Na putu za Botanički zaliv

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

„NAŠAO sam knjigu na puteljku“, pravdao se mladi Jov. Dok je prelazio jednu londonsku ulicu, ovaj pegavi 19-godišnjak je uhapšen pod optužbom da je ukrao knjigu. Koliko je ona vredela? Osamdeset centi! Pošto mladić nije bio uverljiv u svojoj odbrani, sudija ga je osudio na sedam godina boravka u jednoj kažnjeničkoj koloniji.

Na drugoj strani sveta, u području koje je danas poznato kao Kvibek (Kanada), zarobljen je gospodin po imenu Fransoa-Moris Lepajer. Zbog toga što je učestvovao u neuspeloj oružanoj pobuni protiv britanske vlade, osuđen je na smrt. Međutim, sud je odlučio da primeni jedan alternativni oblik kazne.

Ova dva mladića imala su mnogo više zajedničkog osim što su se našla s druge strane britanskog zakona. Obojica su se zadesila na brodu koji je plovio do mesta zvanog Australija i do novoosnovane kažnjeničke kolonije poznate kao Botanički zaliv.

Kako je izgledalo biti robijaš u Australiji? Koliko ih je bilo poslato tamo? I zašto su ova dva mladića završila tako daleko od svoje kuće?

Zašto Australija?

Godine 1718. britanska vlada je odlučila da smanji sve veći broj zatvorenika tako što bi eksportovala kriminalce. Do 1770. ona je brodovima otpremala po hiljadu zatvorenika godišnje uglavnom u svoje kolonije Meriland i Virdžiniju. Godine 1783, Britanija je zbog revolucije u Severnoj Americi izgubila ove kolonije kao odredište za svoje zločince. Međutim, do tog vremena ona je tamo poslala već više od 50 000 zarobljenika.

Alternativno odredište bila je jedna neplodna zemlja na drugoj strani sveta. Njenu istočnu obalu je 13 godina ranije ucrtao na mapu i priključio Britaniji pomorski kapetan Džejms Kuk. Istraživač koji ga je pratio na tom putovanju bio je Džozef Banks koji je sugerisao da bi ta zemlja bila idealno odredište za nepoželjne podanike Britanske imperije. Tako je maja 1787. prva flota od 11 malih brodova počela svoje 26 000 kilometara dugo putovanje prema Botaničkom zalivu. Tokom narednih 80 godina, sve do 1868, u Australiju je poslato ukupno 158 829 robijaša.

 Epohalno prekookeansko putovanje

Godine 1833. mladi Jov i njegovih 300 saputnika stigli su u sidnejski zaliv Port Džekson. Premda je ta kolonija bila poznata kao Botanički zaliv, znak s ovim imenom stoji nekoliko kilometara južno od mesta gde je ovo naselje osnovano.

Nekima je ovo putovanje samo po sebi bila teška kazna. Jedan odlomak iz dnevnika Fransoa Lepajera pruža kratak pregled života na brodu: „Godine 1840. prošli smo pored Rta dobre nade [Južna Afrika] u potpalublju Bufala, gde je bilo najužasnije jer je neprestano bilo mračno; morali smo biti poslušni strogim pravilima; stalno nas je izjedala gamad i mučila vrućina, a vrhunac naše patnje bila je glad.“

Ironično je da su ti brodovi za robijaše bili poznati po najboljem zdravstvenom stanju robijaša i po tome što su imali zapise o bezbednom putovanju po moru. Zbog stimulacija koje je pružila britanska vlada, stopa smrtnosti je na njima od 1788. do 1868. bila manja od 1,8 posto. Nasuprot tome, između 1712. i 1777. od 3 do 36 posto nesrećnih putnika na brodovima za robijaše umrlo je na putovanju. Da, čak je i na brodovima koji su prevozili slobodne emigrante iz Evrope u Ameriku bila veća stopa smrtnosti nego na brodovima za robijaše!

Raznolik prtljag

Jedan od ključnih razloga za ovako visoku stopu preživljavanja bio je taj što su robijaši bili mladi. Fransoa je bio u svojim tridesetim, što je značilo da je relativno star za jednog robijaša. Većina je imala između 16 i 25 godina, a neki su imali čak samo 11 godina. Muških zarobljenika je bilo više nego žena, a odnos je bio veći od 6 naprema 1.

