Moja borba s teškom bolešću

ISPRIČALA TANJA SALEJ

Sve do pre nekoliko godina, bila sam veoma zaposlena majka i punovremeni sluga u gradiću Luvernu u Alabami. Ovde se živi mirno i lagano. Činilo se kao da mom suprugu Djuku, sinu Danijelu i meni sve ide dobro. Onda je jedna jednostavna operacija dovela do velike promene u našem životu.

 NAŠI problemi su počeli 1992. kada mi je odstranjena materica. Ubrzo posle toga, počela sam konstantno da osećam veoma jak bol i često sam mokrila (50-60 puta dnevno). Naposletku se moj ginekolog dogovorio sa urologom da pokušaju da tačno odrede uzrok mog problema.

Otišla sam u bolnicu na ispitivanja. Urolog je prilikom prve posete ustanovio moj problem — intersticijalni cistitis (IC), to jest teška upala mokraćne bešike. Nije bilo lako ustanoviti ovo oboljenje zato što su simptomi IC-a slični kao i kod drugih oboljenja mokraćnog sistema. Osim toga, ne postoji određeni test kojim bi se utvrdio IC. Stoga, lekari moraju isključiti sve ostale mogućnosti pre nego što prihvate IC dijagnozu.

Naš lekar je bez uvijanja rekao da bi, pošto je lečenje od male koristi, konačna posledica bila odstranjenje bešike! Rekao je da postoje i druge vrste lečenja, ali da su bezuspešne. Suvišno je reći da je to bio pravi udarac za nas. Sve do tada sam bila prilično zdrava. Kao Jehovini svedoci, Djuk i ja smo mnogo godina bili u punovremenoj službi, a sad mi je rečeno da je potrebno da mi se odstrani bešika. Srećna sam što imam dobru podršku svog supruga.

Odlučili smo da potražimo drugog urologa. Pokušali smo kod nekoliko lekara. Nažalost, u to vreme mnogi lekari su veoma malo znali o IC-u. Takođe, mnogi urolozi su imali svoje vlastite teorije o IC-u, tako da je svako od njih preporučivao drugačije lečenje. Jedan medicinski izvor navodi: „Ova bolest postaje hronična.“ Drugi kaže: „Naučnici još nisu pronašli lek za IC, niti mogu predvideti kome će koje lečenje najbolje odgovarati... Pošto lekari ne znaju šta prouzrokuje IC, lečenja su usmerena na ublažavanje simptoma.“

Imala sam tako bolne grčeve u stomaku i učestalo mokrenje da sam htela da pokušam skoro bilo šta što su lekari predlagali. Isprobala sam preko 40 lekova, kao i lekovite trave, akupunkturu, blokadu nerava, epiduralne i spinalne injekcije i transkutanu električnu nervnu stimulaciju (TENS), prilikom koje se nekoliko minuta ili sati blagi električni impulsi propuštaju kroz telo. Istraživala sam koliko god sam mogla, što mi je na kraju pomoglo da makar nešto malo razumem to što mi se dešavalo.

Trenutno uzimam metadon za ublažavanje bola, i još šest lekova. Takođe redovno idem na jednu kliniku za ublažavanje bola, gde primam epiduralne injekcije zajedno sa steroidima što pomaže da se savlada bol. Zbog učestalog mokrenja išla sam svaki treći ili četvrti mesec u bolnicu radi jednog postupka koji se zove hidrodistenzija, prilikom kojeg se koristi tečnost da bi se mokraćna bešika proširila poput balona. To mi je već nekoliko puta rađeno i pruža mi olakšanje nekoliko meseci. Tokom proteklih nekoliko godina bila sam preko 30 puta u bolnici.

A šta je sa onim poslednjim lekom, odstranjenjem bešike? Jedan stručnjak kaže: „Većina lekara nije voljna da izvrši tu operaciju zato što je kod svakog pacijenta ishod nepredvidiv — neki ljudi su operisani i još uvek imaju simptome.“ Zato zasada ne uzimam u obzir tu mogućnost.

Ponekad je bol toliko jak i neprekidan da je lako predati se. Kroz um mi je čak prolazila pomisao da sve okončam. Ali nisam mogla podneti ni samu pomisao na to kakvu bi sramotu takav postupak naneo Jehovinom imenu. Sada vidim koliko su molitva i lični studij važni, kao i razvijanje bliskog odnosa s Jehovom, jer nikad ne znate šta se može desiti što će vam promeniti život. Taj odnos mi doslovno čuva život tokom bolesti, jer bih se inače ubila.

 Kada se osvrnem na ovih devet godina, uviđam koliko se brzo život može promeniti. Sad razumem reči iz Propovednika 12:3: „Opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje, pre nego dođu zli dani i stignu godine kad ćeš reći: Nemam uživanja u njima.“ Srećna sam što sam počela s punovremenom službom kada sam imala 15 godina i što sam u njoj mogla da provedem 20 godina. Tokom tog vremena razvila sam blizak odnos s Jehovom.

Zahvalna sam Jehovi što imam supruga i sina Danijela koji su mi velika podrška. Takođe je veoma ohrabrujuće kada me braća iz skupštine nazovu telefonom ili svrate da me posete. Teško mi je da zimi izlazim zato što hladnoća pojačava grčeve. Zato svedočim putem telefona, što moju nadu u Raj održava nepokolebljivom i stvarnom. Jedva čekam vreme kada će bolesti i patnje biti stvar prošlosti i kada ih se nećemo ni sećati (Isaija 33:24).