Talasi ubice — mitovi i činjenice

SUNCE je zašlo samo nekoliko minuta ranije. Tog mirnog petka, 17. jula 1998, muškarce, žene i decu iz nekoliko drugih malih sela severne obale Papua Nove Gvineje iznenada je pogodio zemljotres jačine 7,1. „Glavni udar“, navode iz Scientific American, „tresao je obalu duž 30 kilometara (skoro 19 milja)... te odjednom daleko od obale deformisao okeansko dno. Posledica je da se obično ravna površina mora naglo izdigne i nastaje jezivi cunami.“

Jedan posmatrač kaže da je čuo nešto što mu je ličilo na grmljavinu u daljini koja je postepeno utihnula dok se morska voda polako povlačila ispod oznake za najnižu oseku. Nekoliko minuta kasnije, opazio je prvi talas visok oko tri metra. Talas ga je sustigao dok je pokušavao da pobegne. Drugi, veći talas, sravnio je njegovo selo sa zemljom, a njega odbacio skoro kilometar daleko, u obližnju mangrovu šumu. „Delovi ruševina po vrhovima palmi ukazivali su da su talasi bili visoki i do 14 metara“, izveštava Science News.

Te večeri su džinovski talasi odneli najmanje 2 500 života. Kao ironija sudbine, jedna fabrika drvne građe priložila je kasnije građu za nove škole, a dece za školu doslovno nije bilo. Skoro sva deca — njih preko 230 — poginula su u cunamiju.

Šta je cunami?

Cunami je japanska reč koja znači „lučki talas“. To je „odgovarajući izraz“, kaže knjiga Tsunami!, „jer ti džinovski talasi često donose smrt i uništenje japanskim lukama i priobalnim selima.“ Šta ovim nemanima od talasa daje tu strahovitu snagu i veličinu?

 Cunami se ponekad nazivaju i plimski talasi. Strogo uzevši, međutim, plimski talasi su jednostavno podizanje i spuštanje talasa koje zovemo morskim menama koje nastaju gravitacionim privlačenjem Sunca i Meseca. Čak i veliki talasi — ponekad i preko 25 metara — gonjeni snažnim vetrovima, ne mogu se uporediti s cunamijima. Ukoliko biste ronili ispod ovih plimskih talasa, ustanovili biste da njihova jačina opada što dublje ronite. Na određenoj dubini, voda jedva da je uzburkana. Ali to nije slučaj kod cunamija. Oni su jaki od površine mora do samog okeanskog dna, čak i ako je voda kilometrima duboka!

Cunami seže u dubine zato što ga obično prouzrokuje geološka aktivnost na morskom dnu. Zbog toga naučnici ponekad govore o cunamijima kao o seizmičkim talasima. Morsko dno može da se izdigne, podižući stub vode i stvarajući blago ispupčenje, koje se može protezati 25 000 kvadratnih kilometara. Ili morsko dno može i da se ulegne, te na kratko stvori ulegnuće površine okeana.

U svakom slučaju, gravitacija prouzrokuje da ta voda oscilira gore-dole — što je kretanje koje izaziva seriju koncentričnih talasa poput onih koji nastaju kad bacite kamen u jezerce. Ovaj fenomen ruši popularan mit da su cunami samo pojedinačni talasi koji su se odmetnuli. Umesto toga, oni se lepezasto šire tako da obrazuju jedan niz talasa koji se pojavljuju u jednakim intervalima. Cunami takođe mogu biti izazvani vulkanskim erupcijama ili odronjavanjem morskog dna.

Jedna od najrazornijih zabeleženih serija cunamija pojavila se avgusta 1883, eksplozijom vulkana Krakatau u Indoneziji. Neki od talasa su se izdigli iznad nivoa mora čak 41 metar i zbrisali oko 300 priobalnih gradova i sela. Broj smrtnih slučajeva verovatno je bio preko 40 000.

Dvojak karakter cunamija

Talasi koje prouzrokuju vetrovi nikada ne idu brže od 100 kilometara na čas, premda su obično mnogo sporiji. „Cunami talasi, s druge strane“, navodi knjiga Tsunami!, „ u dubokim vodama okeanskog basena mogu putovati brzinom mlaznog putničkog aviona, zapanjujućom brzinom od 800 kilometara na čas, pa čak i brže.“ Međutim, uprkos svojoj brzini, oni nisu opasni u dubinama. Zašto?

Kao prvo, zato što je na otvorenom moru taj talas obično niži od tri metra; i drugo,  zato što taj talas od jednog brega talasa do drugog može biti kilometrima dugačak i zato obrazuje jedan blagi nagib. Zato cunami mogu proći ispod brodova, a da ne budu ni primećeni. Jedan kapetan broda koji je plovio daleko od jednog havajskog ostrva nije ni primetio da je cunami prošao sve dok nije ugledao kako ogromni talasi tutnje po udaljenoj obali. Opšte pravilo bezbednosti na moru za brodove jeste da dođu do vode duboke barem 100 hvati to jest 180 metara.

Cunami menjaju svoju narav kako se približavaju kopnu i ulaze u pliće vode. Tamo trenje s morskim dnom usporava talas — ali ne ravnomerno. Zadnji kraj talasa je uvek u dubljoj vodi nego što je to prednji i zato putuje malo brže. U stvari, taj talas se sabija i njegova smanjena brzina dovodi do rasta visine talasa. U međuvremenu, sustižu i poslednji krajevi talasa koji putuju u jednakim intervalima i guraju prednje talase.

U svojoj poslednjoj fazi, cunami do obale može stići kao razorni talas ili kao vodeni zid sa iznenadnim izlivom vode, ali mnogo češće kao plimna poplava koja brzo nadire mnogo iznad oznake za normalnu plimu. Voda može da naraste preko 50 metara iznad uobičajenog nivoa mora i da nosi krš, ribe, čak i gromade korala sa stotina metara dubine, brišući sve na svom putu.

