Od lagane smrti do srećnog života

ISPRIČALA DIJAMANTI DATSERIS

’Živim s datumom smrti u mislima.‘ To mi je neprestano bilo na umu dok sam ležala na bolničkom krevetu i dok su mi jedinice krvi lagano kapale u vene. Više od 20 godina su mi govorili da je to jedini način da ostanem na životu — ako bi se to uopšte moglo nazvati životom.

UBRZO nakon mog rođenja 1969. u Irapetri, na Kritu, mojim roditeljima je saopštena zloslutna vest. Doktori su rekli da njihova beba ima beta-talasemiju, to jest, Kulijevu anemiju. Beta-talasemija major je opako nasledno oboljenje krvi, od kojeg najčešće obole ljudi poreklom iz Grčke, Italije, s bliskog Istoka, iz južne Azije ili iz Afrike.

Kako su doktori objasnili mojim roditeljima, kada neko ima ovu bolest, crvena krvna zrnca ne proizvode dovoljno hemoglobina, proteina koji prenosi kiseonik do ćelija. Posledica toga je da moje ćelije ne dobijaju dovoljno kiseonika. Crvena krvna zrnca ostaju u krvotoku samo jedno kratko vreme zato što ih jetra i slezina uništavaju i uklanjaju. Funkcija ovih organa je da uništavaju abnormalna ili istrošena crvena krvna zrnca.

Mojim roditeljima je rečeno da je jedini poznati postupak kod talasemije redovna transfuzija i odstranjivanje nagomilanog gvožđa. Međutim, kako su lekari objasnili, lečenje transfuzijom je propraćeno stalnim nagomilavanjem gvožđa u srcu i jetri, a to može biti fatalno. Transfuzija — tretman koji sprečava smrt pacijenata u njihovih prvih deset godina života — obično je glavni uzročnik trovanja gvožđem koje je kasnije toliko smrtonosno. Oboleli od talasemije kojima se stalno daje transfuzija, kao što je to slučaj sa mnom, obično umru od nekog srčanog oboljenja pre svoje 30. godine.

Život sa „datumom smrti“

Smrt je od ranog detinjstva lebdela nad mojom glavom. Nema tih reči kojima bih opisala koliko je teško živeti s tako poražavajućim izgledima. Nisam imala nikakve planove za budućnost, niti snove o nekom normalnom životu kada odrastem. Imala sam osećaj kao da je moja talasemija tempirana bomba koja samo čeka da eksplodira.

Zbog zabrinutosti za moje zdravlje, roditelji su bili jako oprezni. Preda mnom je bio beskonačan spisak sa ’nemoj‘ i drugim pravilima: „Nemoj da trčiš!“ „Nemoj da se uzbuđuješ!“ „Pazi!“

Zbog moje situacije, moja majka je kao grčki pravoslavac postala veoma religiozna. Iskreno je tražila pomoć od ikona. Da bi poboljšala moje stanje, vodila bi me u udaljene manastire koji su na glasu što se tiče izlečenja verom i snabdevala bi me svakojakim amajlijama i talismanima. Na to je bilo potrošeno puno novca — ali uzalud.

Verovala sam u Boga i volela sam ga, iako nisam znala kako da ga obožavam. Kad sam bila očajna, molila bih mu se u suzama: „Bože, ako stvarno postojiš i voliš me, molim te pomozi mi.“

 Očajnička potraga za utehom

Kako sam odrastala, tako se i moje zdravlje naglo pogoršavalo, umnogome zbog viška gvožđa u krvi. Kao sastavni deo mog lečenja, koristila sam jednu spravicu koja je smanjivala gvožđe u krvi. Svake večeri sam morala da ubodem iglu pod kožu u predelu trbuha kako bi helat gvožđa lagano uticao u telo tokom cele noći. Svake noći sam preživljavala isti užasni ritual. Često sam tokom tih besanih noći želela da umrem. Mislila sam da se Bog ne obazire na moje molbe za pomoć.

Kada sam imala 16 godina, počela sam da se družim s grupom mladih koji su slušali hevi-metal muziku. U očajničkoj potrazi za utehom, meni je ta muzika koja veliča okrutnost, nemilosrdno nasilje i satanizam, u izvesnoj meri pružala izlaz. Na kraju krajeva, pošto je zla bilo svuda oko mene, složila sam se sa idejom da neka zla viša sila kontroliše svemir. Ali uskoro su posledice droge i satanizma postale vidljive. Moji prijatelji su jednako bežali od policije.

Bezbrojne transfuzije su ostavile traga na mom telu. Zbog prekomernog gvožđa, pojavili su se crni podočnjaci, a koža mi je požutela. Mom izgledu nije pomogla čak ni odeća — crna odeća i kožna jakna, ukrašena nitnama i lobanjama, što je karakteristično za one s kojima sam se družila. Na svu sreću, nikada se nisam drogirala.

Kako sam i dalje slušala hevi-metal muziku koja je naglašavala smrt, drogu, demone, spiritizam i krv, osetila sam da me je Satana uhvatio u klopku. Noću sam bila depresivna i često sam plakala. Upravo kada sam bila na takvom dnu života, zasjao je jedan zračak nade.

