Pobedite padove postavljanjem ciljeva

U JEDNOM stanu blizu njujorškog aerodroma La Gvardija žive Vilijam (Bil) Majners i njegova žena Rouz. Rouz, otmena domaćica sa 70 i nešto godina veselo dočekuje svog posetioca. U stanu čovek prosto ne može da ne primeti kako udobna dnevna soba odražava vedro raspoloženje domaćice. Privlačno aranžirano cveće pored ulaza i raznolike slike na zidovima odaju utisak radosti i životnog poleta.

Pored dnevne sobe nalazi se svetla soba gde 77-godišnji Bil leži u krevetu, dok su mu leđa podbočena madracem koji se može podešavati. Kad je ugledao svog posetioca, njegove ljupke oči su zasjale, a na usnama se pojavio široki osmeh. Voleo bi da ustane, rukuje se i zagrli svog posetioca, ali ne može. Bil je paralizovan od vrata pa naniže, izuzev leve ruke.

Pošto se suočava sa zdravstvenim problemima od svoje 26 godine, pitam ga šta mu pomaže da se više od pola veka bori s bolešću. Bil i Rouz se veselo gledaju. „Ne znamo nikog ko je bolestan!“ kaže Rouz, dok njen razdragani smeh ispunjava sobu. Bilove oči sijaju od zadovoljstva; smejulji se i klima glavom u znak saglasnosti. „Ovde niko nije bolestan“, kaže isprekidanim dubokim glasom. Rouz i Bil izmenjuju još neke šaljive primedbe i ne zadugo, soba odjekuje od smeha. Očigledno je ljubav koju su Bil i Rouz osećali jedno prema drugom kad su se upoznali septembra 1945. još uvek veoma živa. Još jednom pitam Bila: „Ali, ozbiljno, s kakvim ste se padovima suočavali? I šta vam je pomoglo da se izborite i da zadržite vedar pogled na život?“ Posle nekoliko ljubaznih nagovora, Bil pristaje da ispriča svoju priču. Slede neki delovi iz nekoliko razgovora koje je Probudite se! vodio s Bilom i njegovom ženom.

 Počinju padovi

U oktobru 1949 — tri godine posle venčanja s Rouz i tri meseca posle rođenja njihove ćerke Viki — Bilu je rečeno da ima kanceroznu izraslinu na jednoj glasnoj žici, i tumor je bio otklonjen. Nekoliko meseci kasnije, njegov doktor mu je saopštio da se stanje pogoršalo — rak je zahvatio ceo grkljan. „Rečeno mi je da mi preostaju samo dve godine života ukoliko mi ne bude izvršena laringektomija — to jest, odstranjivanje celog grkljana.“

Bilu i Rouzi je rečeno kakve će biti posledice ove operacije. Grkljan se proteže od korena jezika pa do ulaza u dušnik. Unutar grkljana se nalaze dve glasne žice. Kada vazduh koji se izdiše iz pluća prelazi preko glasnih žica, one vibriraju i proizvode govorne glasove. Kada se otkloni grkljan, vrh dušnika se poveže sa stalnim otvorom koji se načini na prednjem delu grla. Posle operacije, pacijent diše kroz taj otvor — ali više nema glasa.

„Kada sam čuo ovo objašnjenje, bio sam ogorčen“, kaže Bil. „Imali smo malu ćerkicu, ja sam imao dobar posao, puno smo očekivali od života i sada je sve čemu sam se nadao palo u vodu.“ Ali pošto je ta operacija mogla da spase njegov život Bil ju je prihvatio. „Posle operacije“, priseća se on, „nisam mogao da gutam. Nisam mogao progovoriti nijednu reč. Bio sam nem.“ Kada ga je Rouz posećivala mogao je komunicirati samo tako što je pisao reči na papiru. Bilo je to teško vreme. Da bi se izborili sa ovim padom, morali su da postave nove ciljeve.

Bez glasa i bez posla

Zbog laringektomije Bil je ostao ne samo nem nego i bez posla. Radio je u mašinskoj radionici, ali sada s obzirom da je mogao da diše samo kroz otvor na grlu, prašina i isparenja bi mogla dovesti u opasnost njegova pluća. Trebalo je da nađe drugi posao. Pošto nije mogao da govori, upisao se u jednu školu gde je učio za časovničara. „To je bilo slično mom starom poslu“, kaže Bil. „Znao sam kako da sklopim delove mašine, a kada pravite satove, takođe treba da sklopite delove. Samo što ovi delovi nisu bili teški 25 kilograma!“ Čim je završio tu školu našao je posao kao časovničar. Jedan cilj je bio postignut.