Pojavljivanje cunamija može da zavara, jer prvi znak nije uvek pojavljivanje vodenog brega koji juri prema obali. Može to biti upravo suprotno — nenormalno povlačenje vode koje ostavlja suve plaže, zalive, luke kao i ribe koje mlataraju po pesku to jest mulju. Ovi prvi znaci zavise od toga koji deo talasa prvi stiže na obalu — breg ili dolja. a

Kada plaža ostane bez vode

Bilo je mirno veče 7. novembra 1837. na havajskom ostrvu Maui. Oko sedam sati uveče, objašnjava knjiga Tsunami!, voda je počela da se povlači s plaže, ostavljajući otkrivene grebene i ribe na suvom. Mnogi uzbuđeni ostrvljani požurili su da pokupe ribu, ali samo mali broj osoba koje su bile prisebnije, potrčao je prema nekoj uzvisini, verovatno znajući odranije šta će se desiti. Uskoro se sručio zastrašujući nalet vode i celo selo sa 26 kuća od šiblja, zajedno sa stanovnicima i njihovom stokom, odneo 200 metara od obale i bacio ih u jedno jezerce.

Te iste večeri, hiljade i hiljade osoba okupile su se zbog jedne religiozne službe na obali jednog drugog ostrva. I još jednom je iznenadno povlačenje vode navelo radoznale Havajce da masovno potrče prema plaži. A onda se niotkud pojavio jedan džinovski talas 6 metara  iznad znaka normalne plime i sjurio se obalom „brzinom trkačkog konja“, prema rečima jednog posmatrača. Vode koje su se povukle odnele su čak i dobre plivače u more, gde su se neki udavili od iscrpljenosti.

Koliko često se pojavljuju?

„Od 1990“, kaže Scientific American, „10 cunamija je odnelo preko 4 000 života. Sveukupno su širom sveta zabeležena 82 cunamija — što je mnogo veća stopa od prosečnih 57 po deceniji.“ Međutim, dodaje časopis, ovaj izvešteni porast se u mnogome pripisuje boljim komunikacionim vezama, dok je veliki broj smrtnih slučajeva delimično i zbog porasta stanovništva na primorskim područjima.

Naročito je Tihi okean poznat po cunamijima zato što je njegov basen seizmički najaktivniji. U stvari, „teško da prođe godina bez barem jednog razornog cunamija negde u Tihom okeanu“, kaže jedno referalno delo, navodeći još da su „u toku proteklih pedeset godina, 62 posto svih pogubnih zemljotresa u Sjedinjenim Državama bili izazvani cunamijem“.

Mogu li se predvideti?

Između 1948. i 1998, oko 75 posto upozorenja na cunami, izdatih na Havajima, bila su lažna upozorenja. Razumljivo je što takav izveštaj izaziva spokojstvo. Međutim, sada je u razvoju mnogo bolji sistem otkrivanja u koji je uključena i savremena tehnologija. U samoj srži ovog boljeg sistema otkrivanja nalazi se registrator pritiska na dnu (BPR), koji se kao što mu ime pokazuje, postavlja stotinama metara duboko, na samo dno okeana.

Ovaj veoma osetljiv instrument može da registruje razlike u pritisku vode dok iznad prolazi cunami — čak i onaj ne veći od jednog centimetra. Koristeći zvučne talase, BPR prenosi podatke do jedne posebne bove, koja to onda prosleđuje do satelita. Zatim satelit taj signal prenosi do centra za izdavanje upozorenja na cunami. Naučnici su sigurni da će ovaj precizniji sistem za davanje ranog upozorenja smanjiti broj lažnih uzbuna.

Možda su najvažniji faktori u unapređivanju bezbednosti — svest javnosti i obrazovanje. Čak i najbolji sistem za upozoravanje je beskoristan ukoliko ga ljudi ignorišu. Stoga, ukoliko živite u niskoj priobalnoj oblasti gde se javljaju cunami, a lokalne vlasti oglase upozorenje na njih, ili ukoliko osetite zemljotres ili ugledate neobično povlačenje vode, smesta potražite neku uzvisicu. Upamtite, na otvorenom moru cunami može da ide brzinom mlaznog aviona, i kad dođe blizu obale zadržava dosta veliku brzinu. Zato, ukoliko ugledate talas, verovatno nećete moći da umaknete. Međutim, ukoliko izbije cunami dok vi na otvorenom moru uživate u krstarenju ili u ribolovu, možete da se opustite — vaša šolja kafe ili čaša vina na stolu verovatno se neće ni pomeriti.

[Fusnote]

[Dijagram na 25. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Cunami često nastaju zbog seizmičkih poremećaja na okeanskom dnu

RASED

FORMIRANJE

ŠIRENJE

PLAVLJENJE

[Dijagram na 27. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Nova tehnologija, koja koristi detektore u dubinama okeana, nastoji da predvidi cunamije

SATELITSKA VEZA

BOVA

HIDROFON

SIDRO

ZVUČNA VEZA

DETEKTOR CUNAMIJA

5 000 metara

[Izvor]

Karen Birchfield/NOAA/Pacific Marine Environmental Laboratory

[Slika na 25. strani]

Cunami je nabio dasku u ovu kamionsku gumu

[Izvor]

U.S. Geological Survey

[Slike na 26. strani]

Svetionik Škotski vrh na Aljasci pre nego što je udario cunami 1946 (levo)

Nakon toga, potpuno uništen (gore)

[Izvor]

U.S. Coast Guard photo

[Izvor slike na 24. strani]

U.S. Department of the Interior