Veslanje do smrti

Od dopisnika Probudite se! iz Francuske

MOŽEMO samo da zamislimo prizor. Mnoštvo ljudi zuri u novopostavljenu galiju francuskog kralja koja napušta mediteransku luku u Marseju. To je jedan od najlepših brodova koji je ikada plovio morima. Krmu krase složene rezbarije kao i raskošni ukrasi od zlata i bisera. Najlepše izvezene tkanine daju palubi kraljevski sjaj. Dok jutarnja svetlost obasjava baroknu ekstravaganciju, neki s ponosom razmišljaju o reputaciji kralja Luja XIV kao o „kralju Sunca“.

Do 17. veka galije su imale samo ograničenu vojnu upotrebu, ali kralj Luj XIV je odlučio da poveća broj svojih brodova na 40 — što je predstavljalo najveću flotu galija na Mediteranu. Stručnjaci procenjuju da bi 20 bilo i više nego dovoljno za njegove potrebe. Koja je bila svrha tako velike flote?

Kraljev savetnik Žan-Batist Kolber objasnio je: „Nema veće sile koja bolje svedoči o veličini gospodara i daje mu više slave među drugima nego što su to galije.“ Da, prvenstveni razlog za postojanje Lujevih galija bio je prestiž. Međutim, kolika je bila cena tog prestiža?

Osmotrite ljudsku patnju. Na brodskoj palubi — koja je bila manje od 45 metara dugačka i 9 metara široka — bilo je zbijeno 450 veslača. Oni su mesecima živeli i radili na tom skučenom prostoru. Njihova koža je postajala puna čireva od slanog morskog vazduha, a na njihovim telima su bili ožiljci od čestih batina. Polovina je umrla u onome što francuski istoričari označavaju kao francusko „najveće upropašćavanje ljudi“.

Stvarno, ono što je značilo pompu i slavu za nekolicinu, značilo je bedu i smrt za mnoge druge. Međutim, kako je kralj došao do mnogih hiljada veslača, koji su bili neophodni za njegovih 40 brodova?

Pronalaženje veslača

U srednjem veku, veslači na galijama — ili galeoti kako su ih zvali — bili su slobodni ljudi, i na veslanje se gledalo kao na častan poziv. Međutim, stvari su se do 17. veka promenile. Neki veslači, zvani Turci, bili su kupljeni od  Otomanskog carstva. Većinom su bili muslimani, iako je bilo i nekih pravoslavaca. Koristili su se i ratni zarobljenici.

„Među najodvratnijim i najbezosećajnijim poduhvatima koji su preduzimani da bi se ’ojačala‘ posada nesumnjivo je bilo slanje ratnika Irokeza na galije kralja Sunca“, primećuju francuski istoričari. Zarobljavanje Indijanaca pokazalo se kao greška. Oni su 1689. morali da budu poslati kući nakon što je narod Irokeza zapretio ranim francuskim kolonizatorima.

Međutim, za Lujeve ambiciozne projekte trebalo je još veslača. Kolber je našao rešenje. Obavestio je sudije o kraljevoj želji da „osude što je moguće veći broj kriminalaca i da čak i smrtna kazna bude preinačena u slanje na galije“. Korišćenje kriminalaca na ovaj način nije bilo nešto novo. Osuđenici su se koristili kao robovi na galijama i tokom ratova sa Italijom dva veka ranije. Međutim, broj ljudi koji su bili poslati na galije tokom vladavine Luja XIV i njegovog praunuka Luja XV bio je bez presedana. Između 1680. i 1748, na galije je poslato oko 60 000 ljudi. Ko su bili ti robovi na galijama?

Ko su bili veslači?

Oko polovine onih koji su bili poslati na galije bili su obični kriminalci. Bilo ih je od ubica do sitnih lopova. Krijumčari su takođe bili kažnjavani na ovaj način, i ponekad su oni sačinjavali većinu veslača.

Osim toga, na galije su terani i socijalno ugroženi ljudi. Godine 1666, oficir koji je bio zadužen za njih u Marseju, napisao je: „Voleo bih kada bi se donela odluka da se pokupe lenjivci, hodočasnici... Cigani i druge lutalice, i da se sve galije popune njima... Tako bi se svet očistio od šljama.“ I tako su pod izgovorom održavanja javnog reda pokupljeni Cigani i siromasi. A 1660. godine su čak i hodočasnici iz Poljske koji su posetili jedno svetilište u Francuskoj bili na silu odvedeni!

