Rat nas nije zaustavio u propovedanju

ISPRIČAO LEODEGARIO BARLAN

Tokom Drugog svetskog rata, 1942. godine, Japan i Sjedinjene Države su se borile za Filipine, moju domovinu. Nalazio sam se u planinskom selu Tabonanu, gde su me zarobili tamošnji gerilci koji su se borili protiv Japanaca. Tukli su me, optuživali da sam špijun i pretili da će me pogubiti. Dozvolite mi da objasnim kako sam dospeo u ovu situaciju i kako sam preživeo.

RODIO sam se 24. januara 1914. u gradu San Karlosu, u pokrajini Pangasinan. U 1930-im otac me je poslao da studiram poljoprivredu. Svake nedelje sam prisustvovao misama na kojima bi sveštenik govorio o Jevanđeljima — Matejevom, Markovom, Lukinom i Jovanovom. Zbog toga sam želeo da ih pročitam.

Jednog dana sam otišao u samostan da od novca koji sam zaradio od prodaje povrća kupim Jevanđelja. Umesto njih dali su mi brošuru Put do neba, a u njoj nisu bila Jevanđelja. To me je razočaralo. Kasnije sam, još uvek želeći da imam Jevanđelja, otputovao u Manilu. Tamo mi je moj ujak, koji je bio Jehovin svedok, dao kompletnu Bibliju.

U Manili sam upoznao nekoliko Svedoka kod kojih me je impresioniralo to što su znali da citiraju stihove. Od njih sam dobio zadovoljavajuće odgovore na mnoga pitanja. Na kraju me je moj ujak Rikardo  Uson poveo na sastanak u podružnicu Jehovinih svedoka. Kada smo bili blizu zapalio sam cigaretu. „Baci to“, rekao je ujak. „Jehovini svedoci ne puše.“ Zato sam bacio cigaretu i nikada više nisam pušio. Upoznao sam Džozefa Dos Santosa, nadglednika podružnice, kao i neke druge Svedoke. Danas se, nakon svih ovih decenija, još uvek sećam te divne braće.

Želja da služim Bogu

U oktobru 1937, dok sam studirao na poljoprivrednom fakultetu u Los Banjosu, nisam više odlazio na mise. Umesto toga, čitao sam samo Bibliju i literaturu koju mi je dao ujak. Grupa Jehovinih svedoka je posetila studentski grad i nakon razgovora sa Elvirom Alinsod, jednom od njih, dobio sam jaku želju da služim Jehovi.

Kada sam svojim profesorima rekao da planiram da prekinem sa školovanjem, pitali su me: „Ko će te izdržavati?“ Objasnio sam da sam siguran da će me Bog izdržavati ako mu služim. Kada sam prekinuo sa školovanjem otišao sam u kancelariju Watch Tower Societyja i predstavio se kao volonter, rekavši: „Pročitao sam Lojalnost, Bogatstvo i Gde su mrtvi? Sada želim da punovremeno služim Jehovi.“ Uputili su me na pokrajinu Sebu da se pridružim trojici pionira, kako se zovu punovremene sluge Jehovinih svedoka.

Moj početak u propovedanju

Kada sam stigao na ostrvo Sebu, 15. jula 1938, u pristaništu me je dočekao Salvador Livag. Sledećeg dana sam počeo sa službom od kuće do kuće. Niko me nije poučio. Samo bih stanaru dao kartu svedočanstva koja je objašnjavala naše delo. U stvari, znao sam samo dve reči na sebuanu, lokalnom jeziku. Tako je počeo moj prvi dan u službi.

Kada bi počeli sa svedočenjem u nekom novom gradu, imali smo običaj da prvo odemo u opštinu. Tamo bi brat Livag svedočio gradonačelniku; Pablo Bautista šefu policije; a Konrado Daklan sudiji. Ja bih razgovarao sa upravnikom pošte. Zatim bismo posetili autobusku stanicu, policijske zgrade, prodavnice i škole. Uz to bi posećivali i ljude kod njihovih kuća. Predstavljali smo biblijsko pomoćno sredstvo za proučavanje Neprijatelji. Oponašajući način na koji su moji drugovi davali svedočanstvo, malo-pomalo naučio sam da govorim sebuano i počeo sam da delim knjige. Za tri meseca smo završili celu pokrajinu Sebu — 54 grada. Zatim sam pitao brata Livaga: „Mogu li sada da se krstim?“

„Ne još brate“, odgovorio je on. Zatim smo prešli na drugo ostrvo Bohol i propovedali tamo mesec i po dana u još 36 gradova. Opet sam pitao da se krstim. „Ne još brate Barlan“, rekli su mi. I tako, završivši s Boholom i onda sa ostrvom Kamigin, otišli smo na veliko ostrvo Mindanao i propovedali u gradu Kagajanu de Oru.

Tada se našoj grupi pridružio Virhinjo Kruz. On je bio učitelj u osnovnoj školi, ali je dao otkaz da bi postao pionir. Išli smo dalje u druge gradove i na kraju došli na jezero Lanao. Dok smo tamo bili, opet sam pitao da li mogu da se krstim. Napokon, 28. decembra 1938, posle otprilike šest meseci pionirenja, brat Kruz me je krstio u jezeru Lanau u gradu Lumbatanu.

