Lice savremenog rata

IZBEGLIČKI logor je bio u žurbi podignut kako bi se zbrinulo 1 548 izbeglica koje su iznenada stigle iz susedne afričke zemlje. Šatori plave boje i boje zemlje bili su podignuti na blatnjavoj čistini usred jedne palmine šume. Tamo nije bilo ni struje ni kreveta, ni sveže vode a ni toaleta. Padala je kiša. Izbeglice su štapovima izdubili male rovove da kiša ne potopi šatore. Dve međunarodne humanitarne agencije grozničavo su radile kako bi poboljšale životne uslove.

Pre toga su ove izbeglice iskoristile mogućnost da se ukrcaju u jedan rasklimatani teretni avion kako bi pobegli od građanskog rata koji je godinama pustošio njihovu zemlju. Taj rat nije vođen s više tenkovskih linija ili teškim bombarderima. Počeo je kada je oko 150 vojnika naoružanih jurišnim puškama počelo da divlja po zemlji. Tokom godina koje su usledile, vojnici su zauzimali selo po selo, iznuđujući danak od civila, regrutujući ljude i ubijajući svakoga ko bi se suprotstavljao. Na kraju su osvojili celu zemlju.

Jedna od izbeglica u logoru bila je jedna mlada žena koja se zove Ester. „Najgore iskustvo u mom životu bilo je kada sam u ovom ratu izgubila muža“, rekla je ona. „Ubili su ga. Strah je tako velik. Čujete da neko viče i odmah pomislite da neko dolazi da vas ubije. Kad god vidite nekoga s puškom, mislite da će vas ubiti. Nikada nisam bila opuštena. Jedino ovde mogu noću da spavam. Kući to nisam mogla. Ovde spavam kao bebica.“

„Čak i u ovim vlažnim šatorima?“, pitao je dopisnik Probudite se!

 Ester se nasmejala. „Čak i da u ovom blatu moram da spavam, bolje bih spavala nego tamo odakle sam došla.“

Ambroz ima deset godina i proveo je veći deo svog života bežeći sa svojom porodicom s ratnih poprišta. „Voleo bih da je mir i da se vratim u školu“, rekao je on. „Na kraju krajeva, sada već postajem veliki.“

Kpana ima devet godina i predivne smeđe oči. Kada su je pitali koja je najranija stvar u životu koje može da se seti, rekla je bez oklevanja: „Rat! Borba!“

Vrsta rata od kojeg su ovi ljudi pobegli uobičajena je tokom zadnjih godina. Prema jednom izvoru, od 49 većih sukoba koji su harali od 1990, njih 46 je vođeno isključivo lakim naoružanjem. Za razliku od mača ili koplja, gde su neophodne veština i snaga da bi se u borbi delotvorno koristili, ručno naoružanje učinilo je da u ratu mogu ravnopravno da se bore i amateri i profesionalci. a Često su regrutovani i tinejdžeri i deca i prisiljavani da pljačkaju, sakate i ubijaju.

U mnogim od ovih sukoba ne bore se države već je sukob unutar njih. Tu se ne bore obučeni vojnici na bojnom polju, već uglavnom civili i to u većim i manjim gradovima i u selima. Pošto se u većini ratova bore oni koji nisu prošli vojnu obuku, malo je griže savesti oko kršenja tradicionalnih pravila ratovanja. Stoga su uobičajeni zlobni napadi na nenaoružane ljude, žene i decu. Veruje se da su u današnjim ratovima više od 90 posto ubijenih civili. U takvim ratovima ručno naoružanje i lako naoružanje igraju veliku ulogu.

Naravno, do sukoba direktno ne dovodi oružje — ljudi su se borili davno pre pronalaska baruta. Međutim, nagomilavanje oružja pre će ohrabriti na rat nego na pregovore. Oružje dovodi do toga da ratovi duže traju i da bude veći pokolj.

Iako je naoružanje koje se koristi u današnjim ratovima lako, ono dovodi do teških posledica. Tokom 1990-ih, takvim oružjem je ubijeno više od četiri miliona ljudi. Preko 40 miliona drugih postali su ili izbeglice ili raseljena lica. Ručno naoružanje je ratom razorena društva osakatilo u političkom, socijalnom, ekonomskom i ekološkom smislu. Troškovi međunarodne zajednice oko pružanja hitne pomoći, zbrinjavanja izbeglica, mirovnih dogovora i vojnih intervencija iznosili su desetine milijardi dolara.

Zašto ručno naoružanje igra tako važnu ulogu u savremenim sukobima? Odakle ono potiče? Šta bi se moglo uraditi da se ograniči ili ukine njihovo smrtonosno dejstvo? Ova pitanja ćemo osmotriti u narednim člancima.

[Fusnota]

[Izvor slike na 3. strani]

UN PHOTO 186797/J. Isaac