Još jedan izvor ljudstva bili su vojni dezerteri koji su, nakon što bi bili uhvaćeni, dobijali doživotnu robiju na galijama. Beguncima su sekli nos i uši, na obrazima su im žigosali heraldičke ljiljane i brijali su im glave. Tokom brojnih ratova Luja XIV između 1685. i 1715, na galije je poslato oko 17 000 dezertera. Šta ih je tamo čekalo?

Njihove patnje

Agonija veslača na galijama zapravo je počinjala i pre nego što bi otišli na more. Najpre su bili ostavljani do šest meseci u privremenim zatvorima pre nego što bi sa stotinama drugih bili vezani u lance i odvučeni u Marsej. Za neke, kao što su oni koji su bili poslati iz Britanije u Pariz, taj prisilni marš je bio 800 kilometara dug košmar koji je trajao više od mesec dana. Jedan njihov savremenik je to nazvao „najgorom kaznom za osuđenike“. Mnogi su umrli na putu.

Međutim, nije samo dužina putovanja ili oskudna hrana ono što ih je ubijalo. Stražari su bili jako okrutni prema zatvorenicima. Batinanje i uskraćivanje hrane i spavanja uzimali su svoj danak. Pored toga, dok su tako prohodili Francuskom, ljudi na koje su nailazili nisu imali puno saosećanja za njih. Kaže se da bi žene, odgovarajući na molbu za vodu, sarkastično rekle: „Hajde, hajde! Tamo gde ideš imaćeš vode na pretek!“

 Polovina nije preživela

Mnogi osuđenici nisu nikada videli more, a kamoli galije. Stoga je dolazak u marsejsku luku za njih bio neprijatan doživljaj. Zatvorenici su bili sakupljani u gomilu na nekoj praznoj galiji i pregledani, kao što je jedan od njih napisao, kao „krave kupljene na pijaci“. Bile su zabeležene lične karakteristike, i zatvorenici su postajali brojevi u floti galija. „Ulazak u svet veslača na galiji nesumnjivo je dovodio do ekstremne konfuzije; bio je to ogroman psihički i fizički šok“, primećuje jedan istoričar. Međutim, još gore ophođenje ih je tek čekalo.

U odeljenju koje je bilo dugo svega 2,3 metra i široko 1,25 metara, mesecima je živelo i veslalo petoro ljudi vezanih za svoje klupe. Svaki veslač je imao samo 45 centimetara prostora za sedenje. Prostor je bio toliko pretrpan da ljudi nisu mogli čak ni da saviju ruke dok su pokretali vesla, od kojih je svako bilo najmanje 12 metara dugačko i 130 kilograma teško. Veslati satima bio je iscrpljujuć rad od kojeg su pucali mišići veslača, zbog čega su gubili snagu i izdržljivost. To se može „uporediti s najtežim zadacima koji se obavljaju u tropskim uslovima“, objašnjava jedan istoričar.

Galije su imale velik gaz, te su veslači bili samo jedan metar iznad površine vode. Zbog toga su stalno bili mokri, veslajući često s nogama u vodi, dok im je kožu nagrizao slani vazduh. Porcije hrane su bile oskudne. „Zatvorenici bi radili sve samo da bi preživeli“, primećuje jedan istoričar. Bilo je skoro nemoguće pobeći. Nagrada za glavu begunca motivisala je lokalne seljake da se pridruže hajci za bilo kim ko je pokušavao da pobegne. Samo bi jedan od stotinu uspeo u tome.

Kazne su retko kada bile ispoštovane. Tako je veslač osuđen na nekoliko godina mogao biti za veslom i nakon 25 godina. Otprilike trećina ljudi je umirala u prve tri godine. Sve skupa, polovina veslača nije preživela. Stopa smrtnosti je za veslače bila na kopnu ista kao i na moru. Tokom zime 1709/10, trećina njih je umrla zbog gladi i velike hladnoće. Tragično je, ali neki su na galije poslati samo zbog svoje religije.