U međuvremenu je takođe počeo da ide na časove govorenja iz jednjaka. Prilikom govorenja iz jednjaka glas se proizvodi ne uz pomoć glasnih žica, nego vibracijama u jednjaku, kanalu kojim hrana iz ždrela ide u stomak. Osoba prvo uči da guta vazduh i potiskuje ga u jednjak. Zatim na kontrolisan način podriguje vazduh. Kako vazduh prolazi, on prouzrokuje da zidovi jednjaka vibriraju. To proizvodi promukao glas, koji se može artikulisati ustima i usnama do govornog oblika.

„Ranije sam podrigivao samo kada bih mnogo jeo“, kaže Bil smešeći se, „ali sada sam morao da naučim da stalno podrigujem. U početku sam uspevao da proizvedem samo jednu reč odjednom, na primer ovako: ’[udahne, proguta, podrigne] Kako [udahne, proguta, podrigne] si?‘ Nije bilo lako. Onda mi je učitelj rekao da dosta pijem bezalkoholna gazirana pića jer će mi soda pomoći da podrigujem. Zato sam, uvek kad je Rouz odlazila u šetnju s Viki, pio i podrigivao, pio i podrigivao. Naporno sam radio na tome!“

Premda oko 60 posto pacijenata koji su imali laringektomiju ne savlada govorenje  iz jednjaka, Bil je napredovao. Viki ga je, kada je imala skoro dve godine, nesvesno nagnala na to. Bil objašnjava: „Viki mi je pričala nešto i zatim gledala u mene čekajući odgovor. Ali ja nisam mogao da izustim nijednu reč. Ona je i dalje pričala, ali opet nije bilo odgovora. Kad joj je već dosadilo, okrenula se ka ženi i rekla: ’Nateraj tatu da priča sa mnom!‘ Njene reči su me dirnule i odlučio sam da ponovo progovorim.“ Na radost Viki, Rouz i ostalih, Bil je uspeo. Postignut je još jedan cilj.

Pogođen još jednim udarcem

Krajem 1951. Bil i Rouz su se suočili s novom teškom odlukom. Doktori su, plašeći se da bi se rak mogao opet pojaviti, savetovali Bila da se podvrgne zračenju. On je pristao. Kada je postupak bio završen, jedva je čekao da ponovo nastavi sa životom. Ni slutio nije da je sledeći udarac koji je pretio njegovom zdravlju već bio na putu!

Prošlo je oko godinu dana. Onda je jednoga dana osetio da mu trnu prsti. Zatim nije mogao da se popne uz stepenice. Ubrzo posle se srušio dok je hodao i više nije mogao da ustane. Ispitivanja su otkrila da mu je zračenje (koje u to vreme nije bilo tako precizno kao danas) oštetilo kičmenu moždinu. Rekli su mu da će mu se stanje pogoršavati. Jedan doktor mu je čak rekao da su mu šanse za preživljavanje „ravne nuli“. Bil i Rouz su bili skrhani.

Čak i tada, želeći da se izbori i sa ovim padom, Bil je otišao u jednu bolnicu na šestomesečnu fizikalnu terapiju. Premda ta terapija nije promenila pravac u kom se kretalo njegovo fizičko stanje, boravak u bolnici je promenio pravac njegovog života — to je bila promena koja mu je na kraju omogućila da upozna Jehovu. Kako se to dogodilo?

Ojačan razumevanjem uzroka nesreća

Tih šest meseci, Bil je bio u sobi u jednoj jevrejskoj bolnici sa 19 paralizovanih ljudi — svi su bili ortodoksni Jevreji. Svako poslepodne ovi ljudi su razgovarali o Bibliji. Bil, posetilac baptističke crkve, samo je slušao. Ali kada je izašao iz bolnice već je dovoljno čuo da bi zaključio da je Svemoćni Bog samo jedna osoba i da je nauka o trojstvu u suprotnosti s Biblijom. Bil zbog toga više nikad nije otišao u svoju crkvu. Pa ipak, uvideo je da je potrebno duhovno vođstvo da bi se borio s padovima u životu. „Molio sam Boga za pomoć“, kaže Bil, „i moje molitve su bile uslišene.“

Jedne subote, 1953. godine, Bila je posetio Roj Daglas, stariji čovek koji je nekad bio njegov komšija i koji je čuo za njegovo teško stanje. Roj, inače Jehovin svedok, zamolio je Bila da proučava Bibliju s njim i Bil je pristao. Ono što je Bil čitao u Bibliji i u knjizi „Neka Bog bude istinit“ a otvorilo mu je oči. To što je saznao delio je s Rouz i ona se priključila studiju. Rouz se priseća: „U crkvi nam je rečeno da je bolest kazna od Boga, ali studij Biblije nam je pokazao da to nije istina. Osetili smo veliko olakšanje.“ Bil još dodaje: „Saznanje iz Biblije o tome koji je uzrok svih nevolja,  uključujući i moju bolest, kao i saznanje da dolazi bolja budućnost pomoglo nam je da prihvatimo moje stanje.“ Bil i Rouz su 1954. ostvarili još jedan cilj. Oboje su se krstili kao Jehovini svedoci.