Preokret u mom životu

Jednoga dana, kada sam imala 20 godina, jedna drugarica mi je dala knjigu koju je dobila od Jehovinih svedoka. Bila je to knjiga Biblija — Reč Božja ili čovečija? a Nju i nije nešto zanimala ta knjiga, ali kada sam ja preletela preko njenih stranica, bila sam impresionirana. Jasno je pokazivala da biblijska načela mogu poboljšati život čoveka. Na mene je ostavilo utisak i to što sam saznala da su rani hrišćani bili progonjeni i da su bili spremni da daju život za svoja verovanja. Kada sam pročitala knjigu, želela sam da razgovaram s drugima o tome. Tada sam upoznala Manolisa, mladića koji je znao za Jehovu i biblijsku poruku jer su neki njegovi rođaci bili Jehovini svedoci. Odveo me je do mesta gde Jehovini svedoci održavaju sastanke, i tokom leta 1990. počela sam da proučavam Bibliju s njima.

Na biblijskom studiju sam saznala da Stvoritelj zaista brine za nas i da nije odgovoran za bolesti i boli koje pogađaju mnoge od nas (1. Petrova 5:7). Saznala sam da je Satana uveo greh i smrt u ovaj svet i da će Jehova uskoro poništiti Satanina dela tako što će ukloniti ovaj stari sistem stvari i zameniti ga savršenim novim svetom (Jevrejima 2:14). Bogobojazne osobe će pod rajskim uslovima, biti obnovljene do savršenstva. Tada niko neće reći: „Bolestan sam!“ (Isaija 33:24).

U isto vreme sam saznala i da nam Biblija kaže da se ’uzdržavamo od krvi‘ (Dela apostolska 15:20, 29; Postanje 9:4). Pošto je moja savest počela da se  oblikuje i školuje u skladu s visokim biblijskim merilima i načelima, bila sam podstaknuta da donesem ličnu odluku o transfuziji krvi. Odlučila sam da je više ne prihvatam.

Više od 20 godina navodili su me da verujem u to da mogu živeti jedino ako redovno primam transfuzije krvi. Da li ću zbog poslušnosti biblijskoj zapovesti potpisati sopstvenu smrtnu presudu? Šta će moji roditelji misliti o tome što odbijam krv? Da li će doktori i drugo medicinsko osoblje probati da vrše pritisak na mene?

Donošenje presudnih odluka

U gorljivoj molitvi, stavila sam sve svoje brige na Jehovu (Psalam 55:23). Takođe sam odlučila da potražim neka druga medicinska rešenja. Nakon mnogo istraživanja, otkrila sam da bih transfuzije krvi verovatno mogla zameniti pažljivo odabranom hranom bogatom gvožđem i vitaminima. Ali iznad svega, bila sam odlučna da poslušam Božji zakon koji se nalazi u Bibliji.

Razume se da su se roditelji jako zabrinuli. Oni su od mog najranijeg detinjstva davali sve od sebe kako bih ostala živa, i sada im ja kažem da više neću da primam transfuzije krvi! Međutim, na kraju su rekli da će poštovati moju ličnu odluku u tome.

Zatim sam objasnila svoj religiozni stav medicinskom osoblju u bolnici i stavila im do znanja da ću svim silama tražiti zamene za transfuziju krvi. Doktori nisu baš lako prihvatili moje želje.

Dok sam u prošlosti primala transfuzije krvi, stekla sam prijatelje među drugim mladima koji imaju talasemiju. Sada su oni bili zbunjeni zbog mog stava u vezi s krvlju. Jedna od tih prijateljica mi je sarkastično rekla da će me „odneti četvorica“ — što je grčki izraz koji znači da ću umreti. Nažalost, kasnije je ona bila među pet pacijenata koji su umrli zbog primanja zaražene krvi!

Od avgusta 1991, više nisam dobijala transfuzije krvi. Nasuprot svim predviđanjima, živa sam i dosta se dobro osećam. Pošto jedem hranu bogatu vitaminima i gvožđem, mogu da ostanem relativno zdrava, uprkos povremenim komplikacijama i hroničnim ograničenjima koje mi stvara talasemija.

Međutim, što je najlepše od svega, imam smisaon život, život obogaćen bliskim odnosom sa Stvoriteljem, Jehovom Bogom. U julu 1992, simbolizovala sam predanje Jehovi krštenjem u vodi. Tog istog dana se krstio i Manolis, taj dragi prijatelj preko koga sam dobila preko potrebnu podršku hrišćanske skupštine Jehovinih svedoka. Venčali smo se oko 18 meseci kasnije. Kasnije, na moju radost, moja majka i sestra su postale krštene Jehovine sluge. Mišljenje mog oca o Jehovinim svedocima se promenilo, tako da povremeno dođe na skupštinske sastanke.

Naučila sam da iako je smrt neprijatelj, ona nije neprijatelj koga se treba i plašiti (Psalam 23:4). Bilo da živimo, bilo da umiremo, Jehovi živimo ili umiremo. Naš život je u njegovim rukama (Rimljanima 14:8). Uvek ću mu biti zahvalna što me je spasao od života u kom sam jedino imala izgled na polaganu smrt. Zaista, doveo me je do nade u večni život! (Otkrivenje 21:1-4).

[Fusnota]

[Slika na 21. strani]

Očajnički sam tražila utehu

[Slika na 22. strani]

S mojim mužem, Manolisom