Osuđeni zbog svoje vere

Kralj Luj XIV je 1685. opozvao Nantski edikt, te je u Francuskoj bio zabranjen protestantizam. a Na galije je poslato oko 1 500 protestanata zato što su odbili da se obrate na katolicizam ili zato što su pokušali da pobegnu iz zemlje. Ovaj način kažnjavanja „jeretika“ isproban je 1545, kada je po naređenju kralja Fransisa I u jednoj sedmici na galije poslato 600 valdenza. b Pod Lujem XIV, takozvanim hrišćanskim kraljem, progonstvo je poprimilo nove dimenzije.

Zašto su protestante slali na galije? Jedan kraljev službenik je ukazao na razlog: „Ne postoji drugi način da se jeretici vrate osim silom.“ Jedan istoričar dodaje: „Kralj se nadao da će većina osuđenih protestanata čim osete ’miris galije‘ napustiti religiju za koju su se toliko žrtvovali.“ Međutim, većinom su odbili da se odreknu svoje vere da bi bili oslobođeni. Zato su često bili izloženi užasnom javnom batinanju na podstrek katoličkih brodskih kapelana. Neki su umrli; drugi su nosili ožiljke do kraja života.

 Uprkos ovom okrutnom nasilju, protestanti su bili aktivni u prenošenju svoje vere drugima. Zbog toga su neki, uključujući i bar jednog katoličkog kapelana, postali protestanti. Oni za koje se smatralo da su najopasniji, obrazovani protestanti, bili su vraćani s brodova i bacani u tamnice da umru. Međutim, to nije sprečilo protestantske veslače na galijama da pomažu jedni drugima, čak i do te mere da su organizovali časove za opismenjavanje suvernika koji nisu znali da čitaju.

Osuđenici su uvek imali na umu to zašto su proganjani. „Što više patim, to više volim istinu zbog koje patim“, napisao je protestant Pjer Ser. Mnoge zemlje su se zaprepastile kada su čule za francusko versko progonstvo. Engleska kraljica Ana je 1713. uspešno izvršila pritisak da se puste mnogi koji su bili osuđeni. Ironično je što su protestanti kojima je ranije bilo zabranjeno da napuste Francusku sada bili proterani.

Kraj galijama

Galije su na kraju otplovile u zaborav, pale su kao žrtve novih trendova u pomorstvu i nedostatka novčanih sredstava. Finansijski problemi kralja Luja XIV imali su za posledicu smanjenje broja brodova. Do 1720. ostalo je samo 15 brodova, i njihova aktivnost je bila znatno umanjena. Veslači s galija su dosta vremena provodili u Marseju, gde su postali deo privrede tog grada radeći u obližnjim fabrikama sapuna ili prodajući odeću koju su šili. Na kraju je 1748. donesen zakon kojim je galijama zapravo odzvonilo.

Galije još uvek ne daju mira savesti Francuza. Kada naiđu na neku nevolju, Francuzi će često uzviknuti: „Quelle galère!“ ili doslovno: „Kakva galija!“ Puno toga što znamo o životu na galijama dugujemo ličnim izveštajima koje su napisali protestantski veslači s galija. Uprkos otvorenoj verskoj diskriminaciji, oni su organizovali međusobnu pomoć i moralnu podršku. Istrajnost i nada su bile važne za njihovo preživljavanje, a kompromis nije dolazio u obzir.

Zanimljivo je što su istoričari, čak i kada su uzimali u obzir versku netrpeljivost tog vremena, bili iznenađeni što su sudije bile spremne da „primene, ni okom ne trepnuvši, zakon koji je u isti koš svrstao poštene, lojalne podanike s najgorim zločincima“.

Zaista, sećanje na robove s galija ostaje kao snažno svedočanstvo o strahovitim nepravdama koje su ljudi naneli svojim bližnjima. Da, „vlada čovjek nad čovjekom na zlo njegovo“ (Propovjednik 8:9, DK). Na svu sreću, vreme kada će od Boga postavljeni Vladar Isus Hrist „izbaviti ubogoga koji cvili, i nevoljnoga koji pomoći nema“ samo što nije došlo (Psalam 72:12-14).

[Fusnote]

[Slika na 13. strani]

Oni su veslali pod bednim uslovima

[Izvor]

© Musée de la Marine, Paris

[Slika na 15. strani]

Tekst na francuskom iznad slike glasi „Sigurni i pošteni načini vraćanja jeretika katoličkoj veri.“ Slika je iz 1686. godine

[Izvor slike na 12. strani]

Strane 2, 12 i 15: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris