Stražari koji štite vaše zdravlje

„DRAGA GOSPOĐO“, rekao je lekar kad je ispitao rezultate analiza krvi, „vaš imunološki sistem je prilično slab.“ Veronika se već neko vreme ne oseća dobro. Zbog stalnih napada bronhitisa oseća se slabo i nedavno je imala zapaljenje uha i nadražujuću upalu sinusa.

Šta su imunološke reakcije i zašto su toliko važne? Kako funkcionišu?

Zaštićeni od napada

Imunološki sistem obuhvata komplikovanu mrežu molekula i specijalnih ćelija koje tesno sarađuju u borbi protiv infekcija. Mi se uzdamo u to da će nas imunološki sistem zaštiti od napada uljeza kao što su bakterije i virusi.

Da bismo to na slikovit način prikazali, možemo telo uporediti s jednim drevnim gradom. Jedan tipičan grad je obično bio smešten na nekoj uzvisici tako da se neprijateljska vojska mogla videti još izdaleka. Taj grad je bio zaštićen mnogim zidinama i kapijama gde su se nalazili čuvari i stražari. Grad je pod takvom zaštitom bio mirno mesto za život. Ukoliko naše telo uporedimo s takvim gradom, onda možemo bolje razumeti šta je potrebno da bi se ono odbranilo od napada.

Prva linija odbrane u našem telu protiv invazije klica jesu koža i sluzokoža (na primer ona oko nosa i duž grla). Naša koža deluje kao važna fizička barijera. Milijarde klica koje se nalaze na površini naše kože odstranjuju se perutanjem gornjih slojeva kože.

Sluzokoža nije tako čvrsta kao koža i mnogo je osetljivija. Međutim, u njoj se nalaze mnoge prirodne supstance koje se bore protiv klica. Jedna takva supstanca, takozvani lizozim, nalazi se u suzama, pljuvački i znoju. Kiselost znoja dovoljna  je da bi se sprečilo umnožavanje mnogih klica, dok lizozim ubija klice uništavajući njihove ćelijske zidove. Zato životinja može da zaleči svoje rane jednostavno lizanjem.

Prvi stražari — bela krvna zrnca

Zamislimo da su bakterije koje prouzrokuju bolesti uspele da se preko rane ili putem zaraze probiju u naš „grad“. Čitava vojska ćelija odmah stupa u akciju, i to samo s jednom svrhom — da uklone klice koje su prodrle i da nakon toga dovedu do oporavka od bolesti. Ćelije koje se bore za odbranu tela zovu se leukociti, to jest bela krvna zrnca. Tri važna tipa belih krvnih zrnaca u ovoj etapi borbe jesu monociti, neutrofili i limfociti.

Kad monociti „čuju“ hemijske signale koji ukazuju na upalu na nekom mestu, oni napuštaju krvotok i prodiru u napadnuto tkivo, gde postaju makrofage, to jest „velike žderonje“. Tamo gutaju sve što je strano u organizmu. Pored toga, luče važne supstance zvane citokini koji pripremaju telo da se bori protiv infekcija. Pored drugih funkcija, citokini izazivaju groznicu. Groznica je koristan fenomen jer je to znak da je odbrambeni mehanizam stupio u akciju. Ona može ubrzati proces izlečenja i delovati kao koristan dijagnostički pokazatelj.

Zatim neutrofili „čuju“ taj hemijski signal sa zahvaćenog pojasa i jure u pomoć makrofagama. I oni gutaju bakterije. Kada ti neutrofili uginu, onda se izbacuju iz tela u obliku gnoja. Stoga je stvaranje gnoja još jedan oblik odbrane. Zato se u ovom slučaju može primeniti jedan latinski izraz koji lekari vekovima upotrebljavaju: pus bonum et laudabile. To znači „dobar i pohvalan gnoj“. Njegovo formiranje pomaže u sprečavanju infekcija. Nakon što svare klice, naši prijatelji makrofage „predstavljaju“, to jest pokazuju delove klice limfocitima da bi ih upozorili na uljeza.

Limfociti su veoma specijalizovane „elitne jedinice“ u borbi protiv infekcija. Oni stvaraju supstance zvane antitela, koje se vezuju samo za jedan poseban deo klica. Postoje dve glavne skupine limfocita s različitim sposobnostima. Prva skupina su B-ćelije koje proizvode antitela i oslobađaju ih u krvotok. One se nazivaju i oružani korpus imunoloških reakcija i odapinju svoje strele, to jest antitela, sa izuzetnom preciznošću. Ova antitela će „tražiti“ klicu koju poznaju i pogoditi njen vitalni deo. Druga važna skupina limfocita, T-ćelije, drže prepoznata antitela pričvršćena na svojoj površini. Koriste ih da napadnu neprijatelja, upuštajući se u borbu prsa u prsa, da tako kažemo.