Većina ljudi koji su transportovani bili su iz Ujedinjenog Kraljevstva. Više od polovine bili su Englezi, trećina je bila iz Irske, a nekoliko hiljada iz Škotske. Neki, kao Fransoa, bili su iz tako udaljenih delova Britanske imperije kao što su mesta koja su danas poznata kao Kanada, Indija, Malezija, Šri Lanka i čak malo ostrvo Malta.

Ovi prinuđeni imigranti doneli su sa sobom impresivan niz talenata i veština. Među njima su bili mesari, kazandžije, livci, tesari, kuvari, šeširdžije, krojači i tkalci. U službenim zapisima utvrđeno je na hiljade posebnih zanimanja, što predstavlja prikaz britanske radne snage.

Izgleda da su robijaši često bili bolje obrazovani nego radnička klasa koja je ostala u svojoj domovini. Tri četvrtine od ukupnog broja onih koji su stigli u Novi Južni Vels znalo je da čita i piše. U poređenju s tim, samo je malo više od polovine stanovništva u Britaniji moglo da se potpiše u knjigu venčanih.

Otmicom, ubistvom i pobunom osoba je mogla zaraditi kartu za Botanički zaliv, ali mogla ju je dobiti i po mnogo „nižoj ceni“. Otvaranje nekog mesta za zabavu u nedelju, krađa maramice ili jednostavno raspravljanje o Svetom pismu mogli su dovesti do putovanja na južnu hemisferu.

Život u novoj zemlji

Surovo batinanje, neprestana okrutnost i neljudski uslovi života bile su u početku najuobičajenije slike robijaškog života u Australiji. To je bila realnost za neke, ali mnogi su prošli bolje nego u zemlji iz koje su došli.

Razvijen je jedan sistem u kom je robijašima moglo biti dodeljeno da rade za slobodne naseljenike i službenike ili čak i za sebe. Tako, umesto da tokom cele svoje kazne budu lancima privezani za brigadu zarobljenika koja gradi puteve, oni su mogli da rade svoj zanat ili da uče još neki. Na primer, Jov je dobio da radi za jednog imućnog ali dobrog zemljoposednika i da uči za stočara na jednom od njegovih poseda u okolini Sidneja.

Robijašima je bilo određeno da rade pet i po dana, to jest 56 sati nedeljno. Vredno je zapaziti da je to bilo manje nego što je u to vreme morala da izdrži većina fabričkih radnika u Britaniji, koji su svakog dana radili od izlaska do zalaska sunca. Robijaši su mogli da naplate svaki posao koji su uradili posle propisanog radnog vremena, i često su vodili male poslove van radnog vremena, kao što je prodavanje pokošene trave za stočnu hranu.

 Premda se bič mogao slobodno koristiti, jedno istraživanje pokazuje da 66 posto robijaša u Novom Južnom Velsu nijednom nije bilo bičevano ili je samo jednom bičevano tokom svoje kazne. To znači da oni nisu bili ništa više šibani nego ljudi koji su služili u britanskoj armiji ili u ratnoj mornarici.

Ove činjenice, zajedno s mogućnošću da robijaši dobiju svoju vlastitu zemlju na kraju kazne, učinile su da deportovanje za neke bude poželjno. Vezano za pretnje zatvorenicima da će biti deportovani, V. Kop upravnik ozloglašenog zatvora Njugejt u Londonu je 1835. godine rekao: „Od dvadeset zatvorenika, devetnaest bi volelo da ide.“ A upravnik jednog drugog zatvora je o svojim zatvorenicima rekao: „Od stotinu njih devedeset devetoro bi jako volelo da ode.“

Mračnija strana

Onima koji su i dalje bili neposlušni zakonu život je mogao biti vrlo bedan. Jedan izveštaj kaže: „Deportovanje nije obična kazna, to je niz kazni koje su obuhvatale svaku vrstu ljudske patnje.“ Pokretanje mlina bila je jedna takva kazna. Fransoa opisuje to na sledeći način: „To je mlin koji melje žito, a pokreću ga robijaši. Osamnaestoro njih se neprekidno penje na točak i svojom težinom pokreće točak i mlin. Obično ovi ljudi imaju samo jedan par okova na nogama, ali često im stave i do tri ili četiri para, i prisiljavaju ih da rade posao kao i drugi, a ako ne rade, šibaju ih bez milosti.“

Neposlušne, zarobljene žene nosile su gvozdeni okovratnik. Bio je to okovratnik s dve izbočine od kojih je svaka duga najmanje 30 centimetara. Ove monstruozne stvari su smatrane jedinim sredstvom kojim su se žene mogle držati u poslušnosti.