Nagrađeni zbog pouzdanja u Boga

Kasnije sam otišao da radim s tri pionira u Negrosu Oksidentalu. To su bili Fulhensjo de Hesus, Esperansa de Hesus i Natividad Santos, koju smo zvali Nati. Zajedno smo propovedali po mnogim gradovima u toj pokrajini. Stvarno smo morali da se potpuno pouzdamo u Jehovu, jer su ponekad naša finansijska sredstva bila bedna. Jednom smo hteli da nađemo ribu da bi je jeli uz pirinač. Sreo sam jednog čoveka na obali i pitao ga da kupim nešto ribe od njega, ali je on svu ribu  odneo na pijacu. Međutim, ponudio mi je jednu koju je odvojio za sebe. Pitao sam ga koliko košta. „Nije važno“, rekao je. „Uzmi je.“

Zahvalio sam mu. Ali dok sam odlazio, shvatio sam da jedna riba neće biti dovoljna za nas četvoro. Prolazeći pored jednog potočića iznenadio sam se kada sam na jednom kamenu ugledao ribu, još uvek mokru. Pomislio sam: ’Možda je mrtva.‘ Otišao sam da je uzmem i začudio se kada sam video da je živa. Zgrabio sam je i čvrsto je držao, odmah se setivši Isusovog obećanja: „Stalno, dakle, tražite najpre kraljevstvo i Božju pravednost, a sve će vam se ovo drugo dodati“ (Matej 6:33).

Propovedanje usred rata

Kada je naša grupa pionira porasla na devetoro, formirane su dve grupe. Naša je dodeljena na Sebu. Tada je bio decembar 1941. i Drugi svetski rat je na Filipinima uzimao maha. Dok smo se nalazili u gradu Tuburanu, jedan filipinski poručnik je u ponoć došao kod nas. „Deco, probudite se“, rekao je. „Vojnici vas traže.“ Bili smo osumnjičeni da smo japanski špijuni i zato su nas ostatak noći saslušavali.

Nakon toga su nas strpali u gradski zatvor. Oružane snage SAD u gradu Sebuu tražile su od nas da im damo po primerak od svake naše knjige da bi videli da li smo japanski špijuni. Mnoštvo ljudi nas je iz radoznalosti posećivalo u zatvoru, da bi videlo kako izgledaju oni koji su optuženi za japanske špijune. Neki su nam postavljali pitanja, a mi smo im svedočili o Božjem Kraljevstvu.

Nakon pet dana provedenih u zatvoru, šef policije je primio telegram od štaba američke vojske u kojem je dobio uputstva da oslobodi Jehovine svedoke. Međutim, on nam je naredio da više ne propovedamo, jer je sada ratno vreme. Objasnili smo da ne možemo da prestanemo s propovedanjem, jer od Boga imamo opunomoćenje da to radimo (Dela apostolska 5:28, 29). Šef se razljutio i rekao: „Ako nastavite da propovedate, narediću ljudima da vas ubiju.“

Narednih dana šef policije je gledao da nas ponovo uhapsi. A onda nas je neka grupa američkih vojnika zaustavila, i poručnik po imenu Sorijano je pitao sestru Santos: „Hoćete li da prestanete s propovedanjem?“

„Ne“, odgovorila je ona.

„A ako vas stavimo pred streljački vod?“, pitao je.

„To neće promeniti našu odluku“, objasnila je ona.

Tada su nas sve potrpali u kamion i odveli do Sebua, gde smo se pojavili pred pukovnikom Edmandom. Poručnik Sorijano nas je predstavio rekavši: „Ovo su Jehovini svedoci. Oni su japanski špijuni!“

 „Jehovini svedoci?“, pitao je pukovnik. „U Americi sam sasvim dobro upoznao Jehovine svedoke. Oni nisu špijuni! Oni su neutralni.“ Zatim se okrenuo prema nama i rekao: „Zato što ste neutralni, nećete biti oslobođeni.“ Kasnije, nakon što smo neko vreme bili zatvoreni u skladištu, pukovnik Edmand je opet razgovarao s nama i pitao: „Jeste li još uvek neutralni?“

„Da gospodine, jesmo“, odgovorili smo.

„Onda nećete biti oslobođeni“, rekao je, „jer ako vas oslobodimo, vi ćete nastaviti da propovedate, pa će oni koje preobratite postati neutralni. I ako svi urade tako, onda se niko neće boriti.“

Slobodni da opet propovedamo

Kasnije su nas prebacili u zatvor u Sebuu. Desetog aprila 1942. Japanci su izvršili invaziju na grad. Bombe su svuda padale, i izbio je veliki požar! Nadzornik je video sestru Santos, čija je ćelija bila u blizini prednjeg dela zatvora. „O, ne! Jehovini svedoci su još uvek unutra!“, viknuo je. „Otvorite vrata i pustite ih!“ Zahvalili smo Jehovi za Njegovu zaštitu.

