Kada sam izašla iz aviona, kao da sam ušla u peć. Nikad nisam osetila toliku vrućinu! To i nije iznenađujuće, pošto je to bilo moje prvo putovanje van Sovjetskog Saveza. Ljudi su govorili engleski, jezik koji nisam razumela.

Uzela sam taksi i za 45 minuta se odvezla do Kampale. Priroda je bila toliko drugačija od one na koju sam navikla da mi se skoro činilo kao da sam na drugoj planeti! Moj nasmejani taksista je  bio jako ljubazan, i na kraju je našao kuću Ljubov i njenog muža Džozefa. Kakvo olakšanje!

Ljubov je proučavala Bibliju s Jehovinim svedocima. Nikad ranije nisam čula za njih, a Ljubov je jedva čekala da mi sve ispriča. Išla je za mnom po kući pričajući mi o svemu što je naučila, počev od Postanja pa sve do Otkrivenja. Verujte mi, teško sam to podnela!

Jednoga dana su došli Svedoci koji su proučavali s Ljubov. Jedna od njih se zvala Marijana. Ona nije odmah pokušavala da mi propoveda pošto u to vreme i tako nisam mnogo razumela engleski. Ali njene tople, prijateljske oči su mi govorile da je iskrena, srećna osoba. Pokazala mi je sliku raja na brošuri „Gle! Sve novo tvorim.“ „Pogledaj ovu ženu“, rekla je. „To si ti, a ova druga sam ja. Mi smo zajedno u raju sa svim ovim ljudima. Zar to nije divno?“

I drugi Svedoci iz Kampale su posećivali Ljubov i Džozefa. Bili su tako ljubazni da sam mislila da samo pokušavaju da ostave utisak na mene. Nekoliko sedmica kasnije, prvi put sam otišla na sastanak, i to na Gospodovu večeru (Luka 22:19). Iako nisam razumela šta se govorilo, još jednom sam bila impresionirana ljubaznošću tih ljudi.

’Pročitaj je od korica do korica‘

Marijana mi je dala Bibliju na ruskom — to je bila moja prva Biblija. „Pročitaj Bibliju od korica do korica“, molila me je. „Čak iako ne razumeš sve, samo je čitaj!“

Duboko me je dirnuo Marijanin poklon i odlučila sam da poslušam njen savet. ’Na kraju krajeva‘, razmišljala sam, ’kakva je svrha imati Bibliju ako se ne trudiš da je čitaš?‘

Kada sam se vratila u Ukrajinu ponela sam i moju Bibliju. Narednih nekoliko meseci radila sam u Moskvi (Rusija), a u slobodno vreme sam počela redom da čitam Bibliju. Za devet meseci, koliko je prošlo dok nisam ponovo otišla u Ugandu, pročitala sam pola Biblije. Kada sam ponovo došla u Kampalu, Marijana mi je iz Biblije pokazala predivnu nadu za budućnost. Raj! Uskrsenje! Videti ponovo mamu i tatu! Shvatila sam da je to saznanje odgovor na onu molitvu koju sam uputila dok sam bila u Donjecku (Dela apostolska 24:15; Otkrivenje 21:3-5).

Kada smo proučavali temu o zlim duhovima, ostala sam bez daha. Biblija je potvrdila ono u šta sam već dugo sumnjala. Ne postoji dobra i bezopasna magija. Sve je povezano sa opasnošću. Nije mi trebao veći dokaz od onoga što se desilo u našoj porodici. Kada sam spalila Pjotrove stvari nesvesno sam uradila pravu stvar. Prvi hrišćani su takođe spalili svoje knjige o magiji kada su počeli da služe Jehovi (Ponovljeni zakoni 18:9-12; Dela apostolska 19:19).

Što sam više razumela Bibliju bila sam sve sigurnija da sam pronašla istinu. Prestala sam da pušim i u decembru 1990. krstila sam se u znak predanja Jehovi. Ljubov se krstila samo tri meseca pre mene, a Džozef 1993.

Povratak u Donjeck

Godine 1991. vratila sam se u Donjeck. Iste te godine Jehovini svedoci u Ukrajini su zakonski priznati, što je značilo da se možemo slobodno sastajati i javno propovedati. Započinjali smo razgovore na ulici sa svakim ko je imao vremena. Ubrzo smo otkrili da su čak i u zemlji gde se mnogi ljudi izjašnjavaju kao ateisti, mnogi znatiželjni što se tiče Božjeg Kraljevstva.

Početkom 1990-ih, biblijske literature nije bilo dovoljno, te smo zato na ulicama Donjecka funkcionisali kao neka pozajmna biblioteka. Napravili smo jedan pult kod glavne raskrsnice u gradu gde smo izložili primerke naših  knjiga i brošura. Ubrzo bi se prijateljski naklonjeni, znatiželjni ljudi zaustavljali da postavljaju pitanja. Oni koji su hteli literaturu uzimali su je na zajam, i nuđen im je kućni biblijski studij.