Daljnja prilagođavanja

U međuvremenu je Bil postao paralizovan do te mere da više nije mogao obavljati svoj posao. Da bi sastavili kraj s krajem Bil i Rouz su zamenili uloge; Bil je bio kod kuće s Viki, a Rouz je počela da radi u preduzeću za izradu satova — taj posao je radila 35 godina!

„Briga o našoj ćerki donela mi je mnogo radosti“, priča Bil. „Mala Viki je takođe uživala. S ponosom je obično govorila svakom koga upozna: ’Ja brinem o tati!‘ Kasnije, kada je krenula u školu, pomagao sam joj oko domaćih zadataka i često smo se igrali. Osim toga, imao sam odličnu priliku da joj pružim biblijsku pouku.“

Posećivanje hrišćanskih sastanaka u Dvorani Kraljevstva bio je još jedan izvor radosti za Bila i njegovu porodicu. Trebalo mu je sat vremena da došepa do Dvorane Kraljevstva, ali nije propuštao sastanke. Kasnije, kada su se preselili u drugi deo grada, Bil i Rouz su kupili jedan mali auto i Rouz je vozila porodicu do dvorane. Iako Bil može govoriti samo jedan kratak period, upisao se u Teokratsku školu službe. Bil objašnjava: „Ja sam pisao govor, a drugi brat ga je iznosio. Posle govora, nadglednik škole mi je davao savet na osnovu sadržaja govora.“

Različite osobe u skupštini su takođe pomagale Bilu da redovno učestvuje u delu propovedanja. Kasnije je Bil imenovan za slugu pomoćnika u skupštini, što nije iznenadilo one koji su zapažali njegovu predanost. Kada su ga noge skroz izdale i kada se paraliza dalje proširila, postao je vezan za stan i na kraju za postelju. Da li će moći da se izbori sa ovim padom?

Dokolica koja pričinjava zadovoljstvo

„Pošto sam po ceo dan u kući, tražio sam neku razonodu“, kaže Bil. „Obično sam uživao u fotografisanju dok nisam postao paralizovan. Zato sam pomislio da bih mogao pokušati da slikam, iako nisam nikad ništa naslikao u životu. Osim toga, desnoruk sam, a moja cela desna ruka i dva prsta na levoj ruci su paralizovani. Pa ipak, Rouz je kupila gomilu knjiga o tehnikama slikanja. Proučio sam ih i počeo da slikam levom rukom. Mnogo slika je završilo u smeću, ali na kraju sam počeo da učim.“

Divna kolekcija akvarela koja sada ulepšava stan Bila i Rouz pokazuje da je Bil uspeo i više nego što je očekivao. „Pre oko pet godina“, kaže Bil, „moja leva ruka je počela toliko da se trese da sam morao zauvek da odložim četkice, ali ovaj hobi mi je godinama pružao zadovoljstvo.“

Cilj koji je preostao

Bil priča: „Prošlo je preko 50 godina od kad su počeli moji zdravstveni problemi. Čitanje Biblije mi još uvek pruža utehu, naročito kada čitam Psalme i knjigu o Jovu. Uživam i u čitanju publikacija Watch Tower Societyja. Takođe me mnogo ohrabruje kada me posećuju članovi skupštine i putujući nadglednici i dele sa mnom izgrađujuća iskustva. Pored toga, to što sam telefonski povezan s Dvoranom Kraljevstva omogućuje mi da slušam sastanke i čak dobijam video-snimke kongresnih programa.

„Zahvalan sam što sam blagoslovljen ženom koja me mnogo voli. Tokom godina ona je bila moj bliski saputnik. Takođe mi je naša ćerka, koja sada zajedno sa svojom porodicom služi Jehovi, još uvek izvor velike radosti. Posebno sam zahvalan Jehovi što mi je pomogao da ostanem blizak s njim. Danas, dok moje telo i glas postaju sve slabiji, često razmišljam o rečima apostola Pavla: ’Zato ne odustajemo, ali ako se čovek koji smo spolja i raspada, onaj koji smo unutra sigurno se obnavlja iz dana u dan‘ (2. Korinćanima 4:16). Da ostanem duhovno budan dokle god sam živ — to je cilj koji mi je preostao.“

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 12. strani]

„Posle operacije nisam mogao da gutam. Nisam mogao progovoriti nijednu reč. Bio sam nem.“

[Slika na 13. strani]

Bil i Rouz danas