Priča postaje još zamršenija. Jedna podgrupa T-ćelija, takozvane T-ćelije pomoćnici, pomažu svojim drugovima, B-ćelijama u lučenju velikih količina antitela. T-ćelije pomoćnici pre napada međusobno komuniciraju. Nedavna istraživanja pokazuju da ove ćelije uzbuđeno „razgovaraju“ koristeći hemijske signale, razmenjujući informacije o stranom telu, i to se naziva živahna konverzacija.

Pomoć pruža još jedna važna grupa, prirodne ćelije ubice. One ne proizvode antitela, ali su spremne da ubiju ćelije koje su zbog zaraze postale „neprijatelji“.  Tako i prirodne ćelije ubice doprinose očuvanju telesnog zdravlja.

Na kraju limfociti, uz pomoć svoje imunološke memorije, mogu da zapamte obeležja neke klice, kao da imaju podatke o njoj u nekom svom fajlu. Tako, ako se ta vrsta klice ikada povrati, limfociti već imaju specifična antitela koja će je smesta uništiti.

Makrofage, ćelije koje pokreću naše imunološke reakcije, takođe pomažu u dovršavanju posla time što ostaju na mestu zbivanja da pomažu u smirivanju zapaljenja. One sa zahvaćenog pojasa odstranjuju mrtve ćelije i delove ćelija, to jest sve otpatke koji su nakon borbe ostali na „bojištu“ te tako u „grad“ vraćaju red i mir.

Kad je odbrana slaba

Ovo što smo sad ispričali jeste samo kratak prikaz toga kako se smatra da funkcioniše naša imunološka odbrana. Međutim, odbrana može da bude slaba iz nekoliko razloga: mogu to biti primarni defekti imunološkog sistema koji su urođeni i sekundarni koje čovek stiče zbog bolesti.

Jedna od najozbiljnijih ovakvih bolesti jeste sida, strašna pandemija koja je izbila tokom 1980-ih. Prouzrokuje je virus ljudske imunodeficijencije“ (HIV), koji imunološki sistem može da pogodi u samo srce, postepeno uništavajući jednu posebnu vrstu limfocita. Tako je izbačen iz stroja jedan izuzetno važan deo telesne odbrane. Nakon toga se infekcije vraćaju i nikada se u potpunosti ne iskorene. U stvari, one postaju sve gore, a telo ostaje bez sredstava da se samo brani. To je kao razrušen grad bez zidova koji svako može da osvoji.

Na svu sreću, nisu sva slabljenja imuniteta tako ozbiljne prirode. Veronika, pomenuta u uvodu, ima mali nedostatak jedne vrste antitela koja se obično nalaze u sluzokoži, naročito u disajnim putevima. To objašnjava njene stalne i uporne infekcije.

Veronika se oporavila. Nakon lekarevog objašnjenja, rešila je da savesno primenjuje lečenje koje joj je on prepisao. Kada je prebolela sinusitis, pristala je da prima injekcije koje će stimulisati stvaranje antitela. a Takođe je ostavila pušenje i uspela da se više odmara. Ubrzo joj se zdravlje umnogome poboljšalo.

Mi smo stvoreni da živimo u dobrom zdravlju. Kada razmišljamo o čudesnoj složenosti imunološkog sistema i drugih zamršenih mehanizama ljudskog tela, ispunjeni smo divljenjem i zahvalnošću zbog mudrosti našeg Stvoritelja (Psalam 139:14; Otkrivenje 15:3). Zbog sadašnje ljudske nesavršenosti nemamo uvek dobro zdravlje, ali, Božja nadahnuta Reč nas uverava da će u novom svetu koji uskoro dolazi ljudi biti vraćeni do savršenstva uma i tela, tako da „niko od stanovnika neće reći: bolestan sam“ (Isaija 33:24, DK).

[Fusnota]

[Okvir na 13. strani]

LINIJE ODBRANE:

• KOŽA I SLUZOKOŽA

• LEUKOCITI, TO JEST BELA KRVNA ZRNCA

Monociti se probijaju kroz zahvaćeno tkivo i gutaju bakterije koje napadaju

Neutrofili pomažu u gutanju bakterija i izbacuju se iz tela u obliku gnoja

Limfociti poseduju imunološku memoriju; ako se ista vrsta klice povrati, antitela je smesta uništavaju

• B-ćelije oslobađaju antitela poput precizno odapetih strela koje „traže“ klice i napadaju ih

• T-ćelije pomažu u stvaranju antitela koja se upuštaju u borbu s klicama „prsa u prsa“

—T-ćelije pomoćnici pomažu B-ćelijama da luče velike količine antitela

—Prirodne ćelije ubice direktno ubijaju inficirane ćelije bez stvaranja antitela

[Slika na 15. strani]

Bela krvna zrnca napadaju bakterije

[Izvor]

Lennart Nilsson