Odmah smo pošli prema planinama da nađemo druge Svedoke. Našli smo jednog od njih u gradu Komposteli. Ranije je on preuzimao vođstvo u delu propovedanja, ali je sada odlučio da prestane s propovedanjem i preseli se u Sebu i razvije neki posao prodajući razne stvari. Međutim, naša odluka je bila da nastavimo s propovedanjem o Božjem Kraljevstvu, šta god da se dogodi.

Imali smo dosta brošura Uteha za sve koji plaču i naporno smo radili da ih uručimo ljudima. Međutim, mnogi su pokušavali da nas zaplaše time što su govorili da će nam Japanci odseći glave ako nas vide. Ubrzo je bio organizovan antijapanski gerilski pokret, i onaj čovek koji je prestao s propovedanjem i preselio se u Sebu radi biznisa bio je uhapšen. Ražalostilo nas je kada smo saznali da su ga optužili za japanskog špijuna i da su ga pogubili.

Optuženi da smo špijuni

U međuvremenu smo nastavili da propovedamo u planinama. Jednog dana smo saznali da ima neka zainteresovana žena, ali da bi došli do nje, morali smo da prođemo nekoliko gerilskih straža. Došli smo do sela Mangabon, gde je žena stanovala, ali nas je tamo grupa vojnika pronašla i povikala: „Šta radite vi ovde?“

„Mi smo Jehovini svedoci“, odgovorili smo. „Hoćete li da čujete poruku koju  prenosimo preko fonografa?“ Kada su povoljno odgovorili, pustio sam ploču Vrednost spoznanja. Nakon toga su nas pretresli i ispitivali, a zatim su nas odveli u gerilski štab u selu Tabonanu. Molili smo se Jehovi za zaštitu, jer se pričalo da skoro svako ko bude odveden tamo bude pogubljen.

Stavili su nas pod stražu i maltretirali. To nas je dovelo do situacije koju sam opisao na početku, kada su me tukli i kada je poručnik pokazao na mene i rekao: „Ti si špijun!“ Još neko vreme su nas maltretirali, ali umesto da nas pogube, osudili su nas na težak rad.

Moj brat Bernabe je bio jedan od pionira koji su bili zatvoreni u Tabonanu. Svakog jutra se od nas zatvorenika tražilo da pevamo „Bože blagoslovi Ameriku“ i „Bože blagoslovi Filipine“. Umesto toga, mi Svedoci smo pevali „Ko je na Gospodovoj strani?“ Jednom je oficir na dužnosti viknuo: „Svako ko ne bude pevao ’Bože blagoslovi Ameriku‘ biće obešen na ovu akaciju!“ Ali uprkos takvim pretnjama, niko od nas nije bio ubijen. Na kraju su nas prebacili u druge logore. Konačno su stigli moji papiri za oslobođenje s datumom od jula 1943. Do tada sam bio u zatvoru osam meseci i deset dana.

Čitav životni vek u propovedanju

Naša želja da vidimo zainteresovane osobe kojima smo ranije propovedali pokrenula nas je da prepešačimo 60 kilometara do grada Toleda. Tamo smo uspostavili redovne sastanke, i mnogi ljudi su se na kraju krstili. Konačno se rat završio 1945. Dve godine kasnije, skoro devet godina po krštenju, bio sam u mogućnosti da prvi put prisustvujem kongresu, koji se održao na hipodromu Santa Ana, u Manili. Oko 4 200 osoba se okupilo za javno predavanje „Radost svih ljudi“.

Pre nego što je rat započeo, na Filipinima smo imali oko 380 Svedoka, ali ih je do 1947. bilo oko 2 700! Otada sam imao mnoge prednosti u Jehovinoj službi. Od 1948. do 1950. služio sam kao putujući nadglednik u oblasti Surigao. Godine 1951. oženio sam se Natividadom Santos, koja je tokom rata hrabro propovedala s našom grupom. Nakon venčanja, od 1954. do 1972, služili smo u putujućem delu širom Mindanaoa.

Da bismo bili blizu naših ostarelih roditelja i pomagali im, 1972. godine postali smo specijalni pioniri. Iako smo oboje u svojim 80-im i dalje smo pioniri, a zajedno smo proveli više od 120 godina u punovremenoj službi. Kakva je to radost za nas kada vidimo da je broj onih koji objavljuju dobru vest o Božjem Kraljevstvu na Filipinima porastao na više od 130 000! Želimo da pomognemo još mnogima da shvate da je Božje Kraljevstvo jedina nada za pravi mir i sreću na zemlji.

[Istaknuti tekst na 22. strani]

Bili smo osumnjičeni da smo japanski špijuni i zato su nas ostatak noći saslušavali.

[Slika na 23. strani]

S našim prijateljima na ostrvu Bohol, 1963. godine. Moja supruga i ja smo četvrti i peti s desna

[Slika na 24. strani]

Sa suprugom danas

[Izvor slike na 20. strani]

Slika u pozadini: U.S. Signal Corps photo