Kazneni dom kao što je Port Artur, istočno od Hobarta u Tasmaniji, bio je osnovan kao mesto za strogo kažnjavanje ponovo osuđivanih zločinaca. Surovost ovih mesta može se proceniti na osnovu jednog službenog izveštaja koji kaže: „Neki osuđenici su... više voleli da umru nego da ostanu u zatvoru i činili su još neke zločine kako bi bili pogubljeni.“

Nekim izgnanim zatvorenicima najteže je padala odvojenost od porodice. Fransoa je napisao: „Moja draga porodico koju toliko volim, zar će me ovo izgnanstvo tako dug period razdvojiti od vas, od sveg što volim? O, ta razdvojenost je žalosna i bolna! Razdvojenost od nežne žene i nejake dece koja ne znaju za brižnost oca punog ljubavi! Draga porodico, često svoj duh i srce podižem ka Nebu ne bi li možda Bog prekinuo lanac koji me veže za ovo mesto i okončao moje izgnanstvo i tako mi dopustio da se vratim svojoj dragoj porodici, svemu za čim moje srce žudi.“

Doprinos zarobljenika

Godine 1837. upravnik Burk je rekao: „Zahvaljujući radu robijaša, marljivosti i veštinama naseljenika, Novi Južni Vels se u periodu od pedeset godina pretvorio iz jedne pustoši u dobru i naprednu koloniju.“ U to vreme, više od dve trećine muške radne snage bili su zarobljenici ili bivši zarobljenici, koji su pomagali preostalom stanovništvu sačinjenom od slobodnih imigranata da ostvare ovaj izuzetan posao. Po izboru ili sticajem okolnosti, više od 90 procenata svih zarobljenika učinilo je Australiju svojom domovinom.

Kada je bio oslobođen, mladi Jov je takođe postao jedan od ovih stalnih žitelja, oženio se, nastanio i na kraju postao praotac stotina stanovnika Australije i Novog Zelanda. S druge strane, Fransoa je bio jedan od one manjine koja se nakon oslobođenja vratila svojoj postojbini i voljenoj porodici.

Od tog prvobitnog vremena promene su se sve brže odvijale i, u okviru samo tri uzastopne generacije, ta „dobra i napredna kolonija“ prerasla je u višenacionalnu zemlju. Sada svake godine hiljade ljudi iz Azije, Kanade i Evrope, uključujući i Britaniju, svojevoljno posete Australiju ili traže da ostanu tamo. Kada stignu, nailaze na veoma visoke betonske građevine koje pokrivaju zemlju koju su robijaši raskrčili, i velike asfaltirane puteve koje su zarobljenici utrli. Pa ipak, čak i u vrevi australijskih savremenih ulica, stare građevine od kamena još uvek svedoče o radu prvih doseljenika koji su se protiv svoje volje našli na putu za Botanički zaliv.

[Mapa/Slike na 20. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

BOTANIČKI ZALIV

[Slike]

DŽEJMS KUK

DŽOZEF BANKS

[Izvor]

Kuk: Naslikao John Weber/Dictionary of American Portraits/Dover; Banks: Dickinson, W. Portrait of Sir Joseph Banks when Mr. Banks. Rex Nan Kivell Collection; NK10667. Uz dozvolu National Library of Australia; Slika zaliva: Fittler, James. Sydney, New South Wales, sa ulazom u Port Džekson. Uz dozvolu National Library of Australia

 [Slika na 23. strani]

(gore) Sidnejski poslovni centar iznikao je na mestu koje je nekad bilo poznato kao kažnjenička kolonija Botanički zaliv

[Slika na 23. strani]

Stara sidnejska bolnica, sada Državni muzej kovnice novca, sagrađena zahvaljujući radu zarobljenika

[Izvor]

Image Library, State Library of New South Wales

[Slika na 23. strani]

Paviljoni Hajd Park; zatvor koji su osmislili i sagradili robijaši

[Izvor]

Hyde Park Barracks Museum (1817). Historic Houses Trust of New South Wales, Sydney, Australia

[Slika na 23. strani]

Veliki Severni put. Zarobljenici su ručno, kroz peščano brdo prokrčili ovaj 264 kilometra dug put. On je povezivao Sidnej i Lovačku dolinu blizu Njukastla. Bio je to jedan od najvažnijih građevinskih podviga kolonije

[Izvor]

Managed by the National Parks and Wildlife Service, N.S.W.