Godine 1992. postala sam pionir, to jest punovremeni sluga Jehovinih svedoka, a u septembru 1993. pozvana sam da se priključim prevodilačkom timu u podružnici Watch Tower Societyja u Seltersu (Nemačka). U septembru 1998. premešteni smo u Poljsku dok se ne završe naši novi objekti podružnice u Lavovu (Ukrajina).

Porast Jehovinog naroda u Ukrajini je zadivljujuć. Donjeck je 1991. imao jednu skupštinu sa 110 Svedoka, a sada ima 24 skupštine s više od 3 000 Svedoka! Poseta Donjecku 1997. donela mi je ne samo prijatne susrete nego i jedan događaj koji mi je zadao bol.

„Pjotr te traži“

Tokom mog boravka u Donjecku, Julija, jedna Svedokinja koja je poznavala našu porodicu, šokirala me je rekavši: „Pjotr te traži. Hoće da priča s tobom.“

Te večeri sam kod kuće plakala i molila se Jehovi. Šta je Pjotr hteo od mene? Znala sam da je odslužio nekoliko godina u zatvoru zbog svog zločina. Mrzela sam ga zbog onoga što je učinio, i mislila sam da ne zaslužuje da sazna o Jehovinom novom svetu. Molila sam se u vezi s tim nekoliko dana i onda sam shvatila da nije moje da odlučujem ko je zaslužan da dobije večni život. Setila sam se obećanja koje je Isus Hrist dao zločincu koji je bio obešen na stubu pored njega — da će taj zločinac biti s njim u raju (Luka 23:42, 43).

S tim u mislima, odlučila sam da se vidim s Pjotrom i da mu dam svedočanstvo o Mesijanskom Kraljevstvu i o Božjem novom sistemu stvari. Zajedno s dvojicom hrišćanske braće, otišla sam na adresu koju mi je dala Julija. Tamo sam se prvi put posle majčine smrti našla licem u lice s Pjotrom.

Atmosfera je bila napeta. Objasnila sam mu da sam postala Jehovin svedok i  da mi je Biblija pomogla da razumem zašto u ovom sistemu stvari svi mi moramo doživljavati probleme, ponekad čak i lične tragedije. Takođe sam mu rekla koliko nam je bilo strašno što smo izgubili majku, a zatim i oca.

Pjotr je rekao da mu je neki glas govorio da ubije moju mamu, a zatim je nastavio da u detalje opisuje šta se dogodilo tog dana. Dok sam slušala tu jezivu priču, osećala sam odvratnost pomešanu sa sažaljenjem, jer je bio nervozan kao gonjena životinja. Kada je završio s pričom, pokušala sam da mu pokažem neka od predivnih obećanja iz Biblije. Tvrdio je da veruje u Isusa, zato sam pitala:

„Da li imaš Bibliju?“

„Ne još. Ali sam naručio jednu“, odgovorio je.

„Možda već znaš da je po Bibliji vlastito ime istinitog Boga Jehova“ (Psalam 83:19).

Kada je čuo to ime, uznemirio se. „Ne pominji mi to ime“, rekao je. „Ne podnosim to ime.“ Apsolutno ništa nije vredelo to što smo pokušali da mu kažemo nešto o predivnim Božjim obećanjima.

Ostala mi je jedna jasna misao u glavi: da nisam upoznala Jehovu možda bih bila ubijena kao moja majka, možda bih izvršila samoubistvo kao otac ili bih bila izmanipulisana da učinim užasne stvari kao Pjotr. Silno sam zahvalna što sam upoznala istinitog Boga Jehovu!

Gledam u budućnost, a ne na prošlost

Ova potresna iskustva ostavila su traga na meni. Čak mi i danas uspomene ponekad zadaju bol i patnju. Ali kada sam upoznala Jehovu i njegove namere, počeo je proces izlečenja. Biblijska istina me uči da se usredsredim na budućnost, a ne na prošlost. A kakvu samo budućnost Jehova sprema za svoje sluge!

Ta budućnost uključuje i uskrsenje mrtvih u zemaljski raj. Kako ću biti srećna kad dočekam moje roditelje kad se vrate u život! Otac je zaista bio u pravu kad je rekao: „Mi smo samo gosti na ovoj planeti.“ A majčina sklonost da veruje da Bog stvarno postoji svakako je bila ispravna. Moja najveća želja je da poučavam mamu i tatu biblijskim istinama kada uskrsnu u Božjem novom sistemu stvari.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 24. strani]

Prvi put od majčine smrti našla sam se licem u lice s njenim ubicom

[Slika na 23. strani]

U zagrljaju s Marijanom i Hajncom Vertholc, misionarima koji su proučavali sa mnom u Ugandi

[Slika na 23. strani]

Moje krštenje u Kampali

[Slika na 24. strani]

Radim kao član ukrajinskog prevodilačkog tima u